| Слободан Милић |
| ЛОВЋЕНСКЕ СТРАНЕ |
| За детињства са Хума гледах ловћенске стране Како се у плаветнилу уздижу ка Капели, Сада треперења носе детиње дане У којима смо се ја и Капела срели, Оста једино у срцу сјај Светиње обурдане. Отац ноћима читаше Вијенац, ја не разумех тада Да су вечне само божије и песникове визије, Светиња може да се сруши али не може да страда, Она је дело Библије и божанствене поезије Која на вјеки вјеков небесима припада. Узнесоше ме стихови и Његошеве странице Путањом која ни мало не беше лака, Отуда воде порекло моје песничке окоснице Које ме тресу као громови ловћенских облака, Откривајући на Небу Његошево лице. Из старе и напуштене куће одјекује очев глас, Небо изнад ње тресе се и пролама грохотом, Није ни чудо да је баш од Неба Његош тражио спас, Да на други начин запева о истом, Зато су Вијенац и Луча духовни исконостас. Ако сам за живота заволео Вијенац и Лучу свету, Ловћенског Светитеља и, данас стране таласа, Од просветљења има ли ишта лепше на свету Кад поезија по кругу около мене класа, Кад се златно класје повија и клања детету Које стасаваше уз ловћенске стране у пуном светлу. 22. новембар 2016. |
