Баба. Крштено име јој је било Станица, у Виш­ње­ву су знали да јој је име од миља Цана, нису је пак звали ни Цана, ни баба Цана него просто Баба. А како ју је звао њен први комшија Станко Лесандрић нико није чуо.
     Вредна и отресита вазда је нешто шуркала, и ни­кад није била докона баш као и њен комшија Станко.
     Није кукала, није се никада ни на кога жалила, тe je та­ко, по томе, била сасвим различита од осталих жите­ља села Виш­њево који су пак, на све и свашта кивни били.
     На годину и кад роди и кад изда. На жегу. На лед. И на ки­­шу и на сушу. Били су љути и на своје и на туђе. На оне који су овамо долазили, а и на својту која их је на­пуштала.
     А баба се није тужила. Барем тако се причало. Ве­ле за њу да је мимо света, сви кукају а она ћути, неће ни за кога ништа да каже. Није се чуло да је икога пањкала, ни једну погану реч ни­када ни за кога није изустила.
     Намћори су море, и она и Лесандрић, упиру у стра­ну да се свуда прича како су испред свих испрдњачили, сви на једну, а они на другу.
     Ваљда су зато, и једно и друго, више волели само­ћу. Боље и сами, него да слушају џаку. 
     Нађе Цана печурку - обрадује јој се, ојари јој се коза - ди­вота, из­легу јој се пилићи - од радости запева па би, може бити и за­звивиждукала да је који зуб имала.
     Сита се сама са собом исприча, о свему што јесте и што је некада било и шта се све збило.
     Ни једно другом нису досађивали.
    Цана је држала две козе и јарца који нису марили за ње­не при­че, а и кокошке би се сјатиле око њених ногу само док не по­кљу­цају по коју шаку жита када их вабне а после се раштркају около да чeпркају.
     Шта она зна - говорио је Велисав -  кад никада и ни­куда из Вишњева није мрднула.
    То му је било тачно. Нити је видела шта друго осим оних брда на северу и на југу, на истоку и на западу. На северу се у небеса пропињало највише и најшиљатије од свих брда Бу­деч, на југу су дремали шумовити Дићи, на истоку се изнад Ру­таве рађало сунце, на западу иза Жираве тонуло у мрак.
     А брда глува и нема. Проредио се народ. Разишло се то и проскитало по белом свету или је поумирало.
    Остало од мушкиња њих петорица: Драгољуб, Не­ђељ­­ко, Велислав, Часлав и Станко а од женскиња њих седам Миона, Пер­са, Милеса, Дара, Смиљана, Румена и Љепосава, и она баба Цана,  - осма.
     И то што је претекло, није ни за шта.
     Кад се сабере тринесторо. А некад је било триста душа.
     Може бити да је Цана и понајстарија међу њима, а не да се. Здрава и права. И комшија Станко се још добро држи.
     Причала Дара Миони а ова Смиљани да је то због живе воде, врела које јој избија поред куће. Таквог извора и такве воде нигде нема. Три сата брбоће и кипи из ду­бина а три мирује.
    И тако по ваздан.
    Вода из стублине отиче низ поточић преко међе са Ле­сан­дрића има­њем а увире, као да тера инат, испод голе­мог каме­на само на десетак корака пре него што ће дотећи до међе са Василијем Жу­њићем.
    Милеса, Румена и Љепосава су пањкале бабу да уз по­моћ те ђавоље воде баје и гата, те је она вавек здрава и права а ос­тали мрцињају, док не поцркају.
    Нико не зна колико јој је година. Никакву ћагу ни­је има­­ла. Није гласала па је и на том гласачком ћитапу нису бе­лежили. Заборавили је и Господ и људи.
    Ђавољи је она окот и Господ над њом не влада не­го рогати и репати - говорила је Милеса а ту су се с њом слагале и Румена и Љепосава.
