Роман Милована Ђиласа Црна Гора – данас је актуелнији него пре шездесет година кад је писан у сремскомитровачкој тамници – као да је сам бирао кад ће се појавити у Колу Српске књижевне задруге. Иако посвећен давним догађајима у њему су одговори на питања која тек искрсавају из таме наших дана. 
     И поред планетарне славе Милован Ђилас је непрочитан писац. Још није уочено ни да је једини, откад се Срби исповедају хартији, чије је готово укупно књижевно дело настало у затвору. Он сам није пропуштао да тим податком печати своје затворске рукописе. То је преважно колико за оно о чему је и како је писао толико и – за разумевање написаног. Те примисли не ослобађа се ни читалац, коме се књига отвара у две стварности: „Никад се нисам осећао толико слободним као сада, као ових година“, поручивао је из затвора Милован Ђилас својој породици. Негде је записао да му је у рату било жао погинути, јер се није остварио као писац. Да се оствари као писац указала се прилика тек кад је на слободи лишен слободе. У затвору се остварио као писац, а коначно се остварује после смрти. Роман Црна Гора један је од почетних томова вишетомне аутобиграфске исповести, не случајно посвећене успомени на оца и мајку. 
    О тамници је знао више од икога кога сам познавао, па сам га са Алексом наговарао да напише уџбеник Робија у сто лекција да не кажем Робија без муке. Уместо уџбеника написао је есеј Тамница и идеја у којем је записао: „Ја сам већ био утамничен својим новим идејама и колико је неко роб идеја утолико је и слободно људско биће... Био сам изван и изнад себе, изван и изнад реалности... Невин човек лакше подноси мучење и муке тамничке... Моје биће је било спокојно према трајању времена. Могао сам тако, у тамници, провести остатак живота, био сам у вечности... Није ли и слобода робовање идеји односно Богу, ко у Бога верује... Шта ми више треба сем чедне белине хартије коју треба оплодити пером и мастилом...“ 
    И роман Црна Гора је трактат о тамници и идеји. Описује туђе робовање и друге робијашнице да би јасније сагледао себе и своју робију и тако себи пружио прилику за сложенију књижевну мајсторију. 
   Ђилас је и аутор и главни, збирни јунак романа Црна Гора. 
   Лако ће иоле упућенији читалац уочити подударности догађања у колашинској и Митровачкој тамници. Није ли, например, наговарање аустријског комесара Љесковца у колашинском затвору, да се Милош Милошевић спаси одричући се идеја о српству и уједињењу исто што чини психијатар Стојиљковић у затвору у Сремској Митровици саветујући Милована Ђиласа да се излечи тако што ће се одрећи својих идеја.
    Уместо чисте беле хартије за писање био му је дозвољен само тоалет папир. Била је то једна од демонских досетки Удбе и Јосипа Броза који су тиме хтели да му доскоче и кажу да ће и оно што Ђилас пише вредети и служити чему и папир на којем пише. Сада би то радо порицали кад не би постојали џакови исписаног тоалет папира који ће једног дана бити један од најпотреснијих докумената у имагинарном музеју писане речи и српске књижевности. Један лист његовог превода Милтоновог Изгубљеног раја стоји урамљен на зиду моје радне собе.
    Оглед Бранка Поповића објављен као предговор, није само поуздан кључ за читање овог романа, него спада у најбоље од свега што је написано о Ђиласовом књижевном умећу. „Слика Мојковачке битке“, пише Поповић, „доноси и хероични крај црногорске државе, али открива неизлечиву пукотину између интереса народа и владајуће династије. Први пут владајућа кућа сили народну војску да без битке положи оружје пред непријатељем.Можда се у том владајућем себичлуку могао назрети бацил сепаратног црногорства, које ће касније – следећи иностране налоге и интересе – подривати темеље хиљадугодишњег српства у Црној Гори“.
   Сто година касније та „неизлечива пукотина“ између интреса народа и властодржаца, у наше време прераста у провалију у којој садашњи властодршци „следећи иностране налоге“ и своје интересе жртвују и побеђују свој народ.
    Допустите да, на крају, додам и ово: Чим је доспео у тамницу Милован Ђилас је на питање шта је по занимању, затеченом судији, одговорио да је књижевник, а по националности Србин. Тако је и овековечено на његовом Личном листу у Казнено поправном дому у Сремској Митровици. Како је време одмицало све чешће сам помишљао да не би робијао девет година да је одговорио друкчије. Уз честитке издавачу, толико о овом роману и тзв. оцу нације без ђеда.

    (Реч у Задужбини Илије М. Коларца, 13. децембра 2018, приликом представљања Кола Српске књижевне задруге).