Према једном Изводу из књиге крштених цркве Светих Архистратига у Старој Кањижи, који је издат 16. августа 1866, чува се у документацији Музеја града Београда, зна се да је син законовенчаних родитеља Милутина и Наталије Кресич. А, да је тај Извод „оригиналу својему од слова до слова сходан“ оверио исти парох, који је 19. августа 1851. извршио обред крштења тек рођеног Георгија, потоњег Ђорђа Крстића. Стога остаје отворено питање да ли је првобитно презиме његових родитеља гласило Кресић или можда Крестић, пошто се у првим писаним изворима помињу оба презимена. Тако је у списку ученика првог разреда Велике гимназије у Сремским Карловцима, за школску 1864/65, под бројем 23 уписан Георгије Кресић, рођен у Старој Кањижи 23. априла 1852, од оца Милана по занимању дрводеље. Када се поново уписао у исти разред исте гимназије, само наредне школске године и под бр. 11, поред његовог имена стоји презиме Крестић, док се место и дан рођења понављају а отац му је тада Милош, дрводељац из Ст. Кањиже.
     У сваком случају, Крстић је потицао из сиромашне радничке породице која се по његовом рођењу преселила у Чуруг, где је завршио српску и мађарску основну школу. Такође се зна да је после завршена два разреда гиманзије у Сремским Карловцима без пасоша и средстава за живот пребегао у Београд. Ту је, после доста невоља, као питомац митрополита Михаила наставио да похађа гимназију. Тада је и добио прве поуке из цртања и сликања од наставника Јована Дерока и приватно, од угледног сликара и омиљеног педагога Стевана Торовића, на кога се као гаранта његових способности позивао када је септембра 1870. конкурисао за учитеља цртања у Палилуској полугумназији. Зна се, такође, да је гоњен матаријалним недаћама кратко време радио као учитељ у Карановцу, сада Краљеву, и Белој Реци, као и да се бавио послом адвокатског писара. Још као гимназијалац урадио је, под назором професора Дерока, два удворичка цртежа, Истично питање и Решење источног питања, у којима је величао улогу и значај младог кнеза Милана Обреновића. Захваљујући тим цртежима и препоруци митрополита Михаила постао је кнежев питомац и 1871. уписао Богословију, где се истакао као црквени појац.
      Пошто је нацртао још неколико пригодних дела, као што су Србија на Косову, Пут ка осолобођењу истока и, опет једно изразито удворичко дело, 10. август 1872. г. и његове последице, Крстић добија стипендију кнеза Милана и одлази на студије сликарства у Минхен. Тамо се прво уписао на Уметничко-занатску школу, да би од октобра 1873. наставио као студент Академије. Студирао је са краћим прекидима, због учешћа у ратовима Србије 1876. и потом крајем 1877. и почетком 1878, готово пуну деценију. Његови рани радови, попут цртежа Гуслар на путу у цркву, На Косову, Утопљеница и Херцеговка на стражи, репоруковани су уз похвале у домаћој штампи. Прво значајније признање, бронзану медаљу Академије, добио је у Минхену 1879. за слику Утопљеница, урађену према поменутом цртежу из 1876.године. Слику је откупила краљица Наталија Обреновић и поклонила немачком посланику грфу Бреју а он, затим, са више других уметничких дела Народном музеју у Београду.
