|
Анђелка Плакаловић |
|
ДВА ВИЈЕКА ОД ОБЈАВЉИВАЊА ВУКОВОГ СРПСКОГ РЈЕЧНИКА |
|
У Културном центру на Палама, одржана је Свечана академија поводом обиљежавања двије стотине година од објављивања првог издања Српског рјечника Вука Стефановића Караџића. Студенти Катедре за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, а уједно и организатори ове Свечане академије, уприличили су пригодан и разноврстан програм вриједан сваког помена и похвале. Вуков Рјечник, чији тачан назив гласи Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечима представља најважнији корак у Вуковој борби за језик и реформу језика и заслужује управо дивљење и поштовање попут овог. Вечерас смо се овдје окупили
Стиховима пјесме Ода ћирилици, студента мастер студија на Катедри за србистику Бојана Николића, отпочет је свечани програм Академије. У пјесми се српски народ позива на скупове, саборе и окупљања, позива у борбу за одбрану језика и писма, позива на освјешћивање духа за нова покољења. То им је, наиме, Вук у аманет оставио. Студент мастер студија Јелена Жерајић у наставку програма казује стихове пјесме Вуков запис црногорске пјесникиње Милице Бакрач, која се бори за одбрану и статус српског језика у сусједној Црној Гори. У пјесми наглашава да је свеколики род српски дужан Вуку на његовом драгоцјеном дару, јер се по њему увек препознамо и од неверних се, њиме, чувамо. Професор Саша Кнежевић окупљенима је прочитао Вуково писмо Лукијану Мушицком из 1815. и Милошу Обреновићу из 1816. године. У писмима се наводи да је Вук својевремено тражио новчану помоћ, а све у нади да ће његов Рјечник или прва и најважнија књига од свијех књига српских, како је волио да каже, угледати свјетлост дана. Прешавши све препреке на које је наилазио током рада и одговоривши на сва негодовања и неодобравања, прво издање Рјечника објављено је 1818, прије тачно двије стотине година, и садржало је 26.270 акцентованих ријечи. Подсјећања ради, Вук је грађу за овај рјечник почео да скупља још 1815. године на наговор Јернеја Копитара. Добро је познато и то да је Вуковим надљудским напором много народних пјесама записано и од заборава сачувано. Млади гуслар и студент треће године са Катедре за србистику Душан Пејић ауторском пјесмом Ћирилица поздравио је све присутне. Подстакнуо да се осврнемо на актуелно стање у друштву. Нагласио да подигнемо свијест о очувању језика, писма и традиције. Опоменуо: У тих светих тридесет знакова, Професор Биљана Самарџић упознала нас је са развојем српске ћирилице кроз историју, нагласивши да је она настала на темељима старословенске ћирилице, да би је на крају у потпуности уобличио Вук Стефановић Караџић. Истакла је да је ћирилица кроз историју била писмо српског језика и писмености, али и прогањано писмо. Позвала је све присутне да буду јединствени и сложни те да не дозволе да било шта замагли њихову језичку стварност. Миланка Бабић, професор на Катедри за србистику Филозофског факултета на Палама, говорила је о савременом стању у српском језику. Данас, двије стотине година након објављивања Вуковог Рјечника, ми смо поносни, али и тужни. Поносни јер је ћирилица хиљадугодишње, једино и увијек исто, српско писмо, а тужни јер правимо отклон према истинским вриједностима. Иако дужни да чувамо традицију, ми то, данас, занемарујемо. Студенти са Катедре говорили су о аустроугарској окупацији и забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Публици су представили и игроказ под називом Окупација српског језика те послали и нагласили пароле попут: Ћирилица је душа српског народа, Не заборављамо писмо и језик ради некаквих пруга и путева, Док је ћирилице биће и Срба! О значају Рјечника, заштити српског језика и ћирилице у Републици Српској и његовању српске историје и културе говорио је један од најистакнутијих бораца за српски језик и српску ћирилицу, лингвиста Милош Ковачевић. У препуној сали, поред професора и студената у улози водитеља, рецитатора и глумаца, програм Свечане академије употпунили су и чланови хора Филозофског факултета и Културно умјетничког друштва Младост из Пала. Будући да се ћирилица данас све више потискује латиничним писмом, на Академији у Палама говорници су апеловали на медије, школство и државне органе нагласивши да не смијемо дозволити да ћирилица падне у заборав јер би то уједно значило и губљење српског националног идентитета, културног језгра, историје и традиције. Овај скуп и јубилеј у Вукову част и част његовог Рјечника још је само један у низу разлога зашто треба вољети свој језик и писати ћирилицом, и зашто се треба борити за опстанак писма ћирилскога. Рјечник народног језика Вука Стефановића Караџића није обично лексикографско дјело, него много више од тога. У њему су сачуване народне умотворине и народна вјеровања. Будући да Вук у свом Рјечнику није изостављао ни опсцену лексику, данас га са пуним правом сматрају и називају енциклопедијом српског народног живота. А на крају овог приказа ево и пјесме Душана Пехића о ћирилици. Душан Пејић ПЈЕСМА О ЋИРИЛИЦИ Браћо Срби, одавно се знаде -
|
