СПКД Просвјета

СПКД Просвјета

Архива

Details
Драган Лакићевић
ХОД И ЗВУК
(Јелена Стојановић Ђорђевић: Од Србије до Србије, песме, Народна
библиотека „Свети Сава“, Аранђеловац, 2018)

     Започињући песничку руковет Од Србије до Србије песмом „Цар Лазар“, Јелена Стојановић Ђорђевић већ је омеђила почетак лирског ходочашћа из наслова књиге. То је име и значење, символ и датум српске историје и културе из које долази и овај песнички глас. Из морално-историјске позадине тог имена и значења (од оне Лазареве до ове наше Србије) развија се емотивно-историјска позиција песника и надаље интонира став према свету и предметима певања, који ће такође учинити специфичним њен исказ и лирски глас.
    Пре овог гласа, гђа Стојановић Ђорђевић огласила се двема песничким књигама (Повратак, 1975, и Ја сам твоја мајка животиња, 1989). После готово тридесет година, Јеленин песнички вез дошао је до овог читаоца под насловом Од Србије до Србије. Те две Србије нешто су посебно у овој поезији, друкчије од Десанкине тајне, али ипак тајне. Историјски, географски и метафизички садржај овде се не могу одвојити један од другог. Удео родољубивости коју помиње писац предговора Душан Бањац („Поезија (об)нове родољубивости“) такође је лични и лирски а не декларативни.
   Поред временских одређења Србије и њених „лица“ (сећамо се Давича, „Ја знам сва твоја лица...“), задржали бисмо се на једном од могућих значења двеју Србија: Србија је општа и лична, спољашња и унутрашња. Код наше госпође песника стожер и једне и друге је Цар Лазар. Не Кнез, из историје, него Цар, из поезије.
    Песма о Цару Лазару писана је – стоји као датум настанка песме испод текста – о шестотој годишњици Боја на Косову, у којем се главни јунак косовске епохе, са својим витезовима определио за вечност. Притом су свети ратници постали актери косовског завета. У формулама које су до савременог језика донели одјеци епске и средњовековне поезије, у катренима од по шест слогова, савремени песник усваја Лазарев мит и уграђује своју реч и мисао у његов свод. Прво лице је довољно да артикулише дискретну и искрену комуникацију или кореспонденцију између завета и песника – општег и личног.
    Структуру песничког ткива чини језички и реторички преплет, у којем ритам и лирска слика с покојом епском нити чине орнаменте строфа што се нижу налик бројаницама касносредњовековних песама удаљених од молитвених структура службе. Тако се гради атмосфера која ће интонирати и друге, касније настале песме – највише их је писано (и то читамо у датумима настанка песама) почетком „деведесетих“ у којима се поезија многих наших песника нашла у колоплету националних и историјских утицаја.
    После уводне или оквирне песме у епским орнаментима мита, долази једна од најбољих песама нашег новијег песништва „Ја, сведок. Сведочење I“. Она описује и одређује време које – вели песник – „неће разумети нико“. Испод песме стоји датум – крај 1991, и почетак 1992. године, али је време из песме универзално. Пре ће бити свако, него понеко, мада је песника „покренуло“ једно.
   Песма је у лирском оквиру (лишће на нашим стопалима) и у морално– историјске елементе времена о којем се сведочи прелази се пажљиво. Социјално-политички контекст је дискретан и сав у поетским сликама које га деконкретизују („У црва сумње се сумњало“, „Крчмило се своје као туђе / и ничије“, „Ко би стао на пут / био би збрисан“). Критичко-сатирични тон се подразумева пре него што се види, а појава песме и снова наговештава лични доживљај „сведочења“.
