| Марија Ћирић |
| СВЕУКУПНОСТ КЛАВИРСКОГ ЗВУКА |
| У средини несклоној уметности, у клими далекој од погодне за континуиране културалне захвате, прави је подвиг постићи дуговечност креативног деловања – и виталност – каквој сведочимо у случају клавирског дуа Снежане Николајевић и Весне Кршић. Година 2019. означава пет деценија заједничког рада двеју уметница. Треба подвући чињеницу да пола столећа сасвим дугачије звучи у контекстима активности већих ансамбала, чији се састав поступно трансформише (и где од иницијалне поставе остаје најчешће само име), од извођачких структура попут ове, која неизмењена функционише од првих корака. Блискост двеју уметница датира из доба детињства: дружиле су се још као девојчице, њихове породице биле су сличног друштвеног статуса, родитељи су им се познавали, готово у исто време кренуле су у музичку школу и спознавале сродне афинитете у музици... Задовољство у заједничком раду откривају наМузичкој академији (данас Факултет музичке уметности). „Када смо кренуле у ту авантуру, нисмо имале неку одређену представу, ни како ће изгледати ни колико ће трајати“, сећа се Снежана Николајевић. Пресудан утицај у смислу даљег извођачког усмерења дуа имала је Оливера Ђурђевић, истакнута српска пијанисткиња и чембалисткиња, у чијој су класи похађале камерну музику јер је „својим примером несебичног давања уметности пружала најбољи модел уметничког деловања. Она је најзаслужнија за наше заједничко музицирање. Вођене њеном сигурном педагошком руком, њеним изванредним знањем и осећањем стила и схватње порука сваког дела, стварале смо репертоар“, наводи Снежана Николајевић. Први заједнички наступ имале су током студија, 1968. Ипак, као почетак са радње наводе први целовечерњи концерт, одржан у Дому омладине 22. децембра 1969. у организацији Музичке омладине. У то време, Студентски културни центар подстиче нове уметничке тенденције и активности младих уметника; музичка уредница била је Бранка Шапер чији су се програмски концепти подударали са интерпретативним опредељењима дуа, због чегa Снежана Николајевић и Весна Кршић проналазе леп простор за музицирање. Отад редовно концертирају, наступају са еминентним домаћим оркестрима и ансамблима – најчешће у Београду, али и у бројним градовима Србије и некадашње Југославије (Хрватска, Македонија, Црна Гора), у Француској, Сједињеним Америчким Државама, Румунији, Израелу и Мађарској. Често су биле чланови жирија националних и међународних такмичења. Велики број трајних снимака (више од 30 сати звучних и аудиовизуелних записа), оствариле су за Радио-телевизију Србије. Интерпретације овог ансамбла, публиковане су на неколико LP плоча и четири CD-a у издању ПГП РТС, Факултета музичке уметности и СОКОЈ-а. На четрдесети рођен дан дуа, Снежана Николајевић и Весна Кршић добијају награду Удружења музичких уметника Србије за најуспешнији концерт 2009. У овом моменту припремају слав љенички наступ и откривају нам да ће...се на њему наћи – као, уосталом, и скоро на сваком њиховом програму – поједина дела која до сада нису изведена у нашој средини, као и нека која су њима, за ту прилику компонована и посвећена.. Од првих корака дуа Николајевић – Кршић, критика уочава квалитете музици рања двеју уметница и у суперлативима оцењује њихова тумачења: „Прецизан удар, ритмичка уједначеност и уиграност обе интерпретаторке била је очита” (Христина Медић, „Политика“); „(...) не само висок степен усаглашености у заједничком му зицирању, отвореност израза и поштовање основних законитости камерног музицирања, већ и задовољство и радост самог извођачког чина“ (Милена Пешић, Про музика); „(...) приказале су овог пута у надахнутој, маштовитој креацији Пуланковог Концерта за два клавира развијену пијанистичку технику, сигурност у извођењу, поузданост, доследност и логичност у оживотворењу одређене замисли“ (Мирјана Веселиновић, Политика); „Овај дуо чине музичари у правом смислу те речи, чија сагледавања иду далеко ван оквира пијанистичке интерпретације ширином понирања у извођено дело” (Гордана Крајачић, „Политика“). Треба нагласити и то на је сцена само један од бројних сегмената (музичког) бивствовања двеју уметница. Њихова интересовања заиста су многострука јер су, сем пијанизма, Снежана Николајевић и Весна Кршић захватиле музичку уметност у.. њеним различитим видовима. Весна Кршић, музички теоретичар, педагог, пијаниста и виолиста, магистрирала је у области методике наставе солфеђа. Поред рада у клавирском дуу са Снежаном Николајевић, неколико година била је члан (виолиста) Академског камерног оркестра Душан Сковран. Ангажована је интензивно у пољу музичке педагогије: аутор је неколико књига , одржала је више десетина семинара, са колегама је урадила приручнике за факултетску наставу солфеђа. Весна Кршић редовно учествује на симпозијумима, објављује у стручним и научним часописима. Редовни је професорФМУ у Београду (на предметима Солфеђо и Методика солфеђа), а у њеној класи је дипломирало, магистрирало, специјализирало и завршило мастер студије више од 60 музичких педагога. Снежана Николајевић је студирала на три одсека (клавир, музикологија, соло певање), а магистрирала и докторирала је музикологију на Факултету музичке уметности. Неколико деценија била је уредник на Телевизији Београд (РТС), где је остварила неке култне музичке серије (Рађање српске музичке културе, Музичко писмо, Моје музичко искуство, Моја музика, Пијаниста, Зашто волите Шопена, Летња духовна академија, Светска премијера, Недељом увече..). Аутор је седам