Понедјељак

      Дане што дође по недјељи, свака теби част! Толико је пизме од васцијелог свијета на тебе; како те само мрзе и отурају, и гнушају те се, а ти си почетак свему, алфа људског живота, покретач свега што је корисно, а можда и штетно, такав је живот, створено. Да тебе нема, владала би и даље баруштина и пуноглавци што се у жабе претварају и све Божије чудо стварања на томе би се завршавало. Добро, и на мајмунима, ако се то коме допада. Није се ту много отишло даље од пуноглаваца. Чудо метаморфозе овјековјечио је Кафка, који је, попут свог народа, имао неку другу седмицу, и понедјељак му је, у најмању руку, био уторак. А ја се тјешим, и преклињем понедјељак, да се држи, остаћу с њим до краја, нећу на спавање све док поноћ не откуца. 

Уторак

     Ево га, као фантом, протурио се кроз цијелу седмицу, да би васкрснуо јутрос – уторник. Уторио се, утурио, мада знам од чега је настао, од тога што је други, втори, увијек други. То је помало и проклетство, бити увијек други, али и велика сигурност и привилегија. Као кад мајка савјетује, да се не гураш напријед, у прве редове, да пустиш друге. А хтио сам само рећи да брза, малоприје сам га написао за прошлу седмицу, он већ гази ову нову, која самим тим, окрњена, полако нестаје. Знам да се сљедећи већ спрема, нећу се ни умити, ни згријати на овој пећици што сам је јутрос укључио као знак да је јесен и хладно је мојим костима, покуцаће, или неће, него ће се само прикрасти и полетјети на екран, чим укључим компјутер и учитам Дневник. Ту сам, има ли мјеста поред пећи, тако каже безобразник. 

Сриједа

     Ево је, средина седмице, како је то само перфидно, смота се уторак, тутне му се нешто да што прије прође, и ево је, ха, шта ћеш сада, а? Можеш да се сликаш, да не будем вулгарна, ја, сриједа.
А зашто бих била. Нема незадовољства ако си централни, осовина, стожина у пољу седмице, све се око тебе врти, а ти то, од ужурбаности радне, ваљда се и највећи нерадник данас бар протегао, не видим свој значај, па га придајем прошлим и будућим данима. Али, ја сам сриједа, која каже врло једноставну истину, као што су све истине...да не тупим, дакле, ипак сам ја темељни дан. Покушајете да ме извадите из седмичног протокола, покушајте да ме склоните са пиједестала, не иде, све постаје бесмислено. Ко обрати пажњу на мене, обратиће исто тако и на друге дане и ниједан му неће пролетјети без свијести да је трајао, али се није, како каже пјесник Рилке, натрајао попут љета кога више нема. А шта се људско натрајало?! 

Четвртак

    Ево га, као напаст, четврти дан седмице гура се да преко реда завлада овим даном. Је ли преко реда? Није, ваљда. Ето ти га на. Није преко реда? А како је онда дошло довде? Све је одједном преко реда збрдаздољено. Шта је умислио тај четвртак, да га пишем великим словом, као да је слава. Напаст, ето шта је он. Ето, сад, није да га тјерам, али изгледам и питам се, гдје је петак, је ли и он већ на вратима. Шта је ово, људи, жене, дјецо? Шта је ово? Гдје год је ред нужан, као што је у пошти и банци, постоји жута црта, зона приватности, коју наш просјечак грмаљ не поштује, него ти дише заврат, гледа преко рамена, док се од њега према теби распростире благословени смрад неопраних пазува и кошуље. Да, петак је ту, већ за леђима и потиљком четвртка. Некада је био господин, сада фукара као и четвртак. Не смијем да мислим шта ће бити у суботу, или, да не повјерујеш, на свету неђељу. Живи били па видјели. 