   Не обазирући се на пањку и чегрст аброноша Час­лав је на све начине гледао како да се домогне извора са ђа­вољом во­дом јер шта знају неписмене бабе кад је његов зет Готлиб носио ту исту воду у Беч и онда је молио таста Час­лава да се како зна и уме домогне извора јер то је вели нешто ретко и скупоцено да ни једна цена није превелика, шта год баба тражи пристани и не­мој је се с њом инатити и терати пркос јер све ће се исплатити.
    Швабо се баш био онако подобро загрејао, али ба­ба га је хладно одбила, говорећи да њој паре нису нужне, а извор јес­те, без пара би се некако и могло, а без здраве воде никако. Врело је ту где је, нико не може да га  на ле­ђа натовари и однесе, а паре су лакашне, свакоме под ша­пом и шаком, ко год се намери може да их покупи. И још је доментула да поток није само њен него протиче, пре него што у бездану нестане и кроз имање Станка Ле­­сан­дрића, па колико је вода њена толико је и његова. А Стан­ко је човек паметан, свуда је прошао и све искусио, у Швa­бији је био заробљеништву а и после рата, он и не­мач­ки говори па нека они с њим виде шта је и како је.
    Гворио Готлиб Чаславу да бабино врело вреди ви­ше од све кретне и некретне имовине Вишњева па чак кад би се приде додала и два суседна села. Часлав се врпољио, мрдао главом, пре­вртао очима, искашљавао се, мрнџао се­би у браду да то може бити и јесте тачно али никако не ваља гласно о томе причати, чуће Цана и Станко и било ко други па ће још већи белај на­стати, прича ће се отети и ви­ше ту нико ништа неће моћи да почини.
    Кад би се приче, примера ради, докопао Неђељко ко­­ји је умео да сриче песмице па да их после продаје хар­мо­никашу Ва­вићу из Прекоселице, Баба Цанино врело би на велики глас изаш­ло, сви би за њега сазнали. А песма кад окрилати - одлете, и нико је више не поврати и укро­ти. Јер песма иште ракију а ра­кија песму, једно с другим се лако меша.
    Бабинска вруља из дубина куља...
    Бабје врело и црно и бјело...
    Уметнуће море Вавић где шта треба и да ваља.
    На пример реч вруља - срочита је са речима љуља, му­ља, жуља. А опет реч врело - пасује уз речи цело, бело, свело, чело...
    То овако ништа не значи али кад се ту поређају и дру­­ге речи... Сачекаће мало да надође, нека одстоји и до­зри, искрс­нуће нешто, уклопиће он то кад му се отвори.
    Кад су чуле да се Швабо баш заинатио да откупи Ба­­бинско врело, како га је шаљивчина Неђељко назвао а сви оста­ли сместа усвојили, оне три, Милеса, Румена и Ље­посава, попу­цаше ко зреле диње од муке јер би им би­ло лакше да су крепале него што су ово дочекале да гле­дају својим очима како она спр­ча сва кипти од среће што има нешто што више вреди од Вишњева. А понајтеже им је било што нису смеле гласно да куну и псују, наљутио би се Часлав да то чује. Зато су шаптале и ос­вр­тале се сва­ки час око себе стрепећи да он однекуд изненада не ба­не. Не можеш ти са Чаславом, њему Швабо свакога месеца ша­­­­­ље паре из Беча, па кад нико нема, Часлав има, кад год коме запне, нема куд, него Чаславу.
    Баба је терала по своме па је и даље свакога јутра по­нав­љала истo. У праскозорје би излазила на извор са тес­­тијом у руци. Заронила би тестију до дна стублине, на­пунила је до врха, а онда би је накренула и испила на ду­шак, до пос­ледње капи. Два сата касније кушала би свој први залогај. Да то пак  буде тачно како је прописано, од­ме­равала је џепним са­том марке „зе­нит“.
    Сви су то у Вишњеву дознали и сви су се редом томе чудили.
    - Лудара - сиктала је Милеса. Ко је икад пио назор воду.
    - Препочела од неке будале као што је и сама - при­турала је Љепосава.
    Нико није знао ко је бабу поучио да се водом лечи, не­мо­гуће је да је она све то сама докучила.
    Драгољуб, наздравичар и травар, који је видео све­та, јер је пет година радио у немачком руднику угља, рече да зна да је џепни сат „зенит“ једна швајцарска чувена мар­ка и да с тим нема шале. Резилио је жене јер причају о не­чему о чему појма немају. Кад не знаш - ћути!
    Најпре ће бити да је Часлав свом швапском зету Гот­­ли­бу испричао све ово са извором. Готлибу се прича до­пала па се распитао по Швабији и сазнао да то лечење водом није измис­лила баба, да ту ништа није ново, многи народи су од старих вре­­мена за тако што знали. Није нова ни прича о изворима живе во­де која куља одоздо из утро­бе земље. Такви извори су велика реткост па су зато дра­гоцени.
    Могло би ту свашта да се удеси.
    Где је добра и необична прича, ту се и пара обрће.
   Где се пара врти ту све оживи па ће тако и Виш­њево из мрт­вила да се прене, вратиће се заблудела деца и поново ће бити као некада што је било, забрујаће меде­нице на кравама и клепе­туше на овновима.
   - Ама, људи, нема вам од тога ништа док она два скота, Цана и Станко не липшу, а то нико од нас дочекати неће, све ће нас надживети - рек­ла је Румена.
   - Свима ће нам пирнути у чорбу и на гробље нас испра­тити - казала је Милеса.
   Дођу тако, тобож воде на стублини да наточе, а у ствари да огледну како се баба држи, је ли жутнула.
   - Јок, море - казивао је Велисав.
   - Почели су да јој ничу нови зуби - говорио је стихокле­пац Неђељко.
    Аха, ово ваља да се прибележи. Зуби. Љуби. Уби.
   Цанина кућа и имање су на благој косини окре­нутој југу, у оку сунца. Из стублине вода отиче низ пото­чић, тачније три сата тече а три тихује, пролази преко међе са Станком. То је усевима било таман како ваља. И зем­­ља је била добра, дубока и тамна, растресита и лако­радна ваљло је и Цанином поврћу и Станковим воћкама.
   Могли су да покупе све награде да су износили пло­дове свога труда на изложбе, но ни она, ни он, нису марили да се такмиче било с ким. А похвале нису волели, много је завидника и пакосника па се у похвали, може би­ти,­ крије каква гатка. Кад би јој неко пох­ва­­лио парадајз, паприку, краставце, црни и бели лук, шаргарепу, пер­шун, целер, цвеклу, кромпир, пасуљ, боранију, кукуруз  хит­ро би почела да пљује преда се тако да отера бак­суз­лук и да сузбије чини. Веровала је да гору штету наносе враџбине него бубе и гусенице, тоње и болештине, против њих има ле­ка а од мађија и урока  заклона нема. Станко би пак на похвале својим једрим плодовима воћа само руком од­махнуо.
    А и сама нипошто није хтела да се хвали, јер има горе неко око које са висина мотри и ништа му скривено не остаје. Нај­­више се нахвалише љути, па кад се исувише узнесу и расто­ро­чу, тада их шчепа за гушу и дави све док им очи не искоче. То тако да им покаже ко је газда а ко слуга. И зато се уздржи и не узимај оно што ти не при­пада, не петљај се тамо где ти место није, гледај своја пос­ла и не мешај се у туђа, не изазивај силу небеску, ти си нис­ко, она високо.
    Како је кокошке и козе нису слушале, она је при­чала са поврћем а њему су пријале њене нежне речи. Гото­во да се виде­ло како расте и како се гоји.
    Не зна се шта му је више годило, да ли ђубрење труло­ви­­ном из пањева, заливање, плевљење и окопавање, или тепање и мажење, ша­путање и певушење. 
    Све помало. И једно и друго.
    Знала је, море, баба шта треба и како треба, и тера­ла је по својој памети.
    Терали су и други. Нико од своје намисли није оду­­ста­јао, нити се за нокат померао.
    Терали су Часлав и његов швапски зет Готлиб, Час­лав ме­ко и млитаво, Готлиб тврдо и бодро.
    По Готлибовој замисли ваљало је прибавити хар­тију на којој пише шта све баба од имовине има. Једва је на­говорио Час­лава да оде доле у   Општину и нађе каквог чиновника који би то некако могао да му заврши, а он ће му за узврат поштено и до­бро платити.
    Имао је ту неки Мрка геометар иначе коцкар и бек­рија познат по томе што би за паре све учинио.
    Мрка је прегледао у општинском катастру премер који је рађен од 1932. до 1934. када је премерено и уписано бабино  има­­­­ње са парцелама и бројевима, али се ње­но крштено име Станица,  које иначе нико у Вишњеву није знао, па ни Цана како су је пак сви звали, нигде није по­мињало, све је било уписано на име Танаска Вило­тијевића који је пак нес­тао при крају рата, о ње­му се ама баш ништа није знало, ни да ли је жив, ни да је ли је мр­тав, да ли је негде побегао, или га је ко умлатио.
    Човек је просто нестао, испарио, разишао се као ма­гла, био па га више нема. Таква су то била времена, омрк­неш, не ос­ванеш.
    Овај абер је по Вишњеву пукао као прангија. Сви­ма је лак­нуло кад су сазнали да Цана нема ништа, јер ако имовина није на њено име уписана онда она и не може, чак и кад би хте­ла, ништа да прода. Тако је то тумачио Велисав, а ако ико зна, зна он, нема тога с ким се тај није парничио, пола свога имања је дао адво­ка­тима и веш­та­цима и за судске таксе.
    Неће ни Швабо да купи земљу ако не може да је упи­ше на своје име.
   Ако је икад помислила да ће кад онемоћа да ро­виш­ка по земљи, моћи барем да прода извор и имање око извора и да пос­ле крцка паре на подобит варошких гос­пођа, грдно се преварила, од тога јој нема ништа, и њу че­ка иста грка судбина као и остале инокосне вишњевачке бабе, да се грби и злопати све док се онај го­ре не смилује да је позове.
   Ради небеска равњача, све под конац ређа, никоме који се у мукама родио није дато да лако умре, рађаш се у смраду, кр­ви, слузи и балези, умиреш у смраду и трулежи.
   У мукама је умрла и њена сестра Рајка. Удала се Рајка за Танаска Вилотијевића уз Божић пред рат и с њим је изродила двоје деце, Живка 8. децембра 1940, а Миро­са­нду 5. октобра 1942. Разболела се од опаке болести у ав­густу 1944. и скон­ча­ла на Цаниним рукама за три месеца 3. новембра те године.
    Имао је Танаско и мајку, али је била шлогирана и глу­ва, па је тако Цана ос­тала у Танасковој кући да негује и његову сит­ну децу и ње­гову болес­ну мајку. Он је нестао у марту 1945, а мајка му је умрла у сеп­тем­бру исте године. Че­кала је Цана да се Танаско ку­ћи врати и да пре­дузме шта око деце.
    Данас, сутра, данас, сутра и тако се дан за да­ном ре­ђао, она је чекала и надала се и ништа од тога није би­ло.
    Шта је - ту је, тако је - како је.
    Немаштина.
    Ко преживи то му је доста и у милости је Ство­ритеља, јер ко није, тога више и нема. Зато не ишти више не­­го што ти је дато, не извољевај, не буди алав, јер онај горе мо­же све да ок­рене наглавачке.
    Убедила је себе да јој је довољно ако нађе шта јестиво да она и деца не би скапали од глади.