      Наредне 1880. Крстић је поново излагао на годишњој изложби Академије. Тада је за своје ремек-дело Анатом награђен сребрном медаљом за уметност. Септембра исте године приредио је запажену и хваљену изложбу у скупштинској сали Велике школе у Београду. Том приликом је поред Анатома изложио још три веће слике и једну копију по Рафаелу, затим три скице рађене уљем и седам репрезентативних цртежа. Почетком 1881. званично је окончао студије сликарства у Минхену и урадио чувену слику Растанак момка и девојке. Летње месеце је, по налогу кнеза Милана, провео на терену, бележећи историјске и уметничке споменике, људе, обичаје, ношњу и крајеве у тек ослобођеним крајевима на југу Србије. Тако се октобра исте године обратио из Ниша молбом за пријем у српско поданство.Молба је 6. новембра решена повољно, али када је требало да положи заклетву већ је био у Риму као корисник једногодишње стипендија за сликарско усавршавање. Ипак, због нарушеног здравља вратио се раније. Тако је током лета 1882. наставио рад на терену, да би крајем септембра боравио код родитеља у Чуругу. Непосредно потом упознао је Влаха Буковца који је у Београду сликао портрет краљице Наталије. Надао се да ће од свог добротвора, сада краља Милана, добити једногодишњу стипендију за сликарско усавршавање у Паризу. Уместо тога отпутовао је поново у Минхен да тамо доврши низ започетих слика етнографског садржаја. Уствари, тада је довршио и одмах у Минхену излаго два ремек-дела, слике На извору и Под јабуком.
      Лето 1883. Крстић је опет провео на терену. Тада је у Пироту, у једној крчми, заједно са Павлом-Пајом Јовановићем сликао исти мотив, једну Оџаклију, коју сваки сликар видео из свог угла. У септембру је почео преговоре са црквеном општином Саборног храма у Нишу за израду иконостаса. Јануара наредне године изабран је за члана Српског ученог друштва, а априла му је тек основано Друштво за уметност приредило изложбу радова, претежно теренских студија, у просторијама београдске Грађанске касине. Тих дана је урадио и нацрт за новчаницу од педесет динара, али она због сложених техничких захтева није реализована.
      Јуна 1884. Крстић је коначно склопио уговор за сликање иконостаса Саборне цркве у Нишу, према којем је требало да у одређеном року изради 54 иконе. Непосредно потом потписао је и уговор за сликање иконостаса српске цркве у Старом Аџубеговцу (Старом Селу).
     Прво Крстићево дело урађено за цркву у Нишу, Смрт цара Лазара, Друштво за уметност је изложило марта 1885, опет у Грађанској касини. У јавности је овај рад дочекан са крајње поларизованим судовима. Једни су је кудили а други хвалили. Био је то повод за веома садржајну и по развој српске уметности, истина више теорије него праксе, крајем XIX века изузетно важну полемику. Суштину проблема о којем се расправљало тачно је дефинисао Михаило Валтровић када је своју одбрану Крстићевог дела, пред налетима непомирљивих критичара какви су били архимандрит Нићифор Дучић, писац Ђорђе Малетић и сликар Стеван Тодоровић, насловио Православност у данашњем црквеном живопису у Србији. Ова жестока полемика је потрајала готово две године и окончала се књижицом Стевана Тодоровића, Одговор Михаилу Валтровићу на његову књижицу „Православност...“ у којој је прештампан текст објављен претходно у Београдском дневнику.
      Међутим, док се полемика распламсавала Крстић се оженио 9. маја 1885. Маријом Ђурковић из Старе Кањиже. Месец дана касније изабран је за члана управе Друштва за уметност, затим је безуспешно конкурисао за наставника цртања у Реалци и, коначно, купио је плац на углу Змај Јовине и Страхињића Бана. Ту је касније подигао породичну кућу.
     Почетком 1886. завршио је иконостас у Старом Аџибеговцу и молио министра просвете Милана КујунџићаАбердара да одреди комисију која би примила прве три иконе израђене за цркву у Нишу. Крајем године родио му се синЖарко. Почетком 1887. Крстић је у сали Народне скупштине изложио нове иконе израђене за нишки Саборни храм. Изложбу су посетилe његове мецене, краљ и краљица Србије, као и митрополит Теодосије. Исте године је склопио уговор за сликање седам и обнову три иконе за стару цркву Светог Марка у Београду, а на захтев министра просвете насликао је за Народни музеј Портрет Руђера Бошковића. Нажалост ово значајно дело је уништено током Првог светског рата.
