| Зоран Аврамовић |
| ТЕКСТ ЈЕ СУНЂЕР, НАТОПЉЕН МРЖЊОМ (Извод из анализе две политичке књиге Видосава Стевановића) |
| Видосав Стевановић (1942), написао је две књиге политичког садржаја и нешто ангажованих новинских чланака. Milošević, jedan epitaf, књига-памфлет, објављена је у Сарајеву 2001. године у издању Босанског културног центра. Број страница 320, 195 фуснота, латиница. На корицама уместо белешке о аутору Андре Клавел пише „ако је Шпанија из тридесет шесте имала свог Малроа... рат на Балкану имаће свог Стевановића“ (сугерирана аналогија Франко-Милошевић). И још шест критика позитивних француских критичара. Кад овако пише један Србин о Србима, шта да мисли Француз који пише да је Милошевић „један од главних актера пропасти Југославије“ (Жан Кристоф-Буисон). Предмет ове књиге је Слободан Милошевић, српски народ, НАТО бомбар довање, Хашки трибунал и неизбежна мрска српска интелигенција, српски књи жев ници, а посебно Добрица Ћосић. Dnevnik samoće (Службени гласник, Београд 2011, латинцом, 636 страница великог формата 25х20 см), дневник је који обухвата догађаје и личности од 1988 до1993 године, али сећањима аутор одлази у ближу и даљу сопствену прошлост и других друштвених (политичких) датума. И у овом дневнику реченице В. Стевановића се плету око врата Слобе-Слободе, Србије, српске интелигенције и књижевника. То време не треба заборавити, јер је, по писцу дневника, произвело злочине и ужасе који се појединачно и колективно памте. Ово сећање, дописује аутор, платио је егзилом и самоћом, иако га нико није гонио у егзил нити му је наметао самоћу. Сопствени избор егзистенције може да се тумачи на сопствени начин. Милошевић, један епитаф (2001) и Дневник самоће 1988-1993 (2011), безмало хиљаду страница писања на латиничном писму о политичком времену разбијања СФРЈ, Србији, Милошевићу, личностима, догађајима и о самоме себи. Анализа ових књига почиње сазнајним увидом у мотиве аутора да је напише. Да ли је реч о потреби са се продре у личност првог политичара Србије 90-тих година, у осветљавање Милошевићеве политичке улоге, или је можда у питању лична нетрпељивост, грч појединаца који се тако ослобађа наслага мржње према другоме. Самозвани биографи политичких личности, нарочито ако су на јавној сцени, најчешће не могу да избегну захтеве свога танатоса у портретисању онога ко је на врху власти. Шта је био мотив књижевника Видосава Стевановића да оптужујуће и мрзилачки пише о Слободану Милошевићу? О Србима? О српској интелигенцији? Видосав Стевановић, књижевник, верује да „објашњава феномен Милошевић“ (16). Појам објашњења подразумева нешто од агрументацијског начина мишљења. Отуда, аутор књиге уверен да објашњава, користи 195 напомена, реч ibid, а неке фусноте пише на француском језику. Ако неко хоће да објасни догађај или личност он мора да закорачи у рационални дискурс, да ваљано употребљава појмове и чињенице. Видећемо како објашњава Слободана Милошевића књижевник Видосав Стевановић, али и низ других српских личности и догађаја. |
| *** |
| Дневник самоће, није дневник само о другима, то је и дневник о ономе који пише, о Видосаву Стевановићу. За ову анализу није од већег сазнајног значаја породична прошлост писца, директоровања у БИГЗ-у, „Просвети“, његови сусрети са комшијама и низ других сличних ситуација. Какву слику о себи има као политички активној личности и каква је самоперцепција на којој је формирао своје ставове и оцене о људима? На првом месту, Видосав Стевановић је био члан СКЈ десет година 1978-1988. година. Како објашњава своју комунистичку деоницу живота? У СКЈ је видео одбрану од национализма, у њеном либералном крилу видео је реформаторе (113). Али не пише да без књижице није могао да буде директор БИГЗ-а и „Просвете“. Узгред, национализам је био део политике републичких организација СКЈ. Видосав Стевановић одбацује национални идентитет. Он се опредељује као Југословен (стр. 10). На другом месту он пише да има осам