ДУБИНЕ И ВИСИНЕ УМА И ЈЕЗИКА 

    Проф. др Јово Радош, научник вишеструке истраживачке компетенције, филозофске, правне, социолошке и фолклористичке, притом и аутор неколико тематски и стилски самосвојних поетских, приповедних и књижевно-критичких књига, овај пут у монографији замашног проблемског распона нуди читаоцу своје виђење једног сразмерно ретко расветљаваног тематског комплекса. Реч је, наиме, о узајамном огледалу филозофије и српске културе  усмености, о природи и мери коресподенције наших народних умотворина, превасходно пословица, са магистралним путевима и увидима филозофске мисли на епохалном растојању од Аристотела до Карла Јасперса, Ернста Блоха и Агнеш Халер. Линија додира је тражена и нађена како у примарно филозофским релацијама онтологије, етике и естетике, тако и у области свагда егзистенцијално битних питања економије, екологије и педагогије. Шарм овом ученом расветљавању миља и озбиља наше народне мудрости придаје и ауторов нерв за хуморно виђење света и човека из угла живог, игривог и неретко непредвидљивог предачког певања и мишљења.
    Ове четири реченице, макар и биле релативно дуге, више сакривају него што казују. Написане својевремено као рецензија, оне су морале испоштовати прећутни поетички законик бележака те врсте, остављајући за неку другу прилику – каква је, ево, ова данашња – шансу потпунијег, па отуд и поузданијег сагледавања писца и дела. То би сагледавање, дакако, било дубље и целовитије да су нам се могли придружити Слободан Жуњић и Љубомир Зуковић, који су такође својим препорукама осоколили Завод за културу Војводине и Каирос из Сремских Карловаца да објаве Српску народну филозофију Јове Радоша.
    Писац с којим се данас дружимо објавио је, што сам, што као коаутор, рачунајући и поновљена издања, око двадесет књига и преко стотину научних и стручних радова, с претежно филозофском, социолошком и фолклористичком проблематиком, како је већ у рецензији речено. Да Радошеве књиге, по правилу,  не пролазе  глуво кроз густ честар нових наслова, сведочи и свежа вест (од 25. јануара 2018) да су Српску народну филозофију „Вечерње новости“ прогласиле за књигу недеље. Ево, тим поводом, и једне мале културолошке паралеле. Наиме, у години 1860, по сведочењу Јакова Игњатовића, читалац је могао без особите журбе прочитати за годину дана све што је икад написано на српском језику. Данас, и поодавно, ситуација је толико друкчија да би за само једногодишњу продукцију био тесан и цео један читалачки век. Отуд се, у недомисливо умноженом броју читалачких изазова, поменути критичко-медијски одјек указује као радосна добродошлица новој Радошевој књизи. Књизи у којој се слегло ауторово свеколико духовно и списатељско искуство, укључујући и онај његов вид који аутор скромно именује као „рутинску обавезу у вишедеценијском педагошком раду“, обављеном на различитим високошколским адресама Сомбора, Источног Сарајева, Суботице, Београда, Новог Сада, Кикинде и Сремских Карловаца.

Ако је Вуков Српски рјечник , објављен тачно пре два века, био  и остао својеврсна енциклопедија српског света и живота, онда би се – с разумљивим смислом за пропорције – Српска народна филозофија Јове Радоша могла назвати свеобухватном панорамом наше колективне усмене мудрости, исклесане у малим језичко-поетским формама и формулама, а овде груписаним у неколико десетина „категоријалних темата“ и осам жанровских рубрика – брзалице, питалице, разбрајалице, здравице, тужбалице, загонетке, клетве и уобичајене говорне формуле. Овај антологичарски, средишњи део књиге представља поетски „народни еквивалент“ њеном првом, теоријско-студијском делу, где су потанко расветљени  додири и укрштаји главних дисциплина филозофске мисли са животним, нимало школским увидима и прозрењима наших анонимних а умних, златоустих предака. Трећи део књиге, који се обично назива пуким напоменама и библиографским референцама, у овом случају  чини замашан речник, сачињен махом од лексима које не налазимо у познатом Матичином шестотомнику, те попис коришћене литературе, са близу две стотине филозофских, социолошких, теолошких, књижевних и књижевно-научних одредница и, најпосле, именски регистар, са приближно толико ауторских имена из поменутих области, од Ђакона Авакума и Аурелија Августина до Артура Шопенхауера и Милослава Шутића.
    Овај сувопарни фактографско-нумерички извештај сад би ваљало допунити живим и живописнијим доказима ерудиције, дара и слуха аутора Српске народне филозофије. Застаћемо само над три проблемска сегмента првог дела књиге, од којих се један тиче гносеолошког подручја, други филозофије језика, а трећи екологије.
    У првом од три поменута сегмента Радош, измећу осталог, показује како народ утврћује дистинкцију и успоставља градацију између ума и разума. У изрекама „Има науке, ал нема памети“ и „И поток је бистар, али је плитак“ наш писац налази  сродности са мислима Платона, Канта и Хегела, те поетичним исказима истог значењског смера у Демокрита и Јована Дучића. По првом „истина је у дубини“, по другом – „Све су дубине у природи мирне, а тако су исто мирне све дубине ствари у човеку: уверење, вера, херојство“.
