| Радивоје Микић |
| КЛУПКО КАО СЕМАНТИЧКА ШИФРА (Гојко Ђого: Клупко, „Православна реч“, Нови Сад, 2018) |
| Песничке књиге Гојка Ђога појављују се, сасвим је то очигледно, према неком особеном ритму (а за наше прилике и у великим размацима, пошто је Ђого песник који се новим књигама ретко оглашава) и између њих се могу успостављати врло различите везе. Отуда и није необично то што писац обимног поговора за књигу Клупко, Јован Делић, говори о овој књизи као делу трилогије у чији склоп, по његовом уверењу, улазе и књиге Вунена времена и Црно руно, желећи тако да нагласи извесне поетичко-тематске али и друге сродности међу њима, једнако као што се тиме указује и на песникову потребу да се креће ка изградњи већих целина унутар свог лирског опуса, целина које би типично лирском песнику омогућиле да у песме укључи и искуства која нити су искључиво лична, нити су лишена претензије да прикажу једно време и људске судбине које су могуће у том времену. И ако је реч о ономе што би повезивало књиге Вунена времена и Црно руно са књигом Клупко, онда ту, пре свега, треба имати у виду потребу за активирањем једног контекста у коме појединачне песме, циклуси песама, па и читаве књиге, остварују своје тематскосемантичке слојеве. А кад је у питању поезија Гојка Ђога, тај контекст се може означити као митолошка сфера српске културе, посебно они елементи у тој сфери који су подесни за заснивање алегоријско-алузивног казивања. Наравно, удео алегоријско-алузивног казивања није једнак у свим новијим књигама Гојка Ђога. Природно, он је највећи у књизи Вунена времена, а знатно мање се његово присуство осећа у књизи Клупко, пошто у њој срећемо већи број песама које имају интимно-исповедну интонацију, које су, другим речима, засноване на потреби лирског субјекта да у први план постави перспективу личног искуства. Ако би требало означити основну позицију са које се оглашава лирски субјект у песмама које чине књигу Клупко, тачније, ако би требало једнозначно одредити његов егзистенцијални видокруг, онда би се речи Т. С. Елиота о тзв. „духу зрелог песника“, духу који је, по његовом мишљењу, „утанчаније усавршен медијум“, могле посматрати као довољно тачна одредба. Зато је у низ песама унето и барем по неколико података о животном добу онога чији се егзистенцијални хоризонт узима за основу са које се полази у реализацију лирског подухвата. И не само што је Гојко Ђого у песмама из књиге Клупко читаоцу омогућио да, поред осталог, види и како говорни субјект користи један од најстаријих лирских мотива (посебно, иначе, драг романтичарима), мотив протицања времена, иначе централни мотив у песми „Београдска балада“, песми у коју су, као и у песму „Сумор“ (у овој песми важну улогу има цитат из „Дневника о Чарнојевићу“) укључене и реминисценције на Црњанског (кроз малу прераду поенте „Друге књиге Сеоба“), на песника који је, барем кад је о модерној српској књижевности реч, са највише меланхолије описао болни доживљај човекове пролазности, подједнако у песмама као и у романима. Отуда је логично што се и код Гојка Ђога појављује меланхолија (у песми „Поглед са Леотара“ каже се: „Знам ја колико сам слеп / и колико је велики недоглед, / колико је мали мој двоглед / да види што не види“), само што је та меланхолија повезана и са представом о и иначе малим човековим моћима, посебно оним моћима чију је издају тако болно доживео и наш епски јунак, Стари Вујадин. Једна од разлика је и та што познатог хајдука савладава видљиви, конкретни непријатељ, док се лирски субјект у песми Гојка Ђога налази у много драматичнијој ситуацији, њему је сам свет и загонетка и клопка и зато „само онај што васкрсе / знаде шта крије / провалија изнад провалије“. А Елиоту је „дух зрелог песника“ био важан и због тога што је баш тај и такав дух као „утанчаније усавршен медијум“ био подесан да кроз њега проговори традиција. И то и традиција омеђена на књижевност и традиција схваћена као свет културно-историјских симбола и садржаја, као читава једна митологија. И ако је у песму „Београдска балада“ укључено и директно позивање на Милоша Црњанског и његов књижевни свет, у неке друге песме су укључена позивања или на биографије или на књижевне светове Јована Дучића, Васка Попе, Јосифа Бродског.