идентитета. „Као и сви људи са ових простора, носим у себи неколико идентитета – Шумадинца, Србина, Југословена, Балканца, Француза, Босанца, Европејца и грађанина света – и због тога се сматрам богатијим и слободнијим него раније”. У Дневнику самоће одузима сваку дилему читаоцу: «Да бих био морам да одбацим наслеђе“ (српско) (251). «Свестан сам и ангажован антинационалиста“ (460). Ови искази о себи су значајни за разумевање његових мржњи српских националних интереса и српске политике. Југословенство је становиште острашћене критике, одбацивања и порицања српства. Његова култура је југословенска. |
| Листа српског зла по Видосаву Стевановићу |
| Улога С. Милошевића у српској историји? На ово питање може се одговорити рационално, али и плевом речи: Да почнемо питањем: има ли у књизи В.Стевановића једна позитивна особина Слободана Милошевћа? Ни у сну. Физички, интелектуално, морално, политички, психосоцијално Милошевић је нула. Нешто најгоре што је рођено у историји српског народа. Слоба–Слобода је неурачунљив, неуравнотежен, недоследан, ћудљив (153), полунемушт и полуписмен (226), интелектуална ништица, али добар шеф Мафије (490). А какав је био као политичар и државник? „Дедињски диктатор“, диктатор који наслеђује Тита. Критичари титоизма показују мржњу према умрлом доживотном председнику, због тога што, тврди Видосав Стевановић, увек користе презиме, а не надимак Тито (501). Ако је диктатор, кога је брига за сараднике. „Садашњи властодршци јесу незналице – Слободан и Мирјана окупљају само оне који знају мање од њих, то јест ништа“ (51). Ко прави грешку за грешком? – диктатор или његове незналице, пропушта да одговори Стевановић. Диктатор је заправо ђубретар који ђубре од народа баца у смеће. „Слобо-Слобода и његова банда нису само политичари и ло пови. Они су настрани терапеути... ослободитељи подсвести, ђубретари који празне препуне канте за отпад што их називамо душама“ (590). Настављач немачког нацизма је С. Милошевић, „балкански настављач нациз - ма“ (304). Компарација са Ајхманом (Ајхман је оптужен за убијање шест милиона Јевреја – З. А), Милошевић је имао свој Рајхстаг (286). Стевановић исправља Хенрија Кисинџера – Хитлер је програмски пробудио Немачку подсвест. Милошеви ћа је створила престрашена српска подсвест (239). |
| Бомбардовање НАТО пакта или рат против целог света |
| Како је ту агресију дочекао и протумачио В. Стевановић? Он је, ако пажљиво пратимо његово кретање по Европи, у време бацања бомби боравио у Француској. То бесомучно бомбардовање НАТО авиона је по В. Стевановићу „рат против целог света“ (226). Тачније, Србија и Милошевић ратују против целог света при чему је Запад, и НАТО земље представник „целог света“. А ко је 1999. године ратовао против кога? Ко је објавио рат? Нико други до Скупштина СРЈ и Република Србија (Милошевић) одлучно су „објавиле рат целом свету, са изузетком Русије и Кине“ (227). Тако је Стевановић видео НАТО бомбрадовање Србије. Како је Србија повела рат против „целог света“? Видосав закључује по свом знању да је српска пропаганда била погрешна и рђава. Она је бомбардовање Србије назвала „НАТО агресија“ (293). То што су НАТО авиони сипали немилице бомбе сваки дан и ноћ 78 дана и ноћи, није била агресија. Шта је било по Стевановићу? Па српска агресија на НАТО авионе. Генијално, нема шта! Али није то била обична пропаганда. Она се преметнула у безобзирност. „Пропаганда (Србије – З. А) је постала безобзирнија него раније. У њој је било хисте ричних крикова страха и претеривања која намеће паника“ (228). Заиста чудно понашање грађана Србије! Зашто паниче док се обрушавају бомбе са осиромашеним уранијумом? |
| Српски национализам |