Петак

     Петак па да буде тридесети! Да не повјерујеш, како је само то извео, испотиха, ни лук јео ни лук мирисао, али септембра послије њега неће бити. Толико ликовања, толико радовања над чињеницом да једног дана септембарског, дивног и сунчаног, нестаје. Знали смо ми о петку разне приче, још увијек су нам ту негдје, али нисмо претпостављали да у њему има толико егоизма и нарцизма. Да, баш нарцизма. И то од кога? Од дана који се обично не воли, они који раде, ако раде, настоје да га смувају, остали подозревају да им се нешто лоше не догоди, нарочито ако су на путу. А сада, погледај, превазишао је сва моја негативна очекивања – закључује септембар. Пушта суботи да отвори нови мјесец, она се устеже али видјећу сутра шта ће од тога бити. Сада ти схвати да је и он некоме свети. Знам, зато и звоцам, све злоупотребљава. 

Субота

      Шта с мјесецом који почиње суботом? То је дан који је дволичан, час је дан доколице, час рада. Не зна шта више воли, гдје је и код кога је више као код куће. Не зна ни шта му то значи – код куће. А значи бити свој. Јасан, опредијељен, је ли ово дан доколице или ко зна чега од осталих занимања и преокупација. Добар дан за посјете гробљима, рецимо. Још бољи за рођендане. Нарочито дјеце. Она обожавају суботња окупљања, одласке у бисокоп, потом пицерија, сластичарна. А ти? Гдје си ти у свему овоме? Који ја? Ти што ово пишеш. Ја бих да нисам ни у једном од ових дана, него негдје далеко, од овог и свеколиких осталих времена, у својој нирвани. Ако постоји. Као што повремено нисам сигуран да и ја и ова субота постојимо. Она се ионако пречесто понаша као странац, позивајући се, вјероватно, на своје име које је баштинила из другог језика, а овдје се само мало прилагодило српском у коме се сада одомаћила. Језик је то можда заборавио, али она није, јок, у сваком њеном потезу ја видим то насљеђе и ту древност. 

Недјеља

      Благословена била, недјељо, што ме издижеш изнад осталих бића, означујући све људском присутношћу. Зар није вас свијет створен зарад мене? Да ми служи и да ме радује? Зар не би требало и ја сам да будем та радост а не посвемашња туга и жал за нечим? Да, данас, пред лицем недјеље, видим љепоту у тренуцима који су ту, око мене, на мени, на мојим длановима, опипати их могу? Колико упитника на крају ових реченица опијених недјељним звонима. У суморним градским улицама, на крају свијета, просјевнула је јутрос недјеља, да се придигнеш, бар на лактове, да опереш лице и очи, како би могле гледати, а ја те учим да видиш, цијелим својим бићем. Ако не видиш такву недјељу, нећеш видјети ништа, слободно тада можеш затворити очи и отићи тамо гдје те недјеља не шаље. Она хоће да буде твоја радост и твоја окрјепа.

