ЕНГЛЕСКИ ПРЕВОДИ ПЕСМЕ АЛЕКСЕ ШАНТИЋА

ВЕЧЕ НА ШКОЉУ

     Песму Алексе Шантића Вече на шкољу први пут сам прочитао као гимна­зијалац почетком педесетих година прошлог века. Иако сам тек био почео да учим енглески језик, пожелео сам да је преведем на енглески, не из неких књижевно-преводилачких побуда и амбиција, него да видим да ли се и колико њена сликовитост и мелодичност може изразити на енглеском језику. Овај покушај превођења био је за ме само самоука вежба из енгле­ског језика. Међутим, овај мој први 'превод' је остао међу старим дневни­чким белешкама све док почетком деведесетих година прошлог века нисам наишао на енглески превод те песме објављен у Билтену тадашњег Дру­штва англо-југословенског пријатељства (Anglo-Yugoslav Friendship Socie­ty). Тај превод је направила Ивон Бернс (Yvonne Burns), ондашњи предавач српско-хрватског језика на Факултету за словенске и источноевропске студије (Lecturer in Serbo-Croat at the School of Slavonic and East European Studies). Касније сам наишао на још два енглеска превода ове песме, један од Михаила Ђорђевића, у другом издању његове Антологије српске поезије Златног доба (Anthology of Serbian Poetry: The Golden Age), које је објавила београдска „Просвета“ 1988. године. Следећи превод сам нашао у интернет­ској Википедији (Wikipedia), која није навела аутора превода. Ова три пре­вода су ме подстакла да са њима упоредим, а затим и завршим свој стари 'превод' скициран пола века раније. Вероватно постоје још неки мени непо­знати енглески преводи ове песме, али и ова три са мојим четвртим довољ­ни су да покажу колико и како преводиоци у своме преводу мање или више различито виде и разумеју оригинал, па услед тога у своме преводу врло различито изражавају и дочаравају садржај и форму оригинала. Али, прво да погледамо шта је то што Шантићеву песму Вече на шкољу чини посебном и због чега је та посебност изазовна за преводиоца.

Алекса Шантић (1868–1924), написао је Вече на шкољу још давне 1904. године, а она је још увек не само свежа и јединствена на српском језику, него и доказ поетске изражајности српског језика како у погледу форме, тако и у пикасовски сликовитом опису вечерњег далматинско-острвског пејзажа и у њему урамљене тегобне људске егзистенције на почетку XX века. Са само тринаест речи, које имају укупно 26 слогова, већ прва строфа одједном засени читаоца синемаскопском лепотом природе малог острва пред ноћни почи­нак: море је мирно као да спава, пада прохладна ноћ, последњи румени зрак залазећег сунца чили на врху црне морске хриди. Или речима песника:

 Пучина плава
Спава,

    Прохладни пада мрак;
Врх хриди црне
Трне

   Задњи румени зрак.

   Следеће две строфе, друга и трећа, откривају у тој величанственој макро слици природе исто тако снажно упечатљиву, али контрастну микро слику сиромашне и тегобне малоострвске људске егзистенције. Прво, вечерњу слику природе прожима болећиви звук црквеног звона, који тугаљиво одзвања по голом острвском кршу. Истовремено, на вечерњој миси у цркви измршавели и брижни острвљани клече и моле се испред распетог Христа, равнодушног према њиховом молитвама. Или, речима песника: 

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
боги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом Бога свог –
Ишту. Ал' тамо
Само
Ћути распети Бог. 

    У четвртој, последњој строфи, житељи малог острва се смирују и, рези­гнирани, приклањају се природи и заједно са њом полазе на починак – при­рода у свој својој надмоћној лепоти, независна од људи и равнодушна према њима, и људи у њеном окриљу, који зависе од ње. Одлазећи на свој починак, људи се сједињују и поистовећују са природом. Њихову тегобну егзистенцију засењује величанствена природа. која нас дочекује у првој и испраћа нас у четвртој строфи: 

 И сан све ближе
Стиже,
     Прохладни пада мрак;
Врх хриди црне
Трне
     Задњи румени зрак.

