Поштовани скупе,

     Моја пригодна бесједа, није само, или тек, протоколарно слово, него лична кратка приповијест о мјесту браће Ћоровић у мом књижевном свијету. Притом не мислим само на читалачко искуство, него на помоћ и учитељско упућивање према јучерашњем свијету који је у мојој свијести непролазан.      Прије него што ћу читати „Буденброкове“, Томаса Мана, читао сам „Ибрахим- бегов ћошак“ Светозара Ћоровића. Потом „Кроз мећаву“, Петра Кочића. У сва ова три дјела, ради се о пропадању великих породица. Ибрахим-бегова породица, варошка, била је моћна све до доласка Омер-паше Латаса. Ту почиње њен пад. Успела се сабљом, логично је било да и пропаст дође сабљом. Код Кочића Реља Кнежевић је човјек села, његово митско памћење и његова туга. Памтио је он некадашња митска боља времена. Код Ћоровића видимо пропаст градског човјека, бега, код Кочића сеоског газде, онога који је био свој на своме, ма колико се морало слушати и служити турског господара. Драгоцјена су ми била та сазнања, чију ћу дубину спознати много касније, када се и сам одважим да напишем нешто о успону и пропаасти једне српске градске, трговачке породице. Ни по чему посебно ни репрезентативна, она се прилагођавала времену, али вријеме јој није било наклоњено. Вријеме ратова и несигурности кроз које је готово немогуће проћи неоштећен и једнако успјешан као што си био раније. Ма колико се прилагођавао времену, ту човјек не може бити на добитку.
   Писац је стално притиснут потребом да оно што ствара не остане регионално а да ипак буде аутентично. Свјетски а наш, каже већ отрцана досјетка. Наши претходници носили су се са тим захтјевом свако на свој начин. Ја сам књижевно одрастао са сталним дилемама у погледу стваралачке оријентације. Није то било оно јефтино новинарско ђачко питање: На кога сте се угледали? него унутрашњи захтјев – буди свој. Андрић је то рекао као свето тројство: буди аутентичан, буди у континуи тету и буди мајстор. Бити аутентичан значи имати свој свијет и препознатљив рукопис. Светозар Ћоровић био је један од тих писаца. Аутентичан, у матици српског припо - вједачког тока и у већини својих приповједака мајстор. Давно сам осјетио блискост с њим (споменућу овдје трио Ћоровић, Матавуљ, Кочић). Та блискост произилазила је из његовог опредјељења за приповједни свијет Мостара и Херцеговине, али прије свега Мостара. Ја сам се опредијелио за Бањалуку.
    Моје опредијељење за епске саге о прошлим временима приближило ме је и другом Ћоровићу, Владимиру. Овај велики човјек један је од оних писаца који су често кориснији књижевницима што се на било који начин баве прошлошћу него што бисмо се наслањали на писце. Јер писац је углавном стил, док историчар да е драгоцјен садржај и аутентичност времена. А Владимир Ћоровић је својом „Црном књигом“ везао мене с једне стране на старије савременике чија су сјећања драгоцјена, а с друге дајући у овој страшној књизи свједочења без којих би свакако моји романи Босански џелат и Господска улица били сиромашнији у значајном фактографском дијелу. Не само да сам од Ћоровића преузео неке трагичне приче из Првог свјетског рата и терора над цивилним становништвом Босне и Херецговине од стране окупатора и домаћег гада, него сам се окренуо сјећању мојих старијих савременика. Рано сам почео да биљежим приче старих људи који су много доживјели и на изврстан начин тога се сјећали и о томе приповиједали. Каже Владимир Ћоровић:
    „Многа уста, и то она што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике да саопште неком писменом своје доживљаје; многи од писменијих нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинтости приказа, добило нешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао.“
     Могу слободно рећи да се моји романи, чија се радња одиграва у прошлости, настали захваљујући управо овим свједочењима. Слушао сам ветеране Првог свјетског рата, с обје стране, оне с Пјаве и добровољце с Кајмакчалана. Али и оне који се нису макли из Бањалуке.
      Наравно, ово је потка мог књижевног стварања, али без ње тешко да би и било романа који ме је овдје представио као ствараоца. Још једном, хвала жирију и „Просвјети“ на овом за мене изузетном признању. Живјели!

(Слово добитника награде „Светозар Ћоровић“, Билећа, 21. септембар 2018)