      ЈУТРО ПОНАД СВИЈЕТА

     Сунце се јавило, изнад мога свијета, видљивог дијела града, тамо до Паприковца, обасјало куће што се пењу уз брдо, све до Клиничког болничког центра, који преобраћа све утиске, све асоцијације, према трагичној страни коју ово сунце тјера од мене, сакрива, прогања, не да им да преовладају, да засјене мој свијет, који је данас, овако свијетао, јесењи, можда посљедњи велики јесењи дан ове године. Ах, колико је до сада било овако великих, јесењих дана. Са свим оним што носи са собом и зове ме да изађем из стана, да напустим прозоре, да се препустим јединственом дану, каквих неће бити још превише у мом животу, да оставим рукописе, незавршене, моје и туђе, има времена за њих, или нема, па није ни значајно, није пресудно, написало се и урадило што се могло, увијек мало, увијек недовољно, али остави то, препусти се сунцу, шећи, сједи у било који кафе, пред хотел Босну, гледај Цркву Христа Спаса, пусти да се сјећање ту огледа само са собом, да се приче пронађу, да оживе, у тој сценографији коју свако доживљава на свој начин. Стани на градском мосту, на средину, погледај уз Врбас и низ Врбас, да видиш узводно ријеку, да видиш и оно што не видиш, њен кањон, сву географију око које су се спорили многи паметни и глупи људи, а низводно да видиш Кастел, историју, Турке, Аустријанце, све осим крви, осим мртвих, само приче, безбројне приче, које никада неће бити испричане јер нема њихове Шехерзаде.
      Остани ту гдје јеси, мада би волио да си сада у Костајници, на Уни, на мосту, са својом прошлошћу, за коју више не знаш да ли си је стварно проживио или измаштао, докле сеже, шта дохвата а шта не дохвата. Сва та лица, која су ту била, којих више нема, само их се сјећаш, на различите начине, као слику, као гласове, као ријечи, као појмове нејасног садржаја и изгледа. Све је то галерија, музеј воштаних фигура који ти тренутно постављаш, разврставаш и гледаш, коју си покушао да напишеш, да створиш мимо постојећег, бившег, туђег, да би био оно што понешто од написаног и јесте – свијет за себе и по себи. 
     Врати се јутрошњем сунцу, које те је пробудило у глуво доба ноћи, својом најавом, ниси могао да га дочекаш, мешкољио си се и окретао. Шта ти је недостајало? Самотан какав јеси, монах и не­монах, са сликом оних који би можда радо били с тобом а ти се тога плашиш, са сјајем неких очију, модрих као ово јутро, које као да су изрониле сада из Уне и овдје титрају, траже те и одлазе растужене што свијет није отворено затворен онолико колико би хтјеле. У неком, једнако лијепом граду и дану, који и није њихов, али је уточиште. 
    Ништа не очекујеш, само те ово сунце, ово јутро, ова јесен рана, зачикује и зове, својом недостижном љепотом, вјечним останком, изван тебе, изван свих твојих нада, страхова, учињеног и неучињеног, једина константа у сновима и на јави. Као што је Душан Матић, 1922. године, написао: „У јесен све је сен.“, али шта с тим, душо моја самотна, гдје да сједнеш, куда да кренеш, у шта да се удјенеш? 
     Јесен јесте обиље, Жидово и Рилкеово обиље земаљских храна, али и одлазак, нестајање, најава тешке и неизвјесне зиме у којој „нешто зими“, како је, такође, написао Душан Матић. А то те плаши. То ме плаши. Нас двојицу, усамљеника, једног стварног, другог измаштаног да би стварни имао с ким да разговара, на кога да се љути и сваљује терет и кривице.

    НЕГДЈЕ

    Нисам ни одлазио ни враћао сe, да бих знао гдје сам. Нисам имао потребе да о томе размишљам, да именујем ово мјесто. Оно има свој назив, али то име ми ништа не значи, јер нисам странствовао. Када би ме неко упитао гдје сам, не бих му могао да кажем. С правом математичари траже да се користи Декартов систем, онда је лако да се оријентишемо, у односу на координатни почетак, па се каже да је тачка лијево или десно, али без тих појмова, само са плусом и минусом. Два броја, све се зна. Не вјерујем сликама које ми се подастиру еда бих видио нешто тамо далеко, сувише удаљено од овога овдје. Којешта! Може бити дан хода, а може бити и с друге стране наше планине. Јер ми смо овдје у котлини, окружени планинама, ушушкани, нема ту ни великих вјетрова који руше куће, нема ни претјераних киша, ни топлоте, само зими зна бити хладно. Неки кажу да је на сјеверу хладније. Може бити, али мени то ништа не значи па не морам ни да вјерујем њиховом исказу. Поготово што знам да већина тих који то тврде нису били на сјеверу. Наводно, тако пише у књигама. Као да се у књигама не може написати и сасвим супротно, па ником ништа. 
    Неки кажу да су видјели велике градове, наводећи њихова имена, али ја знам да то уопште није важно, та имена која ништа не значе. Имају и људи који то говоре своја имена, па шта би она могла да значе било коме изван овог града у коме живе? Боље да их и не спомињу нигдје другдје, па и овдје понекад се чине сувишним, чим изађу из куће. Именовање било чега неће то спасити од осипања и пропасти. Једном, наравно. Као да је важно када ће се то десити! Десиће се, знамо, не треба да нам то неко објашњава, или да нас томе подучава. Дјеца иду у школу коју сам и ја завршио, али не могу да понудим иједан убједљив разлог да се тако ради и даље. Све то знање, овдје нема значаја. Можда би неко могао да дода још једну ријеч, наизглед ситну, да више нема значаја. Као да је некада имало? Да се не споримо, прихватимо да ријеч више довољно говори о томе. Као што чист ваздух говори о незагађености атмосфере. Раније је била загађенија, чак толико да је понекад власт препоручивала да се не излази из кућа. Понекад, наравно, али не одмах, у вријеме када су та загађења почела. Више их нема, све је стало, нико не ложи ватру која је доносила смрад, сумпор и пепео. Могли бисмо бити задовољни, али, ето, нисмо. Овдје нема задовољних људи. Кажу да их тамо негдје има и да они који су на вријеме отишли пишу о томе – задовољни су, чак и срећни што су отишли. Зашто бих им вјеровао? Као што ми њихова имена ништа не значе, још мање ми значи то што они тврде. Све остало је неважно. А можда и ово.

