Књига Господар солитера и друга чуда, настала је од раније посебно објављених књига: А докле ћу ја морати да будем добар – Тако је растао Стеван и Гримасе по ваздуху (из ђачких писмених задатака); затим, од дјечјих одговора на питање, шта је, за њих, домовина, и на питање, шта је, за њих, слобода; затим, од извода из дјечјих писама упућених „Политикином Забавнику“; од малих прича о разним дјечјим „резонима“... Свима је заједничко: то су пишчеви записи о дјеци, било да су из прве руке, било да је до њих писац дошао посредно – тако што их је чуо, или прочитао (из „Забавника“, или из писмених задатака). 
     Ова књига заокружује оно што је „нађена“ литература у опусу овога писца – у „директној линији“. Ово кажем, зато што ће Ћулафић, у већем броју својих прича, које се читају као приче за одрасле, за писање имао основу оно што дјеца говоре, било да питају, било да одговарају на питања, било да казују своје мисли. Записи у овој обједињујућој књизи, нијесу толико повезани с природом Ћулафићевог висинског завичаја, колико је то случај у књигама прича Упорност траве, Нешто и Неспоразуми, из којих су израсле неколике књиге избора (пишчевих „препакивања“) кратких прича. Наравно, тај бруј дјечјих питања, одговора и мишљења, доведен је у везу с њиховим природним окружењем: географским и духовним висинама. Тамо, гдје се земља више приближила небу, гдје преовлађују шуме, ливаде, осунчано зеленило земље и воде, све је ведрије, и кад се то, с обзиром на тешкоће тамошњег живљења, не би очекивало. У рату, у његовим потресним посљедицама, кад је њена кућа спаљена, мајка своју дјецу охрабрује својом љековитом причом, у простору, кроз који се крећу, да би им скренула пажњу са лешева, оних, који су заболи „главу у кртињачу“, и са паљевина – са свјежих послијератних призора-страхота. 
      Прича одржава, са сваке стране притиснути живот, у условима, гдје „нема мјеста за живљење, али има за причање“. А док причамо, знамо, да смо живи. 
   За разлику од те средине, у граду, гдје доминирају асфалт и сивило бетонских зграда, ређе се пробија ведрина и показује задовољство животом. 
   Аутентичности ове књиге, која дјецу доводи у први план, и, на неки начин, „одмара“ читаоца од писца-записивача, доприносе цртежи дјеце, који зраче „позитивном наивношћу“, оптимизмом, који и не мора да има покриће – и кад нема оправдања, оптимизам има љековито својство. 
    Мада језик није оно што је главно у овом дјелу, које је „непомирљиве“ књиге „помирило“ и удружило, тако да, иако се „рогљају“, могу да живе једна поред друге, да изграђују „суживот“, што је, кад је ријеч о људима знатно теже (главни су овдје уочавање призора, дубина мисли и вјештина закључивања), „подржан“ је новим ријечима, које, унеколико, указују на траг могућег начина настајања ријечи, које су већ добиле „право грађанства“. Језик је настајао од неких ријечи, које су биле одговори на питања: како се презива природа, како се зове змијин муж, како се... Неке од тих ријечи су: бескорачно – бесконачно; близанци – они, који станују у близини један другоме; братисати се – братимити се; бува – буван; даждевњак – даждењанка; доброљудитељ – онај ко чини добро људима; зајесенило се – одмакла јесен; коњица – кобила; крвиналац – криминалац; ластан – ластин муж; личани – они, који се личе; најзбрдастији – најстрменији; најзглобастији – који има највише зглобова, најсавитљивији; најподухватнији – најтежи (задатак); непоенка – без поена; начипсати се – најести се чипса; ојајастила се – лопта; осамела – кућица (ја знам, зашто се срушила кућа – она је прво осамела); погрешник – који нешто забрља; покорења – покољења; пух – пухица; пчелац – муж пчелин; ритан – коњ, који се рита; снежак – пахуљица; сува вода – кад се заврне славина; течњак – бара; трицокучинара – књижара, у којој најмање има књига, па би тако требало да се зове; укњиженечио се – прави се да је неки књижевник; фока – фокан... При том, ријечи крвиналац – криминалац и хвалитет – добар квалитет, представљају најуспјелије нове ријечи.
