Не дај боже да тама превлада,
Нека се умире у гнијезду птићи,
Проћи ће ово ко што је и дошло,
И нико не зна куда ће отићи

Нека га однесу на крилима пчеле
Нека га врапци позобљу у јуну
Нек му се вране на гробу провеселе,
И нека га остригу у овчијем руну.

Раздробиће га у љешнике лијеска,
Змија ће зубом пробити му душу,
Вјетар га развијати као шаку пијеска.
А отров направити у цвјетању сушу

Отиче живот неповратно,
Руни се, осипа и растаче,
Ни твоје дијете, ни мајка, ни брат,
Нико ни за ким више не плаче.

Отиче живот, жале ласте,
За даном који ће сад протећи,
А нико теби, ни мени неће
Ништа утјешно ни ведро рећи.

Жали ли вјетар кад тако хуји,
Плаче ли птиче пало из гнијезда,
Или то снијег затрпава
Груди из којих се просула звијезда.

Ти не смеш ни за шта да се вежеш,
Ти не смеш никоме пружити руку,
Твоје је небо, твоја душа,
Њива у којој влада суша.

Твоја је стаза од сафира,

Од смарагда и од рубина,
Где све се блиста и све сија,
А ништа не сме да те дира,

Унутар тебе градови стоје,

Све је твоје и ништа није,
Сви очаји, све болести,
Све радости и милости,
Које се светом множе,
Само су твоје, а боле!
Помилуј и спаси, боже!