|
Рођен сам у једном малом селу у срцу Романије,
Нећу помињати име, јер име више и немам,
Хиљаде нас овдје дијели само број.
Ја сам један од многих, један од клетих, један од несаломивих.
Изгнаник на незнаној земљи, покајник свјетског гријеха.
Не питам зашто – то је моја судба.
Поново нас обасјава сунце под сјајем туђег неба.
Све хладније, све болније, све суровије ...
Никад сјевер није толико мирисао на барут и крв.
Питам се зар нисмо доста
Ратовали и одратовали,
Страдали и пострадали,
Плакали и преплакали,
Па сумануто тражим неки нови знак
Да је управо данас посљедњи дан српске голготе,
Да не може даље
И да не може горе.
Гинуло си и синоћ махом, мучно...
Читава једна ливница нашла је збијег у људском месу.
И опет сам очи у очи гледао смрт.
Тако окрутно,
Тако дрско,
Покаже раље и прође покрај мене,
Као да мисли да је не зaслужујем.
Поштеди ме и казни у исто вријеме.
Остави ме да стрепим,
Да је пожелим,
Да чекам свој крај или своје спасење.
Гледам ове бијеле стијене...
И да нису овако замрачене, овако умрљане, крвљу упрљане,
Сјетиле би ме на оне моје.
Нема три љета од кад смо мој брат и ја
Под њима лутали, стасавали, заносили се
Како иза тих силних брда куд зарања луч -– исто живе људи.
Исто кротки, исто неспретни да мрзе...
Били смо дјеца, а дјеца сањају.
Ето сад сам човјек, а човјек не зна да сања.
Човјек воли да напакости,
Да упропасти,
Да ода,
Да прода,
Да увија,
Да убија,
Воли да Богу буде судија.
Јер Бог је мали, ако је човјек баш велики.
Тако они кажу...
А ја некако још вјерујем у тог Бога и молим се.
Молим се за наше које смо оставили тамо нејаке и немоћне,
Jer гдје да се вратим, ако ми похарају све,
Ако ми дирну најсветије,
Ако ми узму највриједније,
Како бој да бијем, ако ми душу убију.
Молим се да схвати нечастиви да отаџбина мније пуста ледина,
Коју можеш да отмеш врелим оловом и вјером невјерном.
Отаџбина се рађа: у пјесмама, у сјећањима, у сузама...
И живи у срциу.
Језива сјенка се навлачи над врхом Светог Илије,
Па не могу даље да ти пишем незнани пријатељу мој.
Утрнуо сам од зебње,
Клонуо сам од рана.
Писаћу ти срећније, вољније, веселије
Кад Свевишњи Господ васкрсне из хада,
А до тада,
Преточићу у гвожђе стихове мрака и јада,
Јер пјесник је да пише, а ратник је да страда!
|