   Време свеопште опасности, сумње, зебње, моралне инверзије обележено је директним („Ко би стао на пут / био би збрисан“) и индиректним („Вихор је љути дувао / и улазио под кожу људима и зверима. / Оглашавао шта испод коре мисли дрвеће“) одредницама. Дуг низ одредница сугерише дуго трајање времена о којем се сведочи. Зло тог времена не долази само споља – има га и у сновима. Забране вредности тичу се најмањих обичних и највећих метафизичких ствари: „Јабуку ниси смео појести. / Ни сунце усхвалити. / Ни Бога споменути“. Реч споменути садржи два значења – поменути сада и сетити се некада... Свеопшти расап вредности приказан је као расап природе: „Одронило, одродило, / грумење земље, грање шума / и траве на ливадама“. Тако процес губитка и пропадања добија више димензије. Највише димензије ипак су на хоризонту ума и поремећаја памети – поремећаја лудости: „Паметни нису долазили памети. / Луди нису долазили до смисла лудости“. Актери тог доба и сведочења приказани су као путници кроз време. Личе на ходочаснике, избеглице – цео народ. Имперфекат у њиховом кретању сугерише непролазност времена о којем се сведочи: „Са ножем у леђима / путници путоваху“. „Родна земља“ и „часни крст“ чине непотрошиво благо у времену свеопште потрошње.
    И песма „Песмопевцу“ завређује пажњу подробнијег тумачења. Она је поетичке природе: песник се обраћа песнику – сваком, па и самом себи и упућује му низ морално интонираних императива. Двапут се појављује императив „Немој“, а четири пута одрицање. Чега се може одрећи иронично названи „песмопевац“: себе или песме. Одрицање од себе помиње се четири пута, а одрицање од земље – једном. Себе и земље биће блиско, скоро исто, а све то обухвата песма. Оквир који чине висине – горе и земља – доле довољан су разлог за трајање песме и певца. Песма је загонетна и подсећа на стару кинеску лирику. Српског духа и чаролије српског језика међутим има у обиљу.
   Песма „Бог и Срби“ „изведена“ је као обраћање Богу. Обраћање је критичко – с Богом се комуницира у првом лицу множине (Ми), на Ти, као с неким познатим. То је обраћање амбивалентно: у Бога се сумња, на једној, Богу се обраћа као ближњем и домаћем – на другој страни. Незадовољство Богом јесте незадовољство светом, али и својим статусом код Бога. Горки укус боји ове афористичке исказе посебним тоновима сатиричне оркестрације, поготово у поенти: „А Србин увек / свега има. / Има, / и свега му је /преко главе“. Рескије обраћање Богу налазимо у бољој, концентрисанијој песми „Разговор с Богом, летос“. Субјект нема страха, јер има вере, иако тврди: „Ја не видим оно у шта не верујем“. Искреност је знак вере, признање је врста молитве: „Верујем“ и „не верујем“ искази су немира и сензибилности – реторични у анафорама и парадоксима. Крај, почетак и бескрај представљају координате света који својим промишљањем изражава песник, при чему призвук филозофије потискује ионако благу и лирску, једва видљиву, религиозност. Лирска сета и скепса, на тренутак, као у Црњанског: „Грех наш је мисао наша“...
   Песма „Година“ приказује свеколико пролазност света и живота – садржаја и боја, а унутрашњи трепет у конструкцији света у песми „Беспрекорни поредак“. Схва тање света има своју дистанцу. Прво лице множине подиже значење песме на виши и универзални план. „Ми“ су „мисаони робови“: „Нисмо више себи слични / ми, недолични робови немоћи“. Робови су људи које су ограничења света и живота, осећања и мишљења учинили без дана и без знања. То сазнање и осећање изражава ова песма.
     Песника опседа време. Књига Од Србије до Србије има временску димензију – од прошлости ка садашњости. Време је живот (историја, култура, етика...) и кад је (не)достојно доба и кад је једна година.Посебна је година у песми „Година“, написаној 1993! То је година губитака, при чему сама година одузима од човека и живота:
„Узме обућу од обућара,
Узме кошуље од ткача,
Шарени кишобран и сунцобран,
И ветра за свирача“.
      По разуђености „одузетог“ види се да је реч о многим, разним, мање и више потребним стварима које чине свет и живот. У пролажењу године пролази и колективни субјект, а свест путовања има посебни доживљај: „К’о снени ил’ опијени“. У свеопштем шаренилу света и поремећених вредности, где се сунце чини – „зобница златна“, а дани – „коњи врани“, као у Љермонтовљевој песми „И скучно и грустно“, живот пролети као вашар:
-„Тих шарених вагона
Тог вашара, тих шара,
Тог брзомета
И чудесних игара“!
      Аутопоетика интонира и минијатуру „Ја сам само песник“. Јелена додаје: „до голе сржи“, што ће рећи, унутрашњи песник, у средишту бића и поимања света, а све у чему се састоји то поимање садржано је опет у временској одредници дана и његове јединствености коју препознаје и до њега држи само песников инстинкт – слух: „Држим / Непоновљиви дан на длану“. Тај длан је, друкчије од длана Васка Попе, и свет и хартија за песму. Дан је век који је песник добио да у њему ослушкује такав дан, док се припрема да се придружи лектири у којој живи:
„У свеједнаком умирању
И мене к вама
Скоро ето“!
      Путовање је важан мотив и симбол поезије пред нама. Мотив пута повезује песникову сензибилност са светом из којег се субјект и вољно и невољно издваја, чак и када жели да осветли себе и своју сензибилност изнутра. Пут је време „од Србије до Србије“. Субјект зазире од света, али му се дискретно обраћа и поверава. Тај свет наспрам песника чине и речи – оне су такође амбивалентне: „режу“ а без њих се не може.
     Колективни субјект представљају лирски схваћене „Избеглице“ – стварне (из 1993) и унутрашње (у бићу песника и његовог рода), а лични субјект оглашава се у песми „Ја, која“, тоновима Десанке Максимовић и српске поезије уопште. У овој песми песник и језик се поистовећују: поетика постаје патриотска самоспознаја. Песник овом песмом гради аутопортрет – појединачни и групни, мање национални а више емотивни, с оквиром који је моралистички и лирски у исти мах. На крају песме, опет се оглашава време („И ако читав / Прекратки век / оде“), да би поента била на сложеном значењу „говорења“ дужег од времена. И то говорење је спољашње (наглас) и унутрашње (у себи, тј. у поезији живота и опредељења).
      Супротне перспективе и интонације имају две суседне песме: „Заштитник“ и „Порука потоњем госпару“. У првој, дочаран је сензибилни глас жене и  њеног искона, у другој глас савести и опомене. И да у првој немамо једнину (Ја), а у другој множину (Ми), било би очигледно да се ради о личном и заједничком. Различите врсте сензибилности захтевају различите начине „одбране и заштите“, али сагласје личног и националног није доведено у питање. Прва је лирска, друга епско-молитвена – подсећа на стару „Исповедну молитву“, набраја слично епским низовима. Њен главни јунак је унутарњи – језик, говор, израз племена којем су одузете речи. Згуснута,рељефна, зазидана блоковима рима у дистисима и заветним тоновима тужбалице, ова песма одјекује судбински и постаје једна од најбољих, антологијска.
       Епитафску интонацију има и песма „Последњи Срби“. У прва четири стиха налазе се биланси времена и народа:

„Прошло је време
Кад је вредело живети

Прошло је време
Кад је вредело умрети“
     Као да продужава претходну, у јединственом спеву, песма „Расејање Срба“ садржи и иронично-сатирични призвук рефрена „Одосмо у расејање“, при чему расејање није у тој мери иностранство у друге земље колико је иностранство у други систем националних и моралних вредности. Осмерачки ритам песме доприноси контрасту мелодије игре и певања наспрам мрачних значења и депресивних признања.
      После слика и парабола пропасти долазе три песме о Вожду. (Доцније ће се појавити још две.) Далеки одјек ране Јеленине песме о Филипу Вишњићу (из збирке Повратак) овде антиципира потребу за променом налик оној из „Почетка буне пр тив дахија“. Оно што је некад било епско, сад је лирско. Уместо десетерца, слободан стих, уместо турцизама, дозирана архаична лексика која призива устаничку језичку орнаментику: „Ево већ Србљем чини се“... У „Успенију Великог Вожда“ налазимо обраћање Вожду, у „Уснућу Великог Вожда“ говори Вожд, „Обретеније Великог Вожда“ говори о Вожду у трећем лицу. Друга, снагу Вождове речи дочарава дисци - плином форме и укрштене риме, а трећа драму Вожда и свог доба сугерише дијалошким ефектима реплика, пародијом и интертекстуалним елементима.