    ДВА НЕНАПИСАНА РОМАНА И ЊИХОВИ ЈУНАЦИ

    Дешавало се то мени и раније, али не овако очигледно и готово агресивно. Да ми буду прва мисао када се ноћу пробудим и полако тапкам и батргам према тоалету и назад, ето их.
    Шта је с нама? Докле си стигао? 
    Ко сте сад па ви?
    Личности из остављеног романа.
    Можда то и неће бити роман
   О томе се, дакле, ради. Не можеш баш тако, да нас оставиш ни тамо ни овдје. Било би боље да нас ниси ни измислио.
   Нисам ја вас измислио. Вријеме вас је измислило и појављујете се у разним књигама у различитим особама.
   Али ти си урадио нацрт романа. Је ли тако?
   Тако је.
   Е, не само да је то нацрт, већ готово завршен роман. Је ли тако?
   Тако је.
   Зашто га онда не завршиш?
   Зато што нисам до краја задовољан.
   Да порадиш на тексту, лако би ти нашао задовољство. Не каже ли тако
Барт?
   Одакле ви знате сада за Барта?
   Знамо све што знаш и ти. Као свезнајући приповједач.
   Ја не волим свезнајуће приповједаче.
   Не волимо ни ми твоје мимикрије. Ни то што пишеш текст романа у коме ми нисмо јунаци, нисмо ни оне познате плошне личности. Зашто не би могао да нас споменеш?
   Шта се то тиче вас?
   Тиче нас се, како нас се не би тицало. То је наш једини живот. Ријеч је о прошлости, је ли?
   Јесте. Прошлост Бањалуке.
    Ето видиш. Завршаваш Трилогију у коју ми немамо приступ. А у истом граду смо били. Је ли тако? Зашто мислиш да су јунаци из те Трилогије значајнији од нас?
   Значајнији за шта?
  За вријеме о коме пишеш.
  Ја уопште не пишем о значајним људима. Боли ме брига за њих. Пишем о онима који ће бити значајни за мој роман и његов свијет.
  Е, ту смо те чекали. Нисмо ми тако наивни.
  Не разумијем.
   Лијепо ти нас укључи у тај роман, све ђутуре, да то буде епско дјело у коме ћеш рећи све.
  Нико никада нигдје неће рећи све.
  Да, али онај критичар ти је рекао да твој други роман Трилогије није бањалучки роман par excellence.
  Е, написао је глупост. Он је универзитетски професор, а тражи да мој роман буде слика неког времена и неког свијета као да сам ја праведни и истинољубиви хроничар дословно цијеле Бањалуке. Колико романописаца толико хроника било ког града.
   Не извлачи се. Ