Не  знам колико је имала година. Сигурно је била ближа деведесетој него осамдесетој. Живјела је сама. Тачније, живјела је са својом патњом и успоменама. Сва у црнини. Становала је преко пута нашег стана. Често смо је видјели да лагано шета  по дворишту своје куће.  Старачки, ногу пред ногу. И поред бола који је носила у себи, и црнине на себи, била је некако достојанствена. И благе ријечи. Свакоме је, кад би поред ње пролазио и јављао јој се са добро јутро, добар дан или добро вече, одговарала са „Бог ти помогао, сине“. И увијек тако, без обзира на вријеме дана, на старост или пол пролазника. Дјеца су је некако посебно вољела.
   -Видиш, мој синко, како се црним ко чавка, али се дјеца не плаше од мене. Приђу ми, послушају ме. Неки дан њих петеро-шестеро носе у рукицама и у нарамку сувих трештина. „Ево, бако“, веле ми. „ово ти је добро да потпалиш ватру“. Насмијах се ја: па , срећо бакина, бака још не ложи ватру, још је лијепо вријеме. „Бако“, заграјаше они, „доћи ће зима и биће хладно, па ћеш морати ложити. Још ћеш ти нама поживјети, и још ћемо ми теби накупити суварака. Већ смо накупили пун џак шишарки; знаш како оне плану“. Немадох ништа слатко; претргло ми се. Срећом нађе ми се шећера у коцки, те им дадох по пет-шест коцкица. Дођите ми, кажем им, сјутра, па ће бака својим пилићима дати нешто љепше. Биће и бомбона, и медених срца, и чоколадица.
    Тако бака прича са дјечицом. Окупља их око себе, почасти их, понекад им исприча и понеку причу. А кад се растане с њима, кад им окрене леђа и пође у кућу, марамом брише очи. Виде то њени мали гости. И чују тихо, тихо тужење. Прелази сада она у свијет својих снова, прво радосних, а онда болних. Сјећа се она и своје седмеро дјеце, сјећа се, њихове граје по кући, али и болних тренутака кад их је, како би она рекла, Бог себи узимао. Једно по једно. Само јој Алекса поживје дванаест година. А сви су, то и комшије причају, били оличење љепоте.
   -Е, моја дјецо - разговарала је бака сама са собом, кад би ушла у кућу и смјестила се у ону своју стару  и похабану фотељу, били сте милији Богу, него мени. Зато вас је он и прихватио себи. Знао је да је башта, Божија башта, љепша од ове наше земаљске. Знам да вас је Бог само пресадио из једне, овоземаљске баште трулежи и пропадања, у рајску, небеску, вјечну башту љепоте и трајања. Молите се, анђелчићи моји,  Свевишњем да ме што прије прихвати себи и састави с вама.
    Тако је ова благорјечива и племенита старица  причала са собом.
    Но, једно вријеме престаде да излази у двориште. Жене, оне старије, одлазиле су код ње да јој се нађу при руци. Пала је у постељу. Причале су да је била тежак болник. Од дугог лежања појавише се ране по тијелу. Нека, говорила је у бунилу, мени ће ово излијечити моја Цмиљка и Босиљка. Оне ће ми направити мелем за ране. А Цмиљка и Босиљка  бјеху њене близанкиње. Заједно се родише, и заједно их Бог прихвати себи у њиховој  шестој години живота.
    Прихватише оне своју мајку, сада старицу од 95 година, једног прекрасног јесењег дана. Мислим да је био Томиндан, имендан баке Томане.
   Напусти бака своје двориште и дјечицу која су се окупљала око ње. Остадоше иза ње  њене успомене на своју (не)срећу. И наше успомене на њен спори ход, на њену црнину, али прије свега на њену благост. На оно њено „Бог ти помогао, сине“.