| Какав је српски национализам? То чудо је „против целог света. Простачки је, галамџијски, трубачки, вашарски и често неефикасан....“(54). Српски националисти преувеличавају број жртава да би показали како је српски народ увек био жртва, увек изложен геноциду, у рату и миру...“ (54) Даље. Српски национализам је жедан крви и пун је примитивизма. „Примитивни, бахати, самозадовољни, инфантилни, неразумни, штетни национализам који тражи освету и призива крв“... (429). Где је крв, ту је и расизам. У Србији се шири расистичка слика Албанаца. У односу на Албанце, српски национализам се исказује као расизам који прокаженима одриче право на постојање ..новокомпоновани Срби више мрзе Албанце него што воле себе (128). Баш тако пише, више мрзе Албанце него што воле себе! Свака похвала Стевановићу за овакав научни допринос српском самосазнању.Тешко да би међу Албанцима нашао неког ко више мрзи Србе него што воли себе. Шта је са другим национализмима у СФРЈ или у европским и светским државама? Они су нешто друго. „Националисти су расисти, ксенофоби, антиевропејци... Национализам живи само као идеологија мржње, зависти и пожуде за влашћу“ (232). Они живе само у Србији. На крају националистичке приче свако се мора одрећи патриотизма (253). Понавља се по ко зна који пут: нема горег национализма од српског. „У односу на Хрвате и остале, српски национализам је бахат и захтеван“ (71). Путеви према слободи, препречени су барикадама национализма. „Национализам је нихилизам – нација је граница свему, препрека напретку и цензура духа» (67). И напослетку, „нација је последње уточиште очајника“ (616). Јадни ми очајници! |
| Београд |
| Како може бити нешто добро у Србији? Наравно, ништа ту не ваља. Свака држава има свој главни град, свака нација има своје главно место институционалног, стваралачког и политичког окупљања. Београд је синоним за српску нацију. Београд је „лабуд бели“, пева Црњански али није за сваког српског писца. Видосав Стевановић пише да је Београд „једноумна чаршија“ која заудара и из које треба побећи. „Има нешто труло у граду Београду, заостало, болесно, простачко и дубоко неправедно“ (23). „Треба изаћи из Београда и већ је боље.Свуда је боље. У Сарајеву је вишеструко боље“ (45). Београдска чаршија треба да прикрије вођину голотињу и празнину његових речи (255). „Град је препун утвара, не могу некадашње познанике и пријатеље очима да видим“ (103). Из Београда бежи кад год му се укаже прилика (159). Београдско безнађе је као облик смога који се не разилази (513). У сржи помахниталог српског националног бића, налази се једноумље чаршије, Београд (322). Хладан град без сјаја. Београд – велеграда са духом паланке, пише у другој књизи. |
| Српска кривица по Видосаву |
| Растурање СФРЈ је почело у Србији, у Београду. „Језгро те разорне центрипеталне силе налази се у Београду“ (322). Ко је пројектовао мржњу? Националне интелигенције, пре свега српска (537). Почиње балван револуција око Книна а „глава која смишља и води налази се у Београду„ (283). „Наши фашисти све друге окривљују за фашизам“ (377). Рат у Хрватској је, наравно, започела Србија. „Наш нови рат, настао је из уну - трашњих узрока и пре свега због српског национализма коме се придружио хрватски...“ (413). На Сарајево пуцају Срби са околних брда, следбеници Слобе–Слободе и његови извршиоци пројекта на чијем је челу Добрица Ћосић (439). „Београдска пропаганда тврди да су се појавили муџахедини који врше геноцид над Србима, окупљају се џихад ратници“ (518). Постоји још један кривац, напољу. Српска дијаспора, она која себе назива „Срби у расејању“ (610). |
| Ћосић, српска интелигенција, институције по Видосаву |
