|
Поезија Ђорђа Нешића својеврстан је земљопис и природопис Источне Славоније и Барање. То су живописни снимци овог панонског простора и устихована повест српског народа који тамо векује, премда темстски оквир обухвата, превасходно, неколико последњих тмурних деценија. Ту су реке и границе, градови и топоними, цркве и манастири,знамените личности, сеобе и војне, колибе од прућа и блата, средњоевопски позни барок и сецесија, вајкадашњи записи и родослови, флора и фауна, виногради и подруми, панонски лес и прашина. Како би могао да обухвати ту просторну ширину и дубину, Нешић бира карактеристичне детаље и симболичне ознаке историје и културе овог поднебља и размешта их тако да на успешан начин подржавају и оснажују његове песничке увиде и поруке. Све што је сабрано у песниковом емотивном и духовном искуству, све што памте глава и тело, озарено „тамном“ светлошћу, преломљено је кроз песникову призму и озвучено сетним, елегичним и меланхоличним тоновима, према једном кључу.
Песничке слике, неретко праволинијски остварене једноставним набрајањем, поређане су у римоване – увек римоване – разноврсне строфе и сонете, најчешће дистихе, који традиционално и припадају елегијској форми. Али то синхроно опевање предмета, појава и збивања, које повремено личи на стилске вежбе, поступно почиње да вртложи и задобија дубљи смисао. Тако оно опевано, на парадоксалан начин, и само пропева, обично постаје необично, једнозначно бива вишезначно, а синхроно задобија дијахрону вертикалу која сеже у дубину и висину. („ Вечерњи концерт за весло и дрвени чамац“).
Прозирни и лако читљиви стихови на почетку песама, што више одмичемо ка поенти, бивају све сложенији и загонетнији – приметна је ознака Нешићеог обликовног поступка. Ово се може разумети и као стратегија завођења читаоца и његовог поступног увлачења у све дубљу воду. Полазећи од сасвим реалистичног описа неког феномена, призора или локалног обележја, Нешић вешто успоставља привидно побочну, асоцијативну везу са неким другим мотивом, али тако да тај нови мотив постаје носећи. То одступање и захватање у другу стварност, митску, религијску, историјску, па и актуелни политички простор, готово је редовито. Као трансмисија су му увек при руци наша епска и лирска традиција, као и сасвим савремена лектира. Нешић не прикрива те трагове и лирску кореспонденцију са својим песничким братством, а не ретко препознајемо и блиске везе са великим светским песницима. Он поезију доживљава као трезор из кога могу позајмљивати само они којима стваралачка снага омогућава да узајмљено преобликују и усвоје.
Већ уводном песмом у збирци Боље је бити у мањини, „Чрезвичајна сврабеж књигоизданија“, Нешић описује свој поетички круг. Сам наслов сугерише и на колико слојевит језички фундус се ослања његов лирски речник. У нашој савременој поезији обретки су мајстори који тако суверено, користе то језичко благо. Лук и вода - Завичајни рјечник с ушћа Драве у Дунав, који је Нешић сачинио, најбоља је потврда како су се песничка и знанствена стваралачка енергија срећно здружиле у овом лексикографском подухвату. Као Вук у свом Рјечнику, и Нешић је своје лексеме пропратио акрибичним коментарима, тако да се ово научно дело може читати и као приповедна проза и као збирка етнографских и историјских записа.
Има још увек оних што мисле да „грубе“ речи, из нижег регистра, не пашу уз канонизоване песничке форме, као сонет или елегију, на пример. Нешић нас, међутим, уверава да су све речи лепе, само ако се сместе на право место, у одговарајући, римовани креветац. Све Нешићеве песме (мени познате) су римоване и задивљујуће је богатство његових рима, његова језичка инвенција је неисцрпна.
И велики песници понекад с муком усклађују риму и метар са оним што би хтели да кажу. Нешић те проблеме решава тако што више поштује ритам, него формално задану метрику. Отуда су пoнекад катрени сонета испевани у једној врсти стиха, а терцети у другој. Или су непарне риме у строфама уштимоване једном, а парне другом размером. Читалац то не осећа управо захваљујући фином складу лексема и мелодијске линије. И наслови знатног броја песама сугеришу да песник инсистира на хармонији звука и значења. Код Нешића има више серената, соната, сонатина, балада, ноктурна, реквијема, него код свих српских песника његове генерације, заједно. У том лирском концертрирању има неког чаровитог необарокног заноса који оплемењује и оне најсуровије слике мучне животне реалности.
У свом лирском епу, чија поглавља чине циклуси песама, Нешић као рапсод пева и опева судбински удес српског народа, као и лично тегобно искуство, на аутентичан и уверљив начин, тако да је његова песничка визија једног раздобља наше историје, може се рећи, истинитија и стварнија и од саме стварности.
|