     Оно што задивљује у овој песми јесте да је импресивна сликовитост призора постигнута са само неколико обичних изворних речи српског језика, које су сложене у телеграфски кратке и граматичко-логички кристално јасне симетричне реченице у наративном презенту. Отуда сва четири призора, сваки смештен у по једној строфи, делују као слике које су истовремено и појединачне и сложене у једну. Као у фотографски снимљеној или са два-три пикасовска потеза нацртаној слици, пуној боја, болне топлине и благог сјаја, ништа није завршено и прошло, него је песничком магијом овековечено онако како је затечено у једном тренутку залазећег сунца и уснулог мора. Море спава, звоно јеца, звук одзвања, главе (у значењу чељад, људи) клече и  моле се за помоћ и спас, Бог ћути – све несвршена стања; ноћ пада, али још није сасвим пала; последњи зрак трне, али још није сасвим утрнуо, јер га је песма ухватила, замрзла га у последњем тренутку на врху хриди и задржала га да на њој вечно трне. И све је то песник дочарао са само 57 речи распо­ређених у четири строфе – 13 речи у првој, 14 у трећој и по 15 у другој и четвр­тој. Свака строфа има по три веома кратке симетричне реченице, које чине по шест стихова, па песма има укупно 12 реченица и 24 стиха. Песма има укупно 104 слога, по 26 у свакој строфи, у којој су савршено симетрично распоређени на стихове по шеми   5-2-6-5-2-6, и у свакој се римују по шеми аабввб. Ту су отворене и затворене, парне и укрштене риме, ту су асонанце и алитерације, што све даје песми посебну драж, изузетан ритам и мелоди­чност. Заиста, поетски драгуљ на српском језику!    
    Због свега овога Вече на шкољу је изузетна песма, изазовна и тешко преводива на други језик. Отуда није необично што је овај бисер српске поезије инспирисао песнике и преводиоце да покушају да његову лепоту и богатство песничког израза покажу свету изван њеног језичког завичаја.
    Али, питање је у којој мери се то може постићи и колико су у томе успели напред поменути преводи. Јер од преводиоца зависи колико ће његовим посредством читалац превода упознати и како естетски доживети оригинал. А метрика, рима, сликовитост и једноставна сажетост језичког израза оригинала свакако су изузетан и ризичан изазов за сваког прево­ди­оца. Само читалац који познаје и српски језик и језик превода може уочити колико је превод веран оригиналу, колико је са њим поистовећен или га мање или више не досеже. А читалац који не зна српски, о оригиналу може да суди само на основу онога што је и како је преводилац успео да из оригинала преточи у свој превод. Због тога желим да погледамо колико и како напред поменути преводи интерпретирају и изражавају значење, метрику и риму оригинала.
    У поетском преводу често је немогуће постићи у подједнакој мери и значење и метрику и риму оригинала, па је преводилац принуђен да прави одређену сврсисходну компромисну равнотежу, дајући предност једном захте­ву на штету другог, жртвујући риму и метрику зарад значења или значење ради риме и метрике. Понекад преводилац се служи и поштапа­лицама, неутралним речима које не утичу на значење, али попуњавају и побољ­шавају метрику и риму превода. Такође, кад је нешто имплицитно у оригиналу, он то у преводу даје експлицитно, ако тиме у преводу појашњава значење оригинала и постиже складнију метрику и риму. При томе, битно је да у превод не уноси смисао и тему која ни експлицитно ни имплицитно не постоји у оригиналу.     

     Превод Ивон Бернс 

     EVENING ON THE ISLAND

Azure, the ocean
Slumbers
     As coldly falls the dark.
On high black cliff top
Quenches
The final fiery spark.
 
The hollow tocsin
Whispers,
     And shivers from hillside bare;
Sighs, born of endless
Sorrows,
     Voice the suffering people's prayer.

 Hollow-cheeked throngs are
Kneeling
     By God's image long adored –
Beseeching but only
Silent
     Hangs the crucified Lord.

 And sleep comes ever
Nearer,
     As coldly falls the dark.
The high black cliff top
Quenches
     The final fiery spark.