     Има ту и нових синтагми, као што су: „Авион за птице“ – шта ће птици авион?; „Бојим се страха“, „вода из кише“¸ „врућа боја“; „да уберем један камен“; „Дошло мами сунце“, „емоцирање успомена“; „жива чесма“; „Јој, ујела ме рупа“; „мени није киша“ (кад су Стевану рекли да не треба да иде напоље, да пада киша); нечија је мама „модна“; „отигрлили се“ (тигрови); „погрешни војник“ – онај, због кога постоји војна полиција; „Трава пасе књигу“ (кад је Стеван угледао хрпу књига бачених у траву); „чесма води свој водовод“, „шуморно расположење“...
    Језик се подржава и обогаћује новим ријечима, чак и тиме што се, како каже Епштејн, дају нова имена књижевним ликовима, а камоли стварањем нових ријечи у свакодневној комуникацији.
      Има у овом дјелу занимљивости вишега реда. Бистро дијете, на примјер, умије ствар да тумачи тако да окрене „воду на своју воденицу“. У том смислу, репрезентативан је овај запис:
‚     „Влада не да Стевану свој аутић. Стеван моли, Влада стиска аутић у руци и плаче.
     Добро, Владо, немој да плачеш, нећемо ти узети ауто...
    То он плаче – каже Стеван – јер му је жао што ми га не да.“
    Понекад ствари знају да се измјесте. Такав је случај у запису, гдје се резултат наслућује по напору, мада то није „довољан услов“ за настајање резултата:
    „Видиш, како си се измрљао. (у ковачници)
    То је прави мајстор! Нећу да се умивам, да моја рођена мајка види какав сам јој мајстор постао.“
    Посматрајући природу, Стеван је упитао:
    Кад пчела слети на коприву, је л’њу боли коприва... је л’ онда она њу убоде? У неку руку, ово је на истом духовном путу, као питање једнога човјека, из Пешаца, који је, кад је видио како музичар Боки Милошевић свира кларинет, упитао: дува ли он у оно, или оно у њега...
     Дјечак зна да узврати мајци, која је рекла прекорно: Је л’ ти видиш: колико ја радим?:
     Буди поносна, мама, што пуно радиш!
     Неко се родио, тек ако се пробудио. Ако је прешао из незнавености у знавеност. Наслућује то дјечак, и пита:
     Ко се први родио... мислим, у целом животу? Је ли Никола Тесла?
     Он зна да буде и „каваљер“:
     Стално ме јуре девојчице. Ја бих њима могао да побегнем, ихааа колико далеко, али мало успорим, да се оне не уморе.
     Стеван је „претеча“ родне равноправности, кад прави разлику између кекса и кексице; печата и печатице; фара и фарице, коке и кокића.
    Боље би било Хитлеровим Њемцима, да су, прије него што су кренули на Совјетски Савез, у Другом свјетском рату, могли да чују Стеваново питање – да ли се рат води и зими.
   Има мишљења дјеце, која говоре о неспретности у изражавању. Тако се, један дјечак, кад је дошло до земљотреса, снашао тако, што је наглавачке искочио кроз прозор.
    Али, у дјечјем размишљању, има и дубоких мисли, као што је она:
    Човек је једна тачка из, које се, може повући, безброј праваца.
    За једног ученика, „живот је једна нејасна просторија“. Иако се исказ, да је „ноћ пуна тишине и грмљавине“, у први мах, чини нелогичним, веома је садржајан. Та ноћ је, као и живот – тишине и грмљавине се узајамно смјењују, и – подстичу...
     У суштини, дјело Миладина Ћулафића, припада тзв. нађеној литератури. Он проналази необичности, било облике природе, било резултате мисаоних процеса, усмјерава пажњу на њих, и потенцира их, тиме што их презентира. У његовом дјелу, опажање и начин, на који он то саопштава, веома се приближавају једно другом. Свој поглед намеће призором, а не дидактиком – снагом чињеничности и аргументације. Индиректно убјеђује, јер мисли, да је најбоље оно како је он нешто видио, и, у томе, јесте „деспот“, као, уосталом, сваки писац. С тим, да ту нема принуде, већ се пред читаоца поставља „шведски сто“ духовне хране. А зашто би неко изабрао горе јело, кад му је на располагању боље?
     aИако, дакле, нијесу много удаљене од „нађености“, од чињеничности, Ћулафићеве приче (све су ово његове приче) јесу умјетничке творевине. Оно, чиме се његово дјело издваја од других дјела, и он од других писаца, првенствено јесте, његов стил, и његова емоција, мада су и његова запажања, другачија од запажања других писаца...