| Јавне Ћосићеве речи су „глупе, свечане и страшне“ (363). По Добрици „гробља су једини поуздани сведоци постојања човечанства“ (188). „Добрица је чак и у оваквој Србији, земљи без разума и свести, политички мртвац, то је једини добар резултат садашње политике“ (559). Није Ћосић само глуп, сплеткарош, осредњи писац. Он је национал-кому ниста, гладан власти. „Циљ Добрициних интрига, сплетки, завера само је власт“ (136). По његовим идејама, пише В. Стевановић писан је чувени меморандум. Он је однекуд отац нације (? З. А) а хохштаплер је као и Милошевић. „Његова (С. Милошевић) природа је преварантска колико и природа оца нације (Добрица Ћосић) (52). Али то није врхунац блаћења. В. Стевановић нам саопштава да је Добрица српски Розенберг. Добрица „недовршени, облик живота, дара, човека... наш Розенберг који пише квазитолстојевске романе“ (351-352). О каквом сазнајном ставу је реч најбоље сведочи сам В. Стевановић. Није његов мрачномрзилачки портрет Д. Ћосић плод анализе, већ априорног контра става. „Да будем Ћосићев антипод 1989. године донео сам одлуку, мислити, радити и писати супротно од њега“. Када је овако награбусио на ролни папира Добрица Ћосић, ваљда су други српски интелектуалци поштеђени мача мржње и могу бити понос српске културе. Варате се драги читаоци! Нема интелектуалца и књижевника који није завршио у канти за смеће у изради Видосава Стевановића. Такве увреде на рачун великог дела српске културне и научне елите још нико није срочио. Ево кратке листе књижевника:. Ћосић, Исаковић, Медаковић су национал-комунисти. Крњевић је „безобзирни дрипац“. Ного је „српски родољубац у настајању“. Кустурица „понаша се као горички олош“. Кољевић Мањи у „напору да одрасте“, „кривоноси професор Максимовић“ „љигави Тохољ“, „приградски сељак Крајишник“. Препричава, без икаквог доказа, сусрет са анонимним психијатром који му прича о Булатовићу да „болује од хистериодне епилепсије“. Пише или каже Булатовићу: „Твој Слоба је у ствари Дракула“ (15). „Од спортиста нико не тражи да буду паметни“ – стварају нови закон: у здравом телу болестан дух. (458). В. Стевановић отворено пише о својим сукобима са српским књижевнцима. Све односе са бившим колегама је покидао и у свађи окренуо леђа. Свађа се са Бориславом Пекићем због његовог односа према нацији и држави. Свађа се са Антонијем Исаковићем, и зато има „разлог“: Ради се о човеку са овим менталним ка рактеристикама: „скученост његовог мозга... то је глупост која се слаже са глупошћу околине“ (379). „Што пре ови и овакви лажљиви старци, фалсификатори своје и наше прошлости, нестану са сцене, то боље по све нас“ (381). На ред је дошао и Милорад Павић. Он је украо књижевност Видосава Стевановић: „Неостварени професор Милорад Павић“ оптужује га за плагијат форму романа речника узео из Нишчих. Клевета Павића, јер наводно се удвара властима због Нобелове награде. Истиче Павићево хрватско порекло, упркос Павићевом српству (Зашто то када В. Стевановић презире национално? Зашто га то интересује?) Листа неподношљивих уметника се наставља. Матија Бећковић је „мајстор погребних свечаности и патетичних говора“ Он је „све што није“. То је „злочинац“ закључује Видосав (353). Сликар Милић од Мачве је, шта би друго него „човек лудости“. И други сликар, који живи у Паризу, али кога не именује, осим иницијалима И. Б. је „дежурни родољубац“. А затим следи списак оних са којима се Видосав посвађао, вероватно због тога што су били у криву, а он у праву. Свађа са Стевом Раичковићем у Херцег Новом. Свађа са Слободаном Селенићем. Са Жиком Павловићем прекида односе због његовог националног и политичког става. Са Мићом Данојлићем прекида разговор и назива га „приживаљшчик из Љига“ (шта то значи?-З.А.). Александар Тишма је „слатки намргођени Саша“. И тако редом. Нико није пријатељ. Ко зна зашто се свађао са писцима. Можда и због њиховог дружења са политичарима. А то није допуштено по Стевановићу. Кад се књижевници удруже са политичарима стварају „смрад а анархизам ми је одједном ближи и дражи од спорог и досадног либерализма“ (555). А сам В. Стевановић се дружио са политичарима као члан СКЈ, а и касније (Иван Ђурић, Буца Павловић). Када је овако изљагао другове по перу, најгорим могућим речима, шта је остало за политичаре српске? Оно што је преостало од помија од речи. Саша Глигоријевић „источносрбијански комуниста са главом фигурина нађених у Лепенском виру“. Професор социологије и некадашњи министар просвете Данило Марковић је променио у књизи Видосава Стевановића име и презиме. „Дача Ж. Марковић, њега