|
Главни је јунак поетски лик
с издатих Nm –ти књига
сваку насловио са неки ...ник
одбијач награда, због интрига.
И борац против књижевних љига
и разноразних шушумига,
свесни прималац бунтовног жига
врху УКС-а живце динста и прига.
Када од жеђи осуши непце
и разбрекне као сува брема
окупи браћу стихоклепце
у Дому Војске (које нема).
Што не знају шта би у животу
као рој досадних, безглавих мува
заузму јуришем стратешку коту
на којој се земља Србија чува.
Један се са трећим веком рве
и себи нектар одавно насу
када се награде докопа прве
пре двеста лета у Врбасу.
Ту је и звезда која не гасне
рецитатор врхунског стила,
лебом га хране жице гласне
у кроз живот води она сила.
И сатиричар, лонгплеј поета
ког мами тетрапак а не боца
по ганглијама свакоме шета
вечито закера и нешто звоца.
Библиотекар који с камером спава
не испушта је никад из руку
џаба ти књиге, награде, слава
док те не окачи на Фејсбуку.
Уредник трибине Тачно у подне
перјаник кло-кро поетског тренда
манекен за нове шешире модне
који ŠKR ГУТом зубе ренда,
Па бивши уредник средом у Вуку
из равне степе дошли му преци
па тражи мирну и суву луку
у вотки – руској највећој реци.
И песник који расте до звезда
и који док чита – ушима мрда
када му она проради жлезда
да нешто кресне – крене у брда.
Наиђу некад и узорни грађани
та наша нова поетска снага,
а пре свих један магистар млађани
по Палилули правду што вага.
И онај са муњом у непцима
онај ког игром случаја запало
да, уз имање у равним Тепцима
наследи тојагу и поштапало.
Ту је и хроничар тужних збиља
што је страхоту опис’о ратну
и мисли да га је Репин Иља
давно прореко на неком платну...
Понекад крену расправе умне
са новинарском љутом алом
који књижевне пише колумне
у листу на ниске гране спалом.
Сви ту галаме и нешто дрве
али у трену настане тајац
кад викне онај из строфе прве
пуковник, контра-обавештајац.
Такође, он је магистар вере
дуња му извор созерцања,
а двадесетом када се спере
тад се све живо подаље склања,
јер, кад дотични схвати да пиће
не нуди спаса у тешкој були,
покрцка чаше ко слане штапиће
и све по руци опушке тули.
Наравно, има завршну реч
у друштву ових песника лињих
веже их скупа ко малту креч
кад није њега – ту нема ни њих.
ПС
Два писца који за децу пишу
дођу и седну од ових даље
јербо у касту спадају вишу
и не фермају за ове траље.
Не занима их шта ко баљезга
шта који лузер безвезни трућа
ту су док се утаначи тезга
попије сокић и – правац кућа.
|