     Током 1888. Крстић је завршио поруџбину за цркву Светог Марка, али је само икона Светог јеванђелисте Марка преживела потоња разарање Београда. Коначно, 11. октобра те године постављен је за привременог учитеља друге класе у београдској Реалци, а педагошким радом се потом бавио до краја живота. Мада са закашњењем и уз доста протеста незадовољних поручилаца, ипак је наставио са радом за нишку Саборну цркву. Тако му, на пример, они нису хтели 1889. да исплате 2000. динара за тек насликану икону Васкресења Христовог, захтевајући да им претходно испоручи осам раније урађених, које су се чувале у Народном музеју, уз примедбу што је тада три од њих без одобрења излагао у Паризу, на великој Светској изложби. На тој смотри он је за седам изложених радова одликован сребрном медаљом, док су сликар Урош Предић и вајари Петар Убавкић и Ђорђа-Ђока Јовановић награђени бронзаним медаљама. Истовремено, награду су добили и његови ученици у категорији просветне струке. Занимљив је податак, који иначе доста речито сведочи о лошим односима Крстића и његових наручилаца из Ниша, да је на скупу Српске краљевске академије 9. октобра 1889. донета одлука да се за Народни музеј откупи спорна икона Васкресења Христовог као ваљани пример тежњи да се савремени „црквени живопис у нас припоји за стари црквени живопис какав се је одржао у нашим манастирима.“ Крајем те за њега успешне године добио је поуџбину од Министарста просвете да изради монументалну композицију Свети Сава благосиља Српчад, али се истовремено први пут озбиљније разболео, добио је текшо запаљење плућа које ће на његово здравље оставити трајне последице.
     Почетком 1890, тачније 29. јануара, Крстић је добио сина Огњена. Истовремено због болести у школи, где је априла те године постављен за учитеља цртања прве класе, замењују га сликар Стеван Тодоровић и вајар Патер Убавкић. Крајем године био је принуђен, гоњен обавезама према црквеној општини у Нишу, да икону Васкресења тек откупљену за Народни музеј замени тако што је за њу музеју уступио два своја ремек-дела, слике Анатом и Растанак или, како у молби да му се одобри та замена наводи, Растанак српског народног војника са драгом својом.
     Крстићево форматом највеће дело, монументална композиција Свети Сава балгосиља Српчад, била је марта 1891. изложена у Великој школи. Неколико недеља пре тога изабран је за почасног члана Српске краљевске академије, а одмах потом морао је да убраза рад на сликању икона за нишку Саборну цркву. Тако је током исте године наручиоцима прадао осам, а 1892. још дест урађених икона. Међутим, неспоразуми са црвеном општином у Нишу се не смањују и он наредне године престаје са сликањем нишког иконсатаса. То чини у време када је са Тодоровићем, Живком Југовићем и Петром Раносовићем учестовао у лицитацији за израду иконстаса цркве Св. Петра и Павла у Лозовику. Мада је посао добио најстарији и најугледнији Тодоровић, на иконостасу су дела свих учесника на лицитацији, као и сликара Ђорђа Миловановића и Димитрија Андрејевића. Крстић је за цркву у Лозовику насликао иконе Тајну вечеру, Васкрсење, Сретење и Ваведење, затим Свету Параскеву, Свету Мати Ангелину и икону Светих апостаола Петра и Павла.
     Управо, почетком 1894. када је коначно раскинуо уговор са нишком црквеном општином, Крстић изводи припремне радове за своје животно дело, за сликање иконостаса и тронова српске цркве Светих Архистратига у Чуругу. Тим делом које је реализовао током три наредне године, у сарадњи са осведоченим пријатељем, челником београдског Народног музеја и архитектом Михаилом Валтровићем, према чијим је нацртима изведена зидана оларска преграда у чурушкој цркви, у пракси је отелотворена идеја о православљу у српском иконопису и живопису. По старом и добром обичају он је израђене иконе за Чуруг излаго у Београду у сали Народне скупштине, прво марта 1895, затим априла 1896. и коначно маја 1897.године. И, опет по обичају, било је и озбиљних критичара. Тако му је Светозар Зорић, професор Велике школе, поред тачних опаски да у технолошком погледу греши, јер му због претеране употребе асфалта иконе пребрзо тамне, замера оригиналност појединих дела тврдећи да његова икона Васкресења подсећа на дело Бернарда Плокхорста (B. Ploskhorst, 1825–1907). С друге стране, управо тада, карем 1895. познати француски уметник Леон Бона (L. Bonnat, 1834–1922), приликом посете Народном музеју хвали његова дела. Међутим, управо како су се неки према Крстићевом делу односили критички, тако се он често према другима односио. Био је оштар критичар рада цртачке школе Кирила Кутлика, а касније и Ристе Вукановића. Још оштрије је критиковао рад иконописца Милисава Марковића за манастир Буково код Неготина.
    Мада је све чешће и теже боловао, Крстић није посустајао са радом. Упоредо са израдом икона за Чуруг почео је припреме за рад на монументалној истoријској слици која приказује Пад Сталаћа. Управо средином 1897, када је предао последње иконе сликане за цркву у Чуругу, безуспешно моли министра просвете да му током октобра одобри одсутво. Требало је да по налогу краљевског пара на терену уради, за светску изложбу у Паризу, четири слике са мотивима из народног живота, као и да обави припремне радње за композицију Пад Сталаћа. Ово дело је, иако ометен здравстевним тегобама, завршио тек 1900, уочи отварања изложбе у Паризу. Тамо је однета, уведена у каталог, али вољом француских организатора није била изложена. Иначе, септембра исте године одликован је, поводом рођендана краљице Драге, Орденом Св. Саве V реда. Пошто је претходно добио звање вишег учитеља цртања Гимназије „Вук Карџић“, прешао је да ради у Прву београдску гимназију.
     О Крстићу као педагогу који је радио у неколико београдских гимназија и богословији, сведоче бројна архивирана документа. Зна се када је у служби напредовао, а још више колико је дуго и због чега са посла одсуствовао, често ради испуњавања сопстевених или прегледа и оцењања туђих сликарских поруџбина. Такође у његовим учитељским досијеима налазе се и лекарска уверења којима је правдао дуга боловања. Неки директори школа га због тога нису волели. Срећом, код ученика је био омиљен. Њихова забележана сећања казују да је као учитељ био благ, стрпљив и пун разумевања. Радове им је исправљао тако што би по правилу израдио цео задатак. Укратко, ученици су га волели и носили у доброј успомени. Вредно је истаћи како је избор радова његових ученика био награђен златном медаљом на великој међународној Париској изложби 1889. године. Од потоњих српских сликара за Крстића као учитеља везују се сликарским почецима Алексндар-Шаца Лазаревић, даровита Видосава Ковачевић, марљиви Драгољуб Павловић и, пре свих, непревазиђена Надежда Петровић. Шта су и како могли да науче од њега, презаузетог сликарским поруџбинама за цркву, оптерећеног сложеним стваралачким задацима што их је себи постављао и још начетог многим болестима, сада се може само посредно закључивати. Тако се према томe како је оштро критиковао рад по цртаним предлошцима и гипасним моделима у цртачкој школи Кирила Кутлика, може с разлогом претпоставити да је своје и друге младе ученика упућивао да раде по живом моделу и да сликају по природи и у природи. Од млађих сликара посебно је ценио, њему по ликовним склоностима неспорно блиског, Леона Коена, чије је дело без остатака саздано на поетици онда актуелног симболизма. Између осталог знао је учитељски непогрешиво да препозна даровитог будућег сликара. На пример, оцењујући успехе ђака постигнуте 1903. на Сликарској уметничкој школи Ристе Вукановића, истиче резултате: Љубомира Ивановића, Теодора Швракића, Христифора Црниловића, Наталије Цветковић, Љубице Филиповић и Маре Лукић.
    Млад духом, Крстић је волео младе и тражио њихово друштво. Ни млади нису њега избегавали. Поштовали су га, тражили његово друштво, слушали и уважавали његове сликарске поуке и савете. Стога није пука случајност што га на једној од последњих фотографија видимо како уморан, скрхан болестима али и озарен неким унуташњим спокојем и задовољством човека који је урадио и рекао све што је хтео, седи окружен својим најбољим ученицима, одреда рођеним у годинама када се он као сликар формирао. Тачније, изнад њега стоје, симболично се ослањајући на његову личност, на дело и духовну баштину, чији су истински изданак, Надежда Петровић. КостаМиличевић и Боривоје Стевановић. Само за разлику од учитеља, који је морао да прегрми тешке генерацијске окршаје из којих је изашао као победник, али са многим дубоким ожиљцима, они у њему нису имали противника већ чврст ослонац и благонаклоног критичара, подстрекивача на највише стваралачке подвиге. Због тога ова пожутела фотографија не одише уобичајеним генерацијским супростављањима и тако честом генерацијском нетрпељивошћу, пошто испољеним складом сведочи о највишем уметничком смислу, о оном историјском часу када авангардно схваћене вредности падну на плодно тло прихватања и разумевања. Тек пред овом фотографијом добијају пун смисао и значај, сликовиту убедљивост, редови Вељка Петровића у којим пише: „Јер, ма како да је чика Ђока вртео главом и звао шлингерајима радове наших београдских импресиониста и пленериста, то су у ствари била његова деца, која су само његов сликарски наук разрадила и довукла до крајњих конзеквенција.“
     Упркос све већим здравстевним проблемима Крстић током првих година XX века не посустаје са радом, често излаже и живо је и ангажован у текућем уметничком животу Србије. Тако је марта 1901. изложио Пад Сталаћа у Народном музеју, уз отворен позив Српској краљевској академији, да као надлежни судија у питањима српске уметности, оцени ово његово дело рађено за париску изложбу, али тамо неприказано. Нардене године је у некадашњој Београдској реалци изложио слику Краљ Милан под шатором, коју је урадио за спомен цркву у Ћурлинама. Исто времено је постављен за наставника цртања у Богословији и гимназији „Јисиф Панчић“. Два нацрта за банкноте радио је 1903. на захтев Народне банке Србије. Исте године је као изасланик министра привреде критички оценио рад Сликарске школе Ристе и Бете Вукановић, док је министра просвете молио да га остави као учитеља цртања у Богословији Светог Саве. Јер се, пише он: „ ... искуством већ сазнало, да се свештеничким неразумавањем Иконостаса, често и цела општина огрешила и унела у своју цркву, иконе, које се косе не само о првослављу но вређају и осећаје сваког човека.“
     Слику Краљ Петар I са престолонаследником Ђорђем, израђену у природној величини, излагао је 1904. у згради Народне скупштине. Крајем лета радио је, са М. Валтровићем, С. Тодоровићем и Милојем Васићем, поставку Прве југословенске уметничке изложбе у просторијама Велике школе, на којој је радовима запажено учествовао. Зна се да је 1905. намераво да декорише спољен зидове цркве у Чуругу, до чега није дошло, али је тада наслико Обретење главе кнеза Лазара и урадио за зидни календар Апотеозу I и II српског устанка.
      Пред крај живота, 1906, Крстић је као члан Друштва српских уметника Лада учествовао на Другој југословенској изложби приређеној у Софији. Такође му је дозвољено да у Народном музеју поново излаже, сада слику Тебе Бога хвалим или Пострижење Светог Саве. Због астме са бронхијалном упалом и због бубрежних проблема почетком 1907. добија дуже одсуство. Као чан новооснованог Српског уметничког удружења излаже дванаест радова на Балканској изложби у Лондону, а септембра у излогу трговине браће Ђукановић своју култну слику Бабакај. Био је то последњи његов јавни наступ. Умро је 17. октобра од тешке упале плућа, а два дана касније сахрањен је, скромно, на београдском Новом гробљу.      Кроз живот, тешке и дуге студије, као и кроз голема искушења сложеног уметничког битисања током две-три последње деценије XIX века у Краљевини Србији, Крстић се пробијао благодарећи, у првом реду, непоколебљивој вери да се налази на правом стваралачком путу. Мада је на самом почетку успевао више захвљујући упорности него изразитом дару, ипак се изборио да као државни питомац отпутује 1873. на уметничке струдије у Минхен. Радио је марљиво и резултати нису изостали. Посебно је била успешна 1880. када је од Савета Академије у Минхену био награђен сребрном медаљом за тамо изложену слику Анатом и када је у Београду приредио запажену и хваљену изложбу слика и цртежа поводом рођендана свог доброчинитеља кнеза Милана Обреновића.