И свака од ових књижевних фигура је у песми Гојка Ђога постала средство за обраду поетичких питања, посебно питања која се тичу односа поезије и њене способности да се служи различитим алузивно-симболичким могућностима, на једној страни, или, пак, могућности да поезија постане „проводник“ за један круг социјално-политичких питања, за разумевање политичко-идеолошке сфере (као у песми „Сећање на Бродског“), на другој страни. Примера ради, у песми „Рогата слова“ срећемо „позни одговор на „Читаочево питање“ Васка Попе“, песму насталу 1981. године, односно на у стихове уведену расправу о томе како песма настаје и шта она може. Док у Попиној песми читалац песнику поставља два питања: „Пишу ли се песме ножем / На људској кожи“; „Јесу ли руке песника / Црвене од трагова слова“, док се, једном речи, у Попиној песми поезија повезује са најдословније схваћеним животом и крвљу као симболом тог живота (што све заједно поезији јамчи и једну врсту аутентичности и омогућава јој да се сврста у ред онога што је утемељено у самој људској егзистенцији), Гојко Ђого од свих могућих врста песничког говора за тему своје песме узима ону којој основни тон дају „рогата слова“, што значи да њега занима поетски говор који према свету и животу успоставља критички однос, њега дакле, пре свега, занима нека врста иманентне субверзивности песничког говора и због тога песникове речи могу да буду и „кукавичја јаја“ и „вучја сачма“, али и „видовита зрна пасуља“, додуше „само црна само рогата“. Али и та и таква слова имају необичну моћ: „Очи немају а виде / што нико не види / уши немају а чују /што нико не чује / уста немају а говоре / што нико не зна“, моћ коју и сам песник доживљава као нешто уистину мистично: „рогата слова“ све то чине „нико не зна како“. Али сфера мистичног, сфера у којој се одвија нешто чији смисао није лако докучив се у поезији Гојка Ђога заснива на још једном важном елементу онога што се обухвата појмом традиција. То је систематско ослањање на фолклорно-митолошко градиво, на могућност да се у песми изгради један сасвим особен облик симболично- алегоријских значења. И баш тако изграђена значења су онај поетички елемент који поезији Гојка Ђога омогућава да њен семантички слој буде не само сложен, већ и да буде заснован на оној врсти померања семантичке перспективе без кога нема вишезначности, нема кретања од једне смисаоне конкретизације до друге.А на фолклорно- митолошки обојеном схватању традиције грађен семантички план срећемо, поред осталог, и у насловној песми „Клупко“, пошто је ту више него очигледно да се укрштају два важна елемента – античка митологија и фолклорни слој српске културе, пошто у њима већ постоје бројне слике у које је уведено сплитање и расплитање клупка, односно симболичко кодирање тих радњи. Захваљујући том преплитању елемената два важна културно-историјска слоја у песми Гојка Ђога се успоставља симболички кодирана слика самог живота („Чешљај петљај преди вежи / и намотавај око каменчића у недрима / годину за годином, од јутра до сутра / док има пређе / док се вретено окреће“). Оно што је симболички представљено је потом уведено у нешто конкретнији облик, у нешто семантички прозирнији опис односа између клупка и говорног субјекта у песми : „Клупко расте / а ја се смањујем, / њему тесно мени тешко. / Нећу више да га храним својим месом / и појим муљем из лобање“. Читалац не може а да не примети да у песми „Клупко“ важно место има и настојање да се симболика клупка непрестано шири, да се, другим речима, клупко повезује са све већим бројем животних ситуација и садржаја ( „У његове узле заузлавам / бунику и чемерику / љубави које морам да прећутим / и псовке које морам да прогутам, / све што до речи не може да дође / а у мени ропће / кад устајем и кад лежем“), ситуација које су везане за једну крајње неповољну животну позицију. Ширећи семантичко поље речи клупко, лирски субјект настоји да читаоцу покаже и путању којом се креће у превођењу емпиријских садржаја у митолошку сферу. Врло сличан поступак срећемо и у песми „Буника“, пошто је и у њој видљиво полажење од градива које има, поред свега другог, и симболички карактер, заснован на различитим народним веровањима кад је у питању ова биљка. Павле Софрић Нишевљанин у књизи „Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба“, између