     Моје примедбе или замерке овом преводу биле би следеће:

    а) У очигледној жељи да што верније пренесе метрику оригинала, Ивон Бернс је за двосложне стихове спава, трне, боно, дуге, главе, само и стиже употребила двосложне енглеске речи slumbers, quenches, whispers, sorrows, kneeling, silent и nearer, које ни издалека не дочаравају мелоди­чност односних српских речи, а уз то се ни једна од тих енглеских речи, које овде имају улогу двосложних стихова, не римује не само са одговарајућим, него ни са једним стихом у њеном преводу.

    б) У њеном преводу успешно се римују само трећи и шести стих сваке строфе: dark–spark, bare–prayer, adored–Lord и поново dark–spark. Међу­тим, ове добре риме су постигнуте на штету значења оригинала. Згодан при­мер за ово имамо у првој строфи, где је српска реч зрак преведена енглеском речју spark, која на енглеском значи варница. Пошто је варница по природи врло краткотрајна, она је бледа слика за зрак, који траје у континуитету. Уз то, придев румени преведен је као ватрени (fiery), па за румени зрак имамо превод ватрена варница (fiery spark), што у овом преводу не дочарава трњење (чилење) задњег руменог зрака, које је битно за поимање и доживљај атмосфере оригинала. 

     в) Стихове И јеца звоно/Боно Ивон Бернс је превела као The hollow tocsin /Whispers (Шупље звоно за узбуну/Шапуће), што не дочарава боле­ћи­во или тугаљиво звоњење црквеног звона. Необично је да је у овој Шанти­ће­вој песми, уместо црквеног звона, Ивон Бернс видела звоно за узбуну или уз­буњивање, а да оставимо по страни да ли је нормално да звоно за узбуњи­вање шапу­ће.

     г) Ради постизања исфорсиране риме, она убацује у превод речи дуго обожаван (long adored ), којих нема у оригиналу.

    д) У овом преводу Hangs the crucified Lord (Виси распети Бог). У оригиналу песме Господ је само распет, али се не каже експлицитно да виси мада је имплицитно то тачно.

    ђ) У оригиналу, по кршу дршће звук црквеног звона, а не звоно, у сми­слу да звук одзвања, вибрира, одјекује са крша.  Међутим, у овом преводу Тhe tocsin… shivers from hillside bare (звоно за узбуну дрхти са брдске голети). Основно значење енглеског глагола to shiver јесте дрхтати од зиме, болести, страха или узбуђења.

    Не улазећи даље у ситнице језикословне, по мени, Вече на Шкољу заслужује превод бољи од овога, јер овај оставља утисак као да га је правио неко ко се мучи са налажењем адекватне енглеске синтаксе, метрике и риме, или ко преводи безвољно и незаинтересовано, као по задатку и без своје личне жеље и ентузијазма да у превод унесе душу оригинала и читаоцу енглеског превода дочара чар и лепоту српског оригинала. Можда се Ивон Бернс мучила са знањем српског језика, услед чега није осетила ни доживела душу оригинала. Јер било би неумесно и помислити да није била врстан познавалац свога енглеског језика и његових изражајних могућности.

     Превод Михаила Ђорђевића 

     AN EVENING AT ŠKOLJE

Blue open seas
Sleep,
     Cool falls the twilight
Over black cliffs
Die
     The last red rays. 

And the bells sob,
Moan,
     Their toll quivers on rocks
In deep sorrow
Sighing
    Prays the humble crowd. 

Kneeling, bending meagre
Heads,
     They face their God –
They yearn. But there
Silent
     Remains their crucified God. 

And slumber comes slowly.
Descends,
     The chilly twilight falls.
Over black cliffs
Die
     The last red rays.      