     У одељку насловљеном „Филозофија језика“ Радош најпре парафразира једног лингвисту који подсећа како ретко размишљамо о језику, држећи га за обичну појаву обичног живота, попут ходања и дисања. Потом се о феномену језика, прегледно и језгровито, нижу и коментаришу мисли из Веда, Јеванђеља по Јовану, Платонових списа и Цицеронових говора, све до модерних имена и времена у знаку великог замаха у промишљањима језика. За ову прилику бирамо само једну мисао из хеленског доба и једну из нашег времена Тако се у Горгијиној похвали Хелени може прочитати  да је реч „велики моћник који сасвим сићушним и невидљивим телом извршава најбожанственија дела: може и страх зауставити, и бол уклонити, и радост изазвати, и саучешће појачати“. А Лудвиг Витгенштајн, један од духовних отаца логичког позитивизма, тврди: „Границе мога језика значе границе мога света“.
     Померајући, као и другде, тежиште пажње са светског на наше, Радош ће спретно повезати тему беседничког „склада и лепоте, мудрости и врсноће“, којима добар говорник, по Цицерону, може да „покрене срце народа“, са нашом народном речју о човеку таквих способности, који би „и камен ријечима подигао“. Сад следи врло колоритан и изнијансиран низ изрека  о мери и неумерености, истинитости и лажи, искрености и притворности, те сагласју и несагласју речи и дела, „Ко мудро мучи, лијепо говори“. „Бржи му коњи од самара“. „Меко зборе у дубоко гоне“. „Најљепша част је лијепа ријеч“. Међу толиким пословицама и говорним формулама, као да посебно пада у очи једна загонетка што говори о злој моћи речи: „Сабља без гвожђа, јунак без кости, више учини зла но хајдука два“. Најпосле, Јово Радош не би био оно што јесте – разглашени заљубљеник и изучавалац културне и етнопсихолошке особености свога херцеговачког завичаја, који је Васко Попа назвао Тосканом нашег језика – кад и  овој деоници монографије не би утиснуо изразити лексички белег старог краја. Реч је о тридесетак семантички и морфолошки јарких и самосвојних презимена, којима је Херцеговина обогатила српску антропономастику.
   Трећи, данас и овде привилеговани део Радошеве монографије, еколошку проблематику, која у савременом промишљању има теолошки, филозофски и технички аспект, наш писац третира у компетентном дослуху са идејама високих духова – с Марксом, Шпенглером, Достојевским, Хакслијем, Орвелом, Замјатином, Хајдегером и Јованом Зизјуласом, а посебно са поставкама православне гносеологије заједничарења, којом се „човек призива аскетској пракси уздржавања од свеукупног експлоатисања природе“. Полазећи од Св. Саве и Његоша, Радош и у ову тему уноси присну, па и дирљиву боју наших веровања и пословица. Једна од њих гласи: „Боже, убрани и тицу на грани“. А ево и још неколико илустрација односа наших предака према природној средини и целокупном живом свету: „Било је и грехота убити паука. Ко посече орах који је посадио, 'иде за њим'. Храст се у српском народу поштује као 'свето дрво'. Кад се винова лоза касно ореже, па из ње крене сок, каже се да она тада 'плаче'. Зато се препоручује велика пажња у њеном гајењу: 'Лозу треба миловати ко ђевојку'.“
     Очигледно, уз вишеструко осведочену оштроумност, духовитост и поетичност, српски народни дух краси изразита благородност и племенитост. Данас, кад је клеветање српског културног наслеђа попримило планетарне размере, са добро нам знаним епицентрима у тзв. региону, Радошева књига има и улогу наше на истини утемељене нужне одбране. Аутор се, додуше, клони полемичког дискурса, али утолико његово истраживање речитије оповргава  стереотипе поменуте сатанизације, на чијем су удару, понајпре, наша народна епика, Вишњић. Вук и Његош, а потом и низ великана савремене књижевности, попут Андрића, Попе и Павића. У поглављу насловљеном „Политичка филозофија“ Радош даје реч једном истинољубивијем странцу и зналцу, Лудвигу Аугусту Франклу (1810 – 1894), који у песми „Почетак буне против дахија“ налази „најснажније и најмудрије речи о вештини владања“. Рекли бисмо – и најчовечније, имајући на уму кључне речи умирућег Мурата: „Ви немојте раји горки бити, (...) него паз'те рају ко синове“.
     Најпосле и реч–две о нечем што је ваљало посебно нагласити на самом почетку: Радошева књига, као и укупан његов досадашњи научни и списатељски рад, одише неисказивом љубављу за завичајну Херцеговину, источну (и стару), чију традицију негују и досељеници у Војводини, особито они у Гајдобри, родном месту и средини духовног стасавања нашег писца. Тај пример надахњујуће завичајности, или двозавичајности, наводи ме на одустајање од једне навике. Наиме, пречесто цитирам меланхоличног и малодушног Емила Сиорана, који верује како је завичај утопија срца, утопија коју срце измишља, те пуки јастук за све наше метафизичке заморе. Виталистички став и реч Јове Радоша поручују супротно: ни херцеговачка „камена колијевка“ ни панонска равница нису тек утеха, или фантомска утопија, већ корен и незамењиво упориште нашој животној и стваралачкој енергији и радости.