     Занимљива је и запевка под насловом „Летопис“. И њене интонацијске структуре асоцирају на традиционалне акценте наше песничке традиције (сетимо се једне слепачке песме из усмене лирике). И стари Змај послао је понеки зрак у таму коју осветљавају Јеленини стихови:
„Није време за весеље
Већ је време за жалости
Живот гази, живот меље
Живот иште наше кости“
     Богу Виду наша песникиња обраћа се „пред Видовдан“. Отуд десетерац, отуд патетика епских речи и синтагми, па и ијекавски облици Вукових певача. Успелија је песма „Книн“ писана одмах после „Олује“. Њу интонира хомерски метар, мада ће се на крају појавити и српски епски стих, када Книн добије и име Боланог Дојчина, чему се песма ближила од самог почетка: „Ја спавам, одан и издан, и не будите ме више.“ Болани Книн у ствари је болани српски род и то не само тог августа 1995. године. Јелена Стојановић Ђорђевић поседује песничко осећање за тај род у његовим најплеменитијим својствима. И осећа личну песничку одговорност за стање духа и стање рода којима припада.
     Као какво трагично коло, у катренима и осмерцима, вије се песма „Пут Србије“. Разиграна, а сва у језичким и менталним сликама, ова песма представља завршни рачун од прве, исконске, посвећене, до друге, данашње, угрожене и понижене Србије. (Знатно доцније, 2017. године Јелена се враћа теми некад и сад, у песми под насловом „Песма о разлици између два доба“). Отуд на крају сваке од 18 строфа исти стих: „Од Србије до Србије“ (наслов књиге коју прелиставамо). Свака строфа је по једна трагична дијагноза – суза нашег пострадања. Свака има другу боју и другу језичку оркестрацију. Ево најлепше:
„Зазимило, замразило
Зазвечале струне тије
Пахуљице крове небом
Од Србије до Србије“.
      „Опроштајне слике за савременике“ представља Јеленину песму „Наши дани“. Са Дисом њу повезује само горчина, која цео век после великог песника није ублажена. Велики низ губитака и пораза, несрећа, посрнућа и проневера чини ову песму прегнантном и малчице ироничном:
„Хоре се клетве и заклетве,
У колу уз барјак свој и барјак туђ.
Хрупе између сетве и жетве.
Свак надгорњава се и размеће.
Али нико неће – на распеће“.
    Још једну запевку, са билансом у ниски чињеница јадног и поразног стања (у првом лицу множине) обједињује песма „Господару, Ђорђије!“Морална и политичка, историјска и психолошка чула региструју болне истине. Актери пораза и страдања јесу и сами Срби. То сугерише песма „Нови Срби“: од оне до ове Србије, Срби нису оно што су били. „Нови Срби“ биће супротност старим Србима о којима сведочи лектира коју Јелена мање или више дискретно призива. И ова песма је антологијска.
     После ње долази песниково аутопоетичко „Обраћање песми“. За коју је сматрао да је одбегла, нестала и више га неће походити, песма се поново рађа, и то на буран и дубоко доживљен начин: „А оно запали и изгори те песма“. У доживљају, песма је слична „тамном копачу“ који рије у дубоким слојевима душе, емоције, бића и језика. Однос према песми је специфичан, амбивалентан: песма се воли и мрзи, верује и не верује. У ствари, таква је песма према песнику: варљива, нестална, силна и нејака     :
„Пуна си зла, охолнице,
Откуд се роди на мој дуг мук?
Опрости, иди, иди од мене
Мрзак ми је твој – и ход и звук“.
      Ход и звук поезије Јелене Стојановић Ђорђевић знатно су друкчији од других песника, не само савременика. Отуд је њен усамљени глас, негде у дну Шумадије и у дну српског бића – драгоценији и ваља га ослушнути пажљивије.