| Маја Стокин |
| СВЕТ(Л)Е УСПОМЕНЕ ЗОРАНА ХР. РАДИСАВЉЕВИЋА (Читајући књигу Света трешња, друго допуњено издање, „Филип Вишњић“, библиотека „Албатрос“, Београд, 2017) |
| У једном новинском чланку у дневном листу Политика пише да је оно што карактерише стил новинарства Зорана Радисављевића „осећање мере и урођена новинарска прецизност да се каже баш оно битно, а да се не претера у непримереном сентиментализму или улагивању саговорнику“. Иста ова реченица могла би бити и главна одлика његове поезије, којом се, можда и несвесно, приближио Андрићевом идеалу да се и у уметности треба издићи до једноставности. Друга ствар коју можемо окарактерисати као специфичност и аутентичност збирке Света трешња јесте форма налик дневничкој. Испод сваке песме, у којој се у првом лицу песник обраћа читаоцу, забележен је датум њеног настанка и оне су у сваком од пет циклуса (Старе траље, Пријатељи, Антологија, Нове траље,Траљама на траље) поређане хронолошки. Песме Зорана Хр. Радисав љевића одликује аутентичан песнички израз, сажет, језгровит, новинарски и симболички, без риме али не и без ритма, чини се као да је свака песма једна анегдота, његова или из живота њему ближњих, у чијој завршници он најчешће поентира провокативним питањем чији одговор тек наслућује или и сам покушава да докучи. Свака песма је запис настао након пажљивог посматрања и слушања саговорника (посебно у циклусу Пријатељи). Саговорник му је трешња („На сва моја питања треперењем одговара, кад заћутим и она заћути.“), али и јабланови („Они шуште жељни разговора“). Са њима размењује мисли, „од успомене до успомене, низ време, с намером некуд да крене“, са њима се не плаши самоће. С њима, у сенци, стоји, ко потоњи човек... И, како каже, плаши га „сенка малог Сунца у себи“... У сличној атмосфери он уочава оне мале и велике ствари које дају боју свакодневици. У томе се огледа природа песникове свести да уочи мале суштине социјалне егзистенције и да им, потом, да обухватнији значењски оквир. Лирски субјекат његових песама одлучио се и за гласно изрицање својих стрепњи, жеља и хтења („Стрепи да га за шаку долара не продају“; „Мене све боли уморнији устајем него што легнем“; „Давао сам се другима за себе нисам имао времена“; „Живео сам а свега остадох жељан“, „Хоћу још једном последњи пут да будем младић из Рашке“). Једна од најлепших жеља коју гласно изриче, а која сведочи о томе колико је песнику блиска и важна људскост, племенитост, лепа реч и љубав, изречена је у стиховима: „Хоћу да живим у свету где се срце не закључава“. Збирка Света трешња једна је врста лирског дневника у којима Радисављевић сумира и дијагностикује догађаје које осећа као меру битних ствари и битних прелома у властитом трајању (смрт мајке и смрт оца), али су и оне баналне, свакодневне ситуације такође врло често окидач за занимљив закључак или анегдоту (док ујутро баца ђубре у контејнер, ставља веш у машину, док посматра сијалицу која трепери у купатилу, док посматра мраве на тераси како излазе из жардињере, док посматра лепе жене у солитеру или трамвају, невеселе старце, веселу децу...). Све ове сличице из живота само су редови и колоне у Божјој укрштеници који приморавају песника да се суочава са најважнијим темама: са животом и смрти. И та егзистенцијална запитаност над смислом човековог опстанка присутна је у већини песама и сваком циклусу ове збирке. Он констатује: „Сваким сам даном све ближи апсолутној слободи коју смрт доноси“; „Чини ми се смрт ће ми последњу чашу отети“; „Смрт чекам сваки дан потпуно неспреман“, „Лишајеви и маховине не лепе се на младо дрво“; „Уснио сам страшан сан ни мене нико више не може да пробуди“, „Јави ми Боже када ћу да умрем“). Смрт је једино поље у Божјој укрштеници које остаје празно до самог краја човековог живота, „омча“ од које стрепи. Па ипак, иако спознање о пролазности живота и лепоте изриче врло јасно („Не излазим више на улицу моја старост не може више да поднесе лепоту“), Радисављевић је писац који се не мири са егзистенцијалним ограничењима, чиме потврђује мисао Јосифа Бродског да је уметност реакција организма на властиту ограниченост. Унутар датих граница он настоји „док ослушкује над остарелим телом свог оца има ли живота још у њему“ да прошири време у вечност, тако што своју „мајку – змаја претвара у врапца који се свако јутро појављује на његовом прозору“, а драгу особу у „белу лептирицу која је у бесаним ноћима на његовом узглављу“. Са ближњима који су оставили неизбрисив траг у његовом живовању, он се не опрашта, они су и даље саставни део његове свакодневице. Јављају се свакодневно у лику врапца и лептирице, и сусрети са њима су знаци, синхроницитети који указују на то да је њихово присуство још увек живо и указују на песникову веру у извесност неког будућег сусрета. Смрт је, према песниковом доживљају, преводница од пролазног овостраног живота ка вечности. С друге стране, колико год Радисављевић овим озбиљним темама приступао покаткад иронично, шеретски или меланхолично, врло је свестан да одговори на ова питања нису изван нас, већ у нама, и да свако свој пут ка спознаји мора остварити једино кроз самоспознају („Љуљам се с намером некуд да кренем далеко, да одем изван самоће, и овога себе, и овога себе, с друге стране зида“...). Руски песник Гаврил Державин у својим стиховима каже да у забораву, односно пред реком заборава пропада све сем оног што сачува „лира смела“. У сличном контексту можемо разумети и стихове Зорана Хр. Радисављевића и можда се управо у томе и крије највећа лепота ове збирке песама. У њој су преточене и у стихове заточене успомене са драгим бићима уз помоћ којих трага за смислом свог постојања, за „бојом вечности“, односно за лепотом. Поезија је стваралачки чин – могао би се поистоветити са чином цветања свете трешње, корен јој је дубоко у нама, а гране и мирисни цветови теже да пређу „с друге стране зида“, теже бескрају, теже вечности. Томе тежи наш песник и на тај пут позива и свог читаоца. Или, како би то песнички рекао Рилке, у једном стиху: „Ја рашћења жедан видех – и у мени дрво расте“. |