мангупи зову Чмарковић, а Миру Марковић Жмарковић“ (225). Борисав Јовић комшија из Крагујевца „најгори међу најгорима“. Оптужује Перишића и Милутиновића „те прождрљиве беднике“ због хапшења сина (наводно неко је пријавио полицији). Прети Милутиновићу да ће га убити ако не изађе из затвора до сутра. А ни досовци, западне политичке наде нису боље прошле. «Трапави Миле Перишић, Ђинђић са минђушом, хистерични Вучелић, прљавокоси Куста» (594). Ко је на дну листе бедних српских политичара? Слоба Милошевић, видели смо напред. А до њега вођа радикала. Шешељ дисидент режимског смера, послат од полиције, „бедник“, „херцеговачки дрипац“ (339). Шешељ је једини прави национал социјалиста „ружан је као сам ђаво, задовољава урођено осећање за ружно наших земљака, поред њега свако се осећа лепотаном“ (357)... неурачунљив, ништарија (484). А на зачељу човек из непознате земље. Капетан Драган „човечуљак који се појавио ниоткуда... није наказа али мораш мислити на Квазимода“ (473). Нису поштеђени ни осведочени ауторитети у српској науци. Надмени Богдан Поповић „ниједан његов књижевни суд није се могао одржати ни бра ни ти“ (263). То пише несвршени студент стоматологије и књижевности! Милорад Екмечић, проповедник освете, (по сећању цитира Екмечића!) „определите се мусли мани или ћете нестати“ (359). Невероватно али тако пише у Дневнику самоће, В. Стевановић. Држи лекцију професорима универзитета, филозофима, социолозима о „глупости марксизма“. Шта све човек-писац може да напише! Нису они само заглавили у глупости једне теорије о друштву. Они, професори универзитета су „идиотизовани интелигенти“. „Најгори међу идиотизованим интелигентима су бивши марксисти, бивши филозофи... Српски марксисти су фундаменталисти национал-комунизма, вратили су се грубој дија - лектици своје младости... личе на неуспеле травестите“ (232-233). Основали институт За Не Знам Шта. Троје из групе од осам има интелектуално поштење. Остали су интелектуално непоштени! Да ли ће, пита се В.Стевановић међу интелигенцијом превладати разум? Дакле, научници и професори универзитета нису разумни! Хвала на овом открићу! Али, нису само српски интелектуалци на удару пера Видосава Стевановића. И најважније научне и културне институције. САНУ на првом месту. Академија је брлог. САНУ се није разликовала од других социјалистичких установа, језу изазива и сама зграда, више од оних који бораве у њој (505). „Наши академици из књижевног одељења гробаља и смрти: њима је та величина – измишљена, вештачки створена и наказна- неопходна као надокнада за појединачну безначајност“ (62). Опет долази до израза научност В. Стевановића. Овога пута о чувеном меморандуму. „Меморандум се служи ненаучним и неуметничким речима, академици су говорили језиком демагога, политиканата, манипулатора“ (478). „Меморандум, тај свети полуписмени текст, из кога су изашли остали текстови националног програмирања и њихове црнчевићевско-капоровске егзегезе ...“ (505). И у књизи Милошевић, један епитаф. Наставља се решетање најважнијих српских институција. САНУ – то су разочарани комунисти и тврди националисти, „јавна установа и бастион тајности“. Меморандум је конфузна критика југословенских прилика из угла српске доминације» (стр. 51). Православље, духовни стуб српске културе је постало политика, пише В. Стевановић. Милитантна СПЦ је заправо „Милошевићев савезник (67): СПЦ је одлучила да постане политичка установа“ (295). Удружење књижевника Србије је нека врста касарне. „Београдска интелигенција искварена сложеном мрежом малих повластица и једне велике привилегије – да не ради ако то неће“ (59). Шта су ове институције скривиле Видосаву Стевановићу? Ко то може да зна? Нико. |
| *** |
