|
Када смо неке давне јесени
спремали пређу за шарене ћилиме наших живота,
бојили је у живе боје за најлепше шаре,
а основу затезали до пуцања,
да буде стреловита кад се уведе у нити,
нисмо ни погледали на ћилиме старе...
Где су?
Да није жижак нашао дом у сандуку вечитих ствари?
Ћилим по ћилим,
мало по мало, ткало се ткало...
Некад сву зиму без одмора,
и шарало се и певало се и разбој био крај прозора,
толико зима...
Толико пређе кроз прсте пређе,
толико шара у очи стаде,
толико снаге од сна украде...
Мало по мало, ткало се ткало,
али се живот изаткао...
А ми навикли на ту пређу,
прсти нам траже зевак и цеви,
али се клупчад умрсила
испод разбоја нашег живота,
нека нам вуна неопредена,
пређа нам остала код бојара,
жижак напада брдила стара,
ко ће нам цеви намотати,
али се чини још ће се ткати...
Ткаће се ткати...
Само да ово размрсимо,
прво клупчад да намотамо
и оно мало опредемо, толико прели,
бар прести знамо...
и да одемо код бојара
и да одемо код брдара,
да чунку игла не испада,
а дани шапћу:
А када, а када?
А ми кажемо:
Ево, ево!
А дани викну:
Крени, крени!
Чини нам се:
Е, сутра ћемо!
Данас је сутра!
Јутро се јави...
За прекосутра све остави...
О човече, о човече,
примакло се јутро и вече...
Шта ово бива?
Морамо стати...
Изгледа, више не знамо ткати?
А ни разбој крај прозора не тражи више наше руке...
Доста је било, а и чему?
Изнеси ћилиме сунчани дане,
пред лептире те јарке шаре,
пред очи моје простри се дуго,
хоћу да гледам дуго, дуго,
мој животе све твоје боје,
да проналазим у шарама
сузе ђинђуву што се сјаји,
парчиће срца, осмехе, снове,
да пружим ову чворнату руку
младој утканој у цветове...
Има ћилима, није мало,
мој животе ткало се ткало...
ОПРОШТАЈНА ПЕСМА
Брату Данилу
Тебе испратити
значи спречити тужбалице,
јер ти си жив и када си умро, брате.
Тебе испратити
значи не говорити излизане реченице:
,,Био је добар, могао је још да живи,
таман сад, све скућио,, и те трице...
Ти би намрштио лице
и некоме намигнуо:
Аха
Тебе испратити треба ћутећи...
Јер немогуће је о једној раскоши рећи
обичним речима неким.
Све си учинио да не личиш на друге...
Да се до детета спустиш
и успењеш до монаха...
Доброту увијеш у речи грубе
да добротом друге не постидиш...
Да се начиниш толико слеп за зло,
да не видиш и оно што видиш...
И толико безбрижан,
лак, као лептирово крило
и онда када си био оловно тежак и горак
то си под осмех скрио,
а само ти знаш како ти је било...
Радниче,
велики радниче,
данас те испраћају кровови,
твоји олуци јаучу и плачу
и хоће да се од кише угуше.
Чекић лимарски, радионица ,,Лео,,
ковачи твоје душе...
Шаљивџијо,
данас те испраћају деца, старци,
момци, девоке и жене...
Колико си осмеха населио на њихова лица,
има ли икога да се не осмехне
кад тебе помене?
Верниче,
данас те испраћају цркве, манастири,
свештеници, монаси, крстови и звонаре,
и твоја Недеља у Билећкој богомољи
и Свето писмо које си срцем разумео
а ниси га држао крај узглавља
да други виде...
Свезналче,
данас те испраћају пријатељи, као браћа,
са којима си се само погледом разумео,
и град цео,
и твоја сиротиња по брдима,
коју сте још само ти и Господ обилазили
и враћали им наду да их има...
Испраћају те сви они
који су те икада једном видели,
јер си се назаборав иглом урезао у њихова срца
и они који те нису никад видели,
али су те кроз причу о теби заволели,
јер је непоновљива...
Дужници,
којима си дугове опростио.
Грешници, који су ти се исповедали
знајући да их нећеш осудити.
Сви мали, сви неприметни,
одбачени и прости
јер си и за њих имао милости
и видео у сваком нешто да светли...
И ми, твоји најрођенији,
Данило наш,
наш неудворице
и брзореку чистодушни,
дочекни домаћине,
доносиоче кућни,
сналазниче,
велики родитељу
и велики вољени брате!
Оставио си све светло и чисто,
Богу се умилио.
Иди брате,
одмори се први пут,
иди мајци, тако си говорио,
знаш ко те тамо чека.
|