осталог, каже како „по Плинију је ова биљка била веома злог значења. Као зачин употребљавала се у јелу при даћама, и њоме се гробови засађиваху ... Стари Римљани о неизлечивом болеснику говораху потребује бунику, јер се гробови, као што је горе споменуто, буником засађиваху“. Наводећи и друга веровања везана за бунику, Софрић Нишевљанин ће рећи да код нас ова биљка „не ужива великог угледа. О неразборитом човеку се каже: „као да се буна назобао“ или „као да се бунике најео“. Гојко Ђого већ на почетку песме читаоцу ставља до знања да полази баш од народних веровања везаних за бунику ( „Ова мезимица бола и бунила / и посестрима мака и дувана / најбоље успева у нашим баштама“ ), али да се не зауставља у фолклорној сфери, посебно онда кад каже да је ова биљка „лековита и отровна као реч пророка“ и да је баш због тога она „словенског порекла“. Крећући се између народних веровања (.„Кад год чујем њено име / отварам уста и ноздрве“; „Можда су наши оци од њих (мисли се на Латине – Р. М.) научили / како се буником лечи главобоља“) и сфере онога што би се могло означити као лично искуство („И ја сам се кадио на њеном тамјану / и калио кутњаке и умњаке, / надимио сам се, бели!“; „Само ми није јасно / зашто и даље бунцам?“), Гојко Ђого ће стићи и до оне сфере која захвата и његово песничко искуство, тачније речено, израста на његовом схватању природе и сврхе песничке уметности: „Откако су ми зуби никли / у глави ми није разведрило“. А пошто је његово схватање природе песничке уметности повезано са субверзивношћу, логично је што је на сам крај песме смештено питање: „Не знам, синко, шта је боље, / да будан сањам / или да повадим зубе и мирно спавам“. О природи песничке уметности реч је и у неким другим песмама („Славуј и гачац“, „Ја и ја“), у којима је такође видљив удео митолошки кодираног градива, односно подтекста лирског говора. А кад је већ реч о подтексту који Гојко Ђого воли да унесе у своје песме, нема сумње да је најсложенији подтекст укључен у циклус „Софија и њене кћери“. Остварујући у овим песмама дијалог са мудрошћу, вером, надом и љубављу, Ђого је морао да води рачуна о томе на који начин ће избећи класицистички видљиво дискурзивни тон, на једној страни, и како ће избећи пуку сцијентизацију лирског говора, на другој страни (мада је, попуштајући баш потреби за сцијентизацијом лирског говора, Бранко Миљковић и говорио да „и Ајнштајн се може препевати“, да, другим речима, и такав подтекст није несавладив за правог песника, песника који је свестан да уметнички резултат зависи од савладаних тешкоћа). Служећи се час иронијом (а њен предмет је позиција лирског субјекта најчешће, односно његова потреба да се саморазобличава, да се подсмева свом положају у свету и животу, тачније речено, свом положају у пољу искуства и сазнања, али у уводној песми циклуса и сама мудрост): „Узалуд ме будиш мудра ћуталице / зовеш погрешног човека,/ нисам више твој јатак, / заборави тај број“; „Добра Мати Мудрости / време је да се отрезниш и ти. / Своје лепе кћери / у ружине латице обуци / и запосли као слушкиње у циркусу“, а час могућностима које пружа превођење једне речи из уобичајеног у ново семантичко поље (а то је могуће захваљујући једноставној чињеници да Ђого, по потреби, пева о појмовном градиву као о људском бићу): „Знам ја каква је моја Вера / и колико ми је верна / колико ме пута, моја вереница, од светлости и невидима злата саздана, / из бунила и бездана извукла“. И није превођење речи из једног семантичког поља у друго само средство за промену тематске перспективе у песничком тексту већ оно омогућава и генолошки преображај. А генолошки преображај, опет, чини могућим нешто још важније – песма о потреби да се у нешто верује, да се том вером осмишљава сама егзистенција указује нам се, у површинском слоју, као љубавна песма: „Она ме, грешна, још више воли / и за моју се душу бори / на замраченој сцени. / Наша веза је од свих искушења јача“. Понекад се у подтекст песме (песма „Нада“) уграђује и слој религијског тумачења света („Ипак, остави ми адресу / да знам где ћу те наћи / о Васкрсу“),пошто је песнику потребно баш то – стално померање семантичке перспективе, отварање могућности да се смисао гради на спајању барем два плана – дословног и недословног, по начину реализације семантике у основи метафоричког ( то је посебно добро видљиво у песми „Љубав“: „Ти си још увек / невина продавачица љубави, / иако роба није на цени. / Не помажу рекламе / ни сведоци манекени. / Цвеће не зауставља крварење“). А пошто у циклусу „Софија и њене кћери“ тачка гледишта са које се обликује лирски опис припада зрелом људском бићу, није необично ни то што баш та чињеница бива и непосредно означена, директно уведена у лирски говор и кроз мотив дубине временске перспективе и кроз биографски детаљ – животни тренутак из ког се песничко ја оглашава: „Тако одвајкада, Љубо, ти и ја / губимо и налазимо једно друго, / не би ли заједно/ у мраку моје собице / исписали још коју страницу / наше љубавне приче. / Док се клупко све брже / низ стрмину суче“. У књизи Клупко читалац долази у прилику да види још нешто што је важно за сагледавање поетичких одлика поезије Гојка Ђога. Наиме, у овој књизи читалац сусреће и дуже песме („Београдска балада“, „Сећање на Бродског“, „Одговор на питање новинара З. Х. Р“) и краће и сасвим кратке песме („На међи“, „Огледало“, „Порука са Ташмајдана“, „Епиграф“), тачније речено, он долази у прилику да види два начина градње лирске целине. У дуже песме, по правилу, бива укључивана или фабула или низ података о неком важном догађају (у песми „Сећање на Бродског“ реч је о гостовању овог великог песника, иначе политичког емигранта из своје домовине, на Међународном сусрету писаца у Београду, тачније о настојању тадашње директорке Културног центра Београда да песнику онемогући учешће на митингу поезије у овој установи). А пошто је песма „Сећање на Бродског“ замишљена као песма која у експлицитном облику говори о теми коју је Ђого у алегоријско-алузивној форми увео неколико песама из књиге Клупко, укључивање низа појединости које приказују драму коју својим поступцима ствара једна политичка фигура, треба да нам омогући да политичко-идеолошки однос према уметности и уметницима видимо непосредно, у некој врсти песничке репортаже. Али почетак и крај песме имају сасвим специфичну форму, они су, једном речи, обликовани као гноме, као на великом искуству засновано схватање живота и песничке уметности. Почетак песме гласи: „Заборав пегла живот / ожиљци су све плићи / најдуже се опире / слатки талог младости“, а крај је добио паремијски облик: „Песма као густо вино/ мора да удара у главу“. Ако „заборав пегла живот“ и ако би у заборав потонуо и детаљ везан за гостовање Бродског у Београду, за тренутак кад један партијски послушник доводи у питање пес никово право да се обрати публици, онда песма треба да онемогући то „пеглање живота“, онда она треба да буде сведочанство о погубности идеолошког надзора над уметношћу. Исто тако, поента песме, оно инсистирање на томе да права песма мора као јако вино да удара у главу, показује да Ђого увек поезију посматра и у светлости њене јавне улоге, потребе да она непосредно успоставља однос са животом и стварношћу која одређује садржај тог живота. А кад је реч о краћим песмама, мора се узети у обзир околност да мало језичког материјала од којег је сачињена песма директно условљава и начин реализације тематског и семантичког аспекта лирског текста. Примера ради, у песми „Епиграф“ (а у наслов је унета жанровска одредба за текст који може бити „натпис на над гробном споменику, згради или предмету“) срећемо сажету слику једног живота („Живех и овако и онако. / Било је како је било / и прошло како је прошло“), слику сажету до те мере да је из ње искључена свака одређеност, сваки облик конкретизације животних садржаја.Указујући и на то да „куд год да је отишло, (оно што је чинило садржај једног живота – Р. М.) / не вратило се“, лирски субјект, још једном, износи оцену свог живота. А оцена је неповољна и због тога и нема конкретнијег именовања садржаја из ког је та и таква оцена изведена. У исто време, читалац види да и у овој песми Гојко Ђого не одступа од потребе да свој лирски говор оствари као семантичку шифру. Шифру која читаоца ставља у врло захтеван положај – он је тај који успоставља значење песничког текста и то у контексту који му је понудио песник. И то по мери сопственог разумевања и самог живота и могућности да се песничким језиком говори о њему. |