| Политичке књиге Видосава Стевановића садрже три значењска слоја. Први је обликован као ЈА став. Други је концентрисан на личност и политику Слободана Милошевића, трећи обухвата српску нацију, личности српске културе и књижевности, српске институције. Два последња слоја кипе од мржње свега постојећег у српству и његовим националним тековинама. Стевановићеве политичке књиге могу да буду интересантне за проучаваоце српске нациналне свести на два начина. Као аутор, његов лични исповедни тон, језик којим саопштава своје оцене, мутни ставови могу да буду привлачни за радозналце и истраживаче карактеролошких црта личности. Други начин је дубљи уколико истраживач покушава да писање Видосава Стевановића уклопи у антропологију, етнопсихологију српства, да анализира садржај ове књиге као једну страну српске националне (политичке) културе мишљења и понашања. Оне, која би се могла именовати као српска самомржња, родомрзилаштво. Разуме се, ова етнопсихолошка анализа обухвата утицај комунистичке идеологије на развој српског антисрпства. Видосав Стевановић је био десет година члан СКЈ. У књигама наводи разлоге свог комунистичког опредељења: СКЈ је брана национализму. Комунизам и интернационализам су били део свести чланова ове политичке организације. Идеолошка ментална замена је била лако изводљива: интернационализам је наставио да живи у одбацивању сваког националног интереса. У реалности тај заокрет је био условљен и личним коефицијентом. Није сваки комуниста одбацио националне вредности и постојање. Писац о коме је реч, критикује национализам тако што је остао привржен интернационалистичком садржају југословенства и идеологији комуниста. Љубитељи класне интернацио налистичке идеологије пригрлили су антипатриотизам, анационално југословенство и европејство. Књиге Видосава Стевановића сазнајно су неупотребљиве. Прави пример сламе од речи без зрна знања. Нема ту ни појмовног утемељења, ни чињеничке уверљивости. Поток речи се преплиће са непоузданим препричавањем усмених разговора. Без разумевања догађаја, без објашњења сплета узрока скаче се на закључке без икаквог смисла. Али има напабирченог знања, и то узгредно. Тврдње се изричу без доказа. Емоција мржње доминира исказима о личностима и српској нацији. Нема ту мишљења о политици и држави. Има најружнијих етикета. Трач књига. Лична осветничка прича, али без јасне адресе онога ко га је отпустио са посла, ко га је потерао у иностранство. Недвосмислено изјављује да је његов избор и отказ у „Просвети“ и одлазак у бели свет. Страст политичког незнања мамуза разум књижевника о коме је реч. Књиге се иначе, са муком читају. Потребан је велики таленат за писање бљувотина о свом роду. Пише је човек који не подноси разлике у идејама и ставовима. Текст је сунђер натопљен мржњом. Плева од речи, непотрошена србомржња. Празне звечеће реченице без реалног садржаја. Речи, речи етикете, ништа од аргумената. Олуја речи. Метафоре, слике, параболе, поређења, а где су чињенице, појмови, аргументи? Нема их. Кога брига. Језик књижевника може да се користи као инструмент самоизражавања (изражајни језик – ЈА), али и као инструмент комуникације (дијалошки језик ЈА-ТИ). Једна могућност политичког језика је да буде самосврховит, тј. да се структуира ради себе самог, да налази оправдање у самом језику, а не у односу према објекту о коме говори. Овај други о језик доминира у књигама Видосава Стевановића. А то је језик националне самомржње. Питање за социјалну науку: одакле она извире? Зашто је истиснут Видосава Стевановић из српског читања? Жали се што је нестао из српске књижевности, из свог језика. Изјављује да његових књига нема у књижарама, библиотекама, школским програмима. Осуда је таква, а ниједна порота није заседала, ниједан судија није изрекао пресуду. Тачно је да суд није написао пресуду. Али, суд читалаца и критичара јесте. Није ваљда да се на овај суд жали В. Стевановић? Читаоци граде свој однос према књигама на разне начине: препорукама пријатеља, књижевним критикама, наградама, јавним и политичким ставовима књижевника. Зашто би неко читао књиге српских аутошовиниста? Већ има довољно антисрпске мржње у интелектуалним круговима из бивших република СФРЈ, а данас држава. |
