„Астеци су осећали кад дође средина живота – онај прецизно средњи тренутак средине живота у коме је оно што смо већ преживели тачно онолико колико и оно што нас чека – Грегорио Дувивер 

У обручу крупних одлука саплићем се и ударам о ивице (не)могућег. Све што сам постојано одлагала, ушушкана у твом заштитничком окриљу, с немим прекором ме је сачекало. У тачан сат, вазда накострешен и стриктан. На трошарини времена узнемирена је воља за одлагањем наплате хемофиличне плетиље у ноћној смени, ограђене електричном оградом.

Реч плетем, па распарам са завидном вештином, вртећи се по концентричним круговима неке малигне обазривости, досуђене ми прећутаним и тесним конфекцијским бројем гена.

Треба насести на нови наговор да се повуку потези, искључи висок напон и изреже отвор за неодлучне, добрано скрхкане предачком тугом. И мада са твојим камерама под обрвама, дозивам те још једном, на само теби знаном материнском наречју – Јер сила која ме повлачи може ме и погурати – с неком нетрпељивом жудњом да преместиш сказаљке и белеге, па да почетак моје прецизне средине заједно обележимо на дуплом дну већ истичуће наде. 

ВЕЛИКО СПРЕМАЊЕ

Отшкринула си прозор за причу, као кутију са старим фотографијама, хировито, без најаве да ћеш ступити у моје сате већ надражене токсичним осипом пролазности

Помињеш секвенце минулих пролећа, значајне, истичеш, али неилустроване. (Тих дана на снимцима утамничена беше само свакодневна срећа, за памтљивије црно­беле привиде, па чак и онда када је дречава истина висила о концу, младалачкој осмехнутости свако се рађе враћа) И тебе је „камера хтела“.

Иживљене комаде сабила си у анегдоте, згодан калуп за сумирање у старачкој изби меланхолије, тврдоглаво одбијаш последња следовања спокоја.

Гордиш се тим стеченим умећем сећања, бахатиш живописним сликама, презривим реченицама, товариш ме рецептима за сложена јела неподесна за грамзиво убрзање у којем ми скоро сваки састојак понестаје.

Ти и даље јаким концем појачаваш узде око очуваних уверења, упркос начетом виду, реуматичним прстима, док ми огољујеш двоструко лице прошлости за сваку безбедну суздржаност и сва великодушна кајања кад будем – као у огледалу – тумарала по твојој причи наредног пролећа с ону страну искричавог селфија

НАШЕ МАПЕ

Базилике ће цветати у твојим осмесима. Тамо, неки Тинторето, Тиеполо, Веронезе... Таласи боја спакованих у успомени. Прокоцкала си шум канала, полифону водену канцону у нечијим погледима; вожњу небеском гондолом, колико за уздах, брзу молитву.

Присетићеш се код последње коте: Живот се одвија на мапи пропуштених блискости.

УГАО СИЛАСКА

„Одредиште нечијег пута Никада није место Него нов начин виђења ствари“
Џон Стајнбек

Неистражене слане дубине
Низ шофершајбну
Глатке девојачке образе
Чије се заблуде цакле

Заронити испод претпостављеног
Дотаћи врх потом обећано дно
Из илустрованих приручника
Знаменитих ронилаца

Мерити учинак спуста
Брзину погоршања
Занемарити трајање у води
Као у вери нади љубави

Док изван ока пуног труња
Иако под очуваним стаклом
Са знатном диоптријом
Плива се, барем кисне

Нужна је поправка брисача
Да се расклоне планктони
На молитвеном сочиву
Наслеђеног пловила

Па да са поривом напуштања
Собом гоњени
Убрзамо силазак
У срце непромочиве туге.