КУМ ДУШКО

Душко и ја смо рођени у исти дан који смо заједно славили. Откад смо се срели нисмо се растајали, као једнослављеници, сабраћа и саписци. За његовог уредниковања, за његову љубав и ја сам писао за децу и водио дечје емисије на телевизији. Кад су њега сменили а мене скинули с програма, отишли смо у мотел Стари Храст на Нишком аутопуту и ту у четири руке писали драмску поему ЧЕ – трагедија која траје.

Као сабрат био је венчани кум мом брату Љубомиру и крстио његове синове, а моје синовце Вука и Данила. Вука је крстио под Острогом, а Данила у Београду са Митрополитом Амфилохијем.

Кад је Вук напунио годину, његовој баки је упутио телеграм: Зорка Бећковић, Колашин, Буда Томовића бр. 4.

Пољуби ми и поздрави Вука / Мога кума а твога унука / Када буде прва крила стекô / Нека лети дуго и далеко / Све што треба да носи и има / Плаћено је крвљу и костима.

Душан Радовић