   Овај превод је самосвојствен, прво по томе што има само 88 слогова, читавих 16 слогова мање него што их је у оригиналу. Ово слоговно сажимање је постигнуто максималним коришћењем енглеских једносложних речи, којима су српски двосложни стихови преведени на енглеске једносложне: спава – sleeps, трне – dies, боно – moan и главе – heads. Директна последи­ца оволиког сажимања је потпуно одсуство риме и извесна сувопарна и ста­като (staccato) форма превода, па он делује као оштро фокусиран црно-бели рендгенски снимак костура оригинала, коме недостају облине и боје да би се, поред верно пренете сржи оригинала, бар мало дочарали његова савршена метрика и мелодична рима. Поред овог општег утиска, може се приметити да превод местимично мимоилази значење оригинала, као у четвртом стиху треће строфе, где је реч ишту (траже, моле) преведена енглеском речју yearn (чезну), или у шестом стиху друге строфе, у којој је реч пук преведена енглеском речју crowd (гомила). Није најбоље решење да се у овом контексту сан преведе са дремеж (slumber), а стиже са силази (descends). Међутим, ако ишта друго, овај превод показује како је можда боље жртвовати и риму и метрику, па буквалним (литерарним) преводом што верније изразити мисао и значење оригинала, него ли исфорсираним римама замагљивати оно што је у оригиналу речено јасно и експлицитно.

      Vikipedijin prevod 

DALMATIAN NOCTURNE

 Sea bluely gleaming,
Dreaming;
    Chill darkness earthward falls.
The last red glimmer
Dimmer
      O'er blackened ridges crawls.  

And chimes are droning,
Moaning,
      Trembling where rocks arise;
Prayers have ascended,
Blended
    With poor men's long-drawn sighs.
Before God's altar
Falter
      This wailing, haggard brood.
But ne'er is spoken
Token
      By God upon His rood. 

And dreams are nearer,
Clearer;
      Chill darkness earthward falls.
The last red glimmer
Dimmer
      O'er blackened ridges crawls. 

    Интернетска Википедија не наводи аутора овог превода, па га због тога третирам као да је њен. Овај превод има 23 слога више него што их је у ори­гиналу. Захваљујући овако повећаном броју слогова, постигнуто је римовање стихова по шеми оригинала, али по цену мало неоштре сликовитости и местимично површног и произвољног превођења значења оригинала уз дода­вање детаља којих нема у оригиналу. По реду, у вези са овим преводом имам следеће примедбе:

    а) Већ у првој строфи превод не прави разлику између спавати (to sleep) и сањати (to dream), па море сања (снове) уместо да спава. Међу­тим, иако ово може да се занемари у првој строфи, то у последњој већ постаје преводилачки пропуст кад се каже And dreams are nearer (И снови су ближе), односно приближавају се снови (који се сањају), а не сан као ноћни починак, спавање и одмор. Исто тако, у другом стиху четврте строфе снови постају јаснији (clearer), чега нема у оригиналу.

   б)  Нису најсрећније изабране ни енглеске речи glimmer у првој строфи и droning у другој. Реч glimmer асоцира, пре свега, на жмигање, треперење, на глимерицу и жмигавац – што једва, ако икако, може да дочара зрак зала­зећег сунца који трне, односно светли све слабије, али не испрекидано него у континуитету. Реч droning у првом стиху друге строфе асоцира првен­ствено на зујање и брујање (мотора, авиона), а мање на мелодично и ганутљи­во звоњење и одзвањање црквеног звона.

    в) Последња три стиха друге строфе оригинала С уздахом туге/ дуге/ убоги моли пук преведени су као: Prayers have ascended,/ Blended /With poor men's long-drawn sighs, што на српском значи: Молитве су се уздигле/ измешане / са дугим уздасима сиромашних људи. Превод је постигао риму тако што је слободно интерпретирао значење уношењем сти­хо­ва Молитве су се уздигле/ измешане /, којих нема у оригиналу, али импли­цитно могу да се асоцирају у контексту оригинала.

       Други недостатак стиха Prayers have ascended је у томе што је у сврше­ном глаголском облику, док је, како је већ речено, оригинал песме искључиво и са битним разлогом у несвршеном или трајном презенту.

     г) Жртва исфорсиране риме у овом преводу је и то што у последњем стиху прве и четврте строфе зрак пуже или пузи (crawls).  

