Билећа, варош у суровом херцеговачком кршу, војнички град са старом аустроугарском касарном у којој су у рату биле смештене робијашнице за политичке осуђенике а у миру легендарна школа резервних официра пешадије. Е па лепо био сам и ја билећански питомац (XXXI зимска класа) па сам ту дочекао и нову 1967. годину.
У истом месту примио сам награду „Светозар Ћоровић“ за роман „Победници“ а сада после пола века касније указана ми је изузетна част јер су књижевни зналци решили да завире у моја сочињенија.
Је ли то случај овде умешао прсте? Наравно да јесте, јер само у делима традиционалне нарације све је уредно, прегледно и под конац сложено и ништа не штрчи као у добро утренираном војном егзерциру, а стварност је међутим нешто сасвим друго, више наликује на одраз у разбијеном огледалу, на шарени витраж са раздвојеним парчићима у коме многи недостају.
Изједна покушавам, но никако ми не успева, да предвојим оно што сам тада знао и слутио, од онога што сам накнадно сазнавао.
Не само мени, него никоме није било дато да било шта предвиди.
Изгледа да је дрил којим смо били подвргнути био сувише оштар. Спремали су нас да бранимо отаџбину. Тако смо све своје физичке и менталне снаге трошили на свакодневно преживљавање.
Тада су до нас допирале разводњене и умекшане верзије догађаја који су се сустизали и престизали као да нас је неко замајавао.
Тамо је негде, међутим, Принц таме Сатана уз суделовање Маркиза де Сада увелико делао спремајући само за нас свој злобни сценарио.
Овде морам стати. Ни једна мука нас није заобишла. Наша испаштања су тако опширна и тако постојана.
А што се тиче онога што сам писао не бих о томе. Што је – ту је, какво је – такво је, ако ваља наставиће да точура као горски кладенац, ако не ваља пресушиће. |
Жири за додјелу награде „Светозар Ћоровић“ у саставу: др Јован Делић, предсједник, др Марко Недић и др Ранко Поповић, чланови, размотрио је преко четрдесет прозних дјела објављених у периоду између два „Ћоровићева сусрета“ и у ужи избор издвојио три књиге: Драгиша Калезић, Приповетке, Диоген, Београд, 2017; Ранко Рисојевић, Бескућник, роман, Прометеј, Нови Сад, 2017. и Рајко Лукач, Дивит и рукописи, роман, Агора, Зрењанин, 2017.
На завршној сједници, одржаној у Београду 4. 9. 2018. године, жири је, послије свестране расправе, донио једногласну |
|
да се награда „Светозар Ћоровић“ за 2017/2018. годину равноправно додијели књигама Приповетке Драгише Калезића и роману Бескућник Ранка Рисојевића.
Са пет приповједачких књига, седам романа и четири књиге есеја и записа Драгиша Келезић је унио нов, истовремено медитативан и поетски интониран прозни глас у српску књижевност посљедњих деценија 20. и првих двију деценија садашњег вијека и њиме стекао високо мјесто међу савременим српским прозним писцима, па су се његова дјела више пута налазила у најужем избору за награду „Светозар
Ћоровић“. У новим приповијеткама, које слиједе најбољу традицију његове прозе, остао је досљедан своме захтјеву из ранијих година о нужности остваривања високог умјетничког нивоа књижевног текста и потреби да се он прије свега остварује избором кључних егзистенцијалних и књижевних изазова нашег времена за основни предмет приповиједања. Компонујући своју књигу од разноликих животних садржаја, као што су питања идентитета, морала, слободе, самоће, губљења традиционалних вриједности, идеолошких подјела из блиске прошлости поновљених у садашњости, меланхоличног сјећања на породични живот, Драгиша Калезић је додирнуо неке од најприсутнијих тема наше данашње књижевности.
Критика је већ, у зборнику Сан о другој обали Драгише Калезића, високо оцијенила његову приповједачку усмјереност на етичке и духовне вриједности човјека, на смисао за препознавање његове сложености и противурјечности, наглашену бригу за језик и стил и способност да се у прозном облику успјешно укрсте свакодневна стварност и њена фантастичка пројекција.
И Ранко Рисојевић и Драгиша Калезић били су више пута у ужем, па и у најужем избору за ову награду.
Романом Бескућник Ранко Рисојевић је завршио и доврхунио своју врло значајну трилогију о Бањој Луци, коју је започео већ познатим романом Симана (Глас српски, Бањалука, 2007), у чијем средишту је главна јунакиња, њено дуго умирање послије дугог живота и сјећање на историјски прелом и смјену царевина, Турске и Аустроугарске, а наставио романом Господска улица (Матица српска, Нови Сад, 2010) с елементима породичне хронике трију генерација Малеша, па се прича зауставља на рушевинама хотела “Балкан”, који је био жижа и стјециште свих збивања. Нестаје и Аустроугарска, и Herrengasse (Господска улица) – метафора једног времена и аустроугарске власти – и настају нова времена, којима се бави роман Бескућник, са Ђорђијем Малешом, умјетничком душом, у своме средишту, који никако да се скући и смири у својој југословенској и социјалној слободи. Ово јесте трилогија о Бањој Луци, али и горка визија историје у знаку умирања, рушења и илузија о слободи и положају умјетника који остаје судбински бескућник послије свих ослобођења и усрећитељских пројеката. Горка, иронична и трагична прича о умјетнику у вртлозима историје и нестанку грађанске класе; прича која понекад подсјети на Томаса Мана. О Рисојевићевој трилогији ће се, сигурно, још говорити.
У Београду, 4. септембра 2018. Чланови жирија:
Јован Делић, предсједник
Марко Недић, члан
Ранко Поповић, члан
|