    А могло је и тако и овако. Да шта нађе у пољу или шу­ми, печурку или оскорушу, птичје јаје или дивљу јабуку, дупљу са пчелињим саћем или дивљи лук сремуш. А било је кад се ма­ло народ окрепио и опоравио да наиђу харамије нове власти да претресу све буџаке и да покупе свако зрно, ама ни од чега се ни­су гадили, купили су и мрсно и посно, а говорили су да је то откуп. После су сатеривали људе у тор, у некакве сељачке радне за­друге. Ко се опирао у грдне невоље је западао, мушкињу су чу­па­ли браде, a женскиње шишали ножицама као овце. Држали су најупорније у апсу, отимали њиве и воћњаке, ливаде, пашња­ке и шуме.   
    Па је и то патинуло, јер и зло се замори.
    Деца су расла свако на свој начин, Живко на један, а његова сестрица Миросанда на сасвим други.
    Живко је повукао нарав на оца му Танаска, а Миро­санда је како је одрастала све више, и по лику и по нарави, наликовала матери Рајки.
    Цана је више слутила, него што је заиста знала да она ту ништа не може да промени ма колико се трудила.
    Баш као што му је и отац био тесан и бесан и Живка је пекла иста она неугасива ватра. Отров ли је, мука ли је, нешто јесте, а шта је, то нико није могао да докучи. Као да га је гонио свраб па је по цели дан лутао уна­около, као да нешто тражи.
    Ни с ким није могао, нико му није ваљао.
   Миросанда је пак била мило и драго детенце, тихо и кротко, привржено својој тетки Цани, увек ту, уз њу, при руци, да је послуша и да јој помогне. Ништа јој није било тешко. Ве­села и бла­городна кретала се кроз живот као кроз вашар. За раз­­лику од брата кога је сопствена кожа жуљала, она се у свој­ој уд­об­но и пријатно осећала.
    Живко се најчешће враћао кући са модрицама и посе­ко­ти­нама што од туче што од пентрања по дрвећу и оштрим лити­цама.
   Цана и Миросанда су му привијале облоге и меле­ме на убоје и мазале посекотине мастима са лековитим травама. Ни јед­на ни друга га нису кориле. Знале су да би то било узалудно, он никога није слушао нити се обазирао на било чије савете. На­против. Сваки покушај да га неко одврати од његових ружних на­ви­ка изазвао би у њему про­валу беса.
   Цана би се тргла застрашена језивим сном и пос­ле би сатима зурила у таму мокра од хладног зноја. Није сме­ла ни да се покрене, да узме сув пешкир и да се обрише, плаши­ла се да ће се сан наставити и да више неће имати снаге да из ње­га искочи. Упињала се да остане будна, шти­пала је себе по ми­ши­ца­ма и бу­тинама, гризла усне и стискала очне капке до бола јер ако поно­во заспи некакав страшни створ налик на џиновског даждевња­ка, укуцаваће јој у чело усијане гвоздене клинце.
    Онда су јој кроз главу попут промаје пролетеле муч­не помисли.
   Како то да они који воле живот, који су благи и добри и према себи и према дру­гима, испаштају много чешће од свако­врсних несрећа и од тешких болести које изгледа само њих спо­падају, док на против, они супрот њима, зли и покврени, остају здрави и бодри, њи­ма се ни­шта лоше не дешава, на њих ни нај­обичније болести не на­ср­ћу?
   Изгледа као да су се случајно без своје жеље и воље на­ш­ли овде сред свет­ског метежа, и све што хоће и за чим теже са­з­дано је искљу­чиво од пакости и од злобе.
   Зашто је онај горе ишчупао из живота њену драгу сес­тру Рајку када је могла и умела да усрећи и себе и другe и зашто не дира ни једног гада, него их резвејава широм света?
    Је ли то казна за прародитељски грех и да ли ће икад пре­стати та чегрст и освета и до кад ће над благо­родним и неви­ним главама шеста­рити црне птичурине?

     (Одломак из рукописа романа „Бекство из раја“)