     д)  Стихови треће строфе оригинала Клече мршаве / Главе / Пред ликом Бога свог, преведени су: Before God's altar / Falter / This wailing, haggard brood), што значи: Пред Божијим олтаром / Посрће, или: тетура се, / Ова цвилећа исцрпљена братија. Дакле, у преводу нико не клечи пред ликом Бога свог него се тетура испред олтара. При томе, опет ради постизања боље риме овде се граматички не слажу субјекат у једнини (This…) и глагол у множини (falter).

    Наравно, у овом, као и у два претходна превода, у питању су нијансе, које сваки преводилац бира према своме личном виђењу, схватању и доживљају оригинала, који преводи у границама свога песничког талента, преводилачког умећа и познавања оба језика. Зато се сва три ова превода међусобно разликују, као што се и мој превод разликује од свих њих. При томе сваки преводилац има своје мотиве и разлоге за своја преводилачка решења, јер сваки превод, посебно песнички, веома је субјективан чин, па је немогуће да два преводиоца направе идентичне преводе, осим у случају краћих реченица и фиксираних израза. Сваки преводилац је настојао да што боље, што адекватније и истинитије изрази свој субјективан доживљај и сопствено разумевање оригинала, па читаоцу више превода истог оригинала остаје да се определи за онај који му се субјективно највише свиди, или да по својој мери направи још бољи свој, да својим преводом критикује туђи, ако замеркама има места.

    У преводима које сам овде навео нема ни два идентична стиха, чак ни једносложна или двосложна. И сам назив песме има веома различита четири превода. Отуда, колико преводилаца, толико и превода! Преводећи другога, сваки преводилац својим преводом успут демонстрира сваком читаоцу своје преводилачко и песничко умеће и познавање и разумевање језика са кога и на који преводи. И за евентуалне своје преводилачке промашаје преводилац не треба да пребацује кривицу на оригинал, без обзира што ни оригинали нису имуни од граматичких и логичких промашаја и недостатака. А у дискрецији преводиоца јесте да такве недостатке изостави из свога превода и бар у томе погледу надмаши оригинал ако је оригинал вредан таквог комплимента. 

* * *

    Горњи преводи су ме подстакли да завршим и покажем свој, чију сам прву верзију написао пре више од пола века, када напред наведени преводи нису ни постојали. Желео сам да у своме преводу не изневерим оригинал, да што више и истовремено дочарам његово значење, метрику и риму, сликовитост и мелодичност, једноставност и симетричност, да на енглеском језику мој превод буде јасан и логичан, да тече природно и глатко као и оригинал на српском. Ради тога сам, местимично додао неки слог, а неко имплицитно значење изразио експлицитно да се метрика не би спотицала и храмала. Ради тога, прохладну ноћ сам ближе означио додатним епитетом тиха (quiet); звону сам додао придев црквено (church), а румени зрак ближе описао заласком сунца (sunset). А колико сам успео да дочарам значење, ритам, мелодичност и изражајну једноставност стихова оригинала, као и колико су заснована и умесна моја запажања изнета овде о остала три превода, остаје евентуалном читаоцу да суди. Јер лако је у туђем оку видети трун, а у своме превиђати пањ.

    Но, без обзира како то изгледало препотентно или самохвалисаво, извесно је да ја свој потпис не бих ставио ни испод једног од напред наведена три превода, а да га мирне душе стављам испод ниже наведеног свога, уверен да сам на енглеском језику рекреирао и дочарао значење, метрику и риму Шантићевог српског оригинала и драгуља српског језика и поезије.

     Мој превод за који сам се овде определио гласи: 

AN EVENING ON THE SKOLJE ISLET 

The vast blue deep
Is asleep;
         Cool and quiet, falls the night.
Atop dark rocks, dying fast
The last
         Crimson ray of sunset light. 

The church bell tolls;
Its trembling tones
         Over the karst echo.  
With sighs of endless
Sadness,
         Humble folks to prayers go.

 Skeletal and grey,
On knees they pray
         Before the face of their God,
But not a word
Is said
         By the crucified Lord. 

The nearing repose
Is close;
         Cool and quiet, falls the night;
Atop dark rocks, dying fast,
The last
         Crimson ray of sunset light.

                                                                          Лондон,  јануара 2018.