     Уствари, за Крстићево уметничко сазревање од пресудне важности су били летњи распусти током последњих година сликарских студија, од 1880. до 1883. године. Тада је путовао по Србији са задатком да кичицом и бојама слика важна историјска места, културне и уметничке споменике, градове и насеља, затим обичаје и ношње људи у крајевима које је обилазио. Пошто се тако нашао усред природе, пун стваралачке снаге, он је намах заборавио све што су га учили у Минхену. Нетрагом је нестало из његових теренских студија и забелешки, из сликарског поступка, свако реалистичко описивање виђеног. Нигде детаљ није остао себи довољан, равноправан по важности са предметом сликања, као што је то правило код сликара реалиста. Његова нарав и његово расположење избили су у први план, али не на начин сликара епохе романтизма како их неки биографи и тумачи његовог дела виде и објашњавају. Његов субјективизам нема извориште у естетици романтизма, него се схватањима јавља као претходница новог доба и нових идеја. Пошто је начин којим он разбија форму, занемарујући цртеж у корист чисто пиктуралних вредности и улоге светлости, по својој суштини ближи светски актуелним ликовним схватањима и оним искуствима која ће се развити под утицајем поетике импресионизма – Крстић се просто наметнуо као претеча модерне српске уметности ХХ века.
     Уосталом, потпуно је био у праву Урош Предић када је у пуној зрелости, 1939, са објективним сагледавањем сопственог и Крстићевог уметничког учинка, написао: „Крстић, завршив своје студије и вратив се у Србију, окренуо је Минхену и целом западу леђа, једном за свагда ...“ Поклопило се то његово суштинско али не и формално одрицање од утицаја западноевропске уметности, нимало случајно, са његовим првим поруџбинама везаним за иконопис. Тада се он, одвојен од природе и суочен са трансценденталним духом религијских тема, нашао пред избором да крене проверним стваралачким стазама којих се држала већина његових савременика у Србији, школованих на европским академијама уметности, што је значило прихаватња дугом праксом усвојених еклектичних решења, углавном преузетих из илустрованих библија, или да се отисне у неиспитане просторе духа и трагања за аутентичним ликовним вредностима изведеним из сопственог културног наслеђа. То значи из оних вредности које се темеље на добром познавању српске средњовековне уметничке баштине и српског народног стваралаштва, као извора надахнућа. Пошто се он определио за овај нов и неиспитани пут, наравно уз подршку двојице истомишљеника, Михаила Валтровића и Драгише С. Милутиновића, неминовно је дошао до иконописних решења, чија би се поетска суштина могла одредити као својеврсни православни симболизам, у којем се православност јавља као битна типолошка одредница српског националног стила. Само захваљујући непоколебљивој вери у исправност својих естетичких схватања и упорности у смислу „не једи се човече“, како је потписао тада један Аутопортрет рађен оловком, могло је да настане оно што је урадио за, потпуно у пожару уништени, иконостас Саборног храма у Нишу и још више за цркву у Чуругу.
    Настао у грчу љуте и непомирљиве борбе мишљења, амбициозно и студиозно, уз обавезу да се по сваку цену потврди исправност иконографских и естетичких ставова, Крстићев иконопис представља круну српског црквеног сликарства у целости. Ослобођен било каквог робовања владајућим схватањима и навикама, супротстављен укусу и захтевима црквене догме, његов иконопис представља истинску прекретницу у развоју српског ликовног стваралаштва и означава праг историјске победе новог над старим, а за српски народ још и победу духа над материјом, победу иконе над сликом.