књига, више стотина музичких критика. Активна је и као педагог – на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу 2005. основала је Катедру за музику у медијима на којој ради у звању редовног професора. Снежана Николајевић и Весна Кршић упућене су стога и на педагошке аспекте и функције клавирског дуа. Начиниле су бројне редакције композиција за клавирски дуо, држале предавања о литератури за клавирски дуо и њеној интерпретацији, написале низ текстова о делима за клавирски дуо и специфичностима интерпретације клавирског дуа. Весна Кршић говори о принципима удруживања у камерни састав овог профила које се, уобичајено, догађа током студија: „Преовладавају мишљења да највећи изглед за успех имају студенти истог професора клавира, јер већ поседују сличну технику и васпитани су на принципима исте ‘клавирске школе’. Са овим се не бисмо у потпуности сложили. Сматрамо да су за заједнички рад важни извесни психофизички услови, а управо одређена психичка својстава појединаца чине их способним за ову специфичну врсту заједничког рада. Наставник камерне музике који има задатак да састави неколико дуа од датог броја студената свакако ће се консултовати са наставницима клавира“. Што се тиче избора литературе, две уметнице предлажу подједнаку заступљеност свих стилова као и обавезну обраду и композиција за два клавира и за један клавир четвороручно. Интерпретативна интересовања овог дуа подједнако се односе на литературу за два клавира и на један клавир четворучно, што Весна Кршић види као специфичност клавирског дуа, будући да се заснива „колико на принципима пијанистичке праксе, толико и на искуствима камерног музицирања, па се може сматрати прелазном категоријом. Разлика између солистичког и свирања у дуу састоји се у томе што пијаниста – члан оваквог ансамбла – мора да се подреди другом извођачу и тако у многоме ограничи индивидуални изражајни замах“. Опет, свеукупност удвострученог клавирског звука делује врло подстицајно на извођаче због чега се две уметнице труде да истраже могућности (двоструког) инструмента, при чему „увек треба имати на уму да није реч о пољу за такмичење пијаниста него о средству којим ће се они изразити саображавајући се колико год је то могуће у погледу техничких захвата, артикулације, динамичког нијансирања, педализације и ритмичког пулсирања, руко водећи се заједничким концептом и извођачком идејом“, додаје Весна Кршић. У својој магистарској тези Клавирски дуо као одраз опште еволуције музике, Снежана Николајевић је анализирала велики број дела за два клавира и открила у њима неке структуралне законитости засноване на теорији феноменолошког пресликавања (Михаило Петровић – Алас) и тако поставила једну егзактну основу за анализу ових дела. У исто време она је установила да је „неопходно пратити клавирски дуо у контексту еволуције музике у целини. Тек тада се открива да је клавирски дуо, у обе своје варијанте био занимљиво поље преплитања разноврсних елемената, да је трпео разне утицаје и кроз епохе мењао свој лик.“ Камерни састави уобичајено су специјализовани за партикуларне епохе, стилове, композиторе. Снежана Николајевић и Весна Кршић нису желеле таква ограничења, а резултат је импозантан репертоар: од раног барока до савремене музике. На њиховим концертима сусрећемо се са ретким или новим делима за клавирски дуо – многа су посвећена управо њима. За клавирски дуо Николајевић – Кршић писали су угледни српски композитори:Ивана Стефановић, Зоран Христић, Владимир Тошић, Миша Савић, Милана Стојадиновић, Светислав Божић, Александар Вујић, Аница Сабо, Вера Миланковић, Милимир Драшковић, Зоран Димитријевић, Иван Јевтић, Југослав Бошњак. Надахнут сарадњом са овим ансамблом, Зоран Христић је констатовао да „дуговечност, осим трајања, не подразумева и успешност. Али, трајање у које је уграђена уметност клавирског дуа Николајевић – Кршић, тачније, две душе у једној, јесте траг који ће следити свирачи посвећени богатству музике када откључају трезор и нађу једноставну поруку: у четири руке!“. Вероватно да је један од разлога и чињеница да су две уметнице увек посвећене увођењу нових форми презентације и контакта са аудиторијумом, у чему важан моменат чини управо конципирање програма. Снежана Николајевић тврди да је то „и веома креативан и инспиртиван рад у оквиру кога се ваја једна музичка драматургија и, наравно, усклађује са сопственим афинитетима и могућностима“, те да је за комуникацију са слушаоцима веома битно да ли ћете композиције „изводити по контрастима – стила, карактера динамике, ритма, тоналитета – или ћете их ређати правећи једну развојну линију, или, пак, неку врсту лука; да ли ћете на једну мирну композицију, без много гибања, надовезати неку јарких боја или ћете, пак, после тог спокоја кренути неком композицијом у којој израз и интензитет расту поступно“.Уз то, по Снежани Николајевић, долазе питања односа у погледу дужине дела, односа између микро и макро драматуршког плана. Све су то питања на која се одговори проналазе кроз дуге године рада, припрема, концертирања, кроз анализу искустава на том плану: „Увек је битно и којој се публици превасходно обраћате – мада један програм, добро саздан и изведен, треба да комуницира са најразличитијим укусима и наклоностима. Мене често при том раду воде неки медијски принципи, нека искуства која сам понела обликујући радијске и телевизијске емисије“. Можда су баш зато, већ пет деценија, концерти клавирског дуа Николајевић – Кршић најсличнији јасно и узбудљиво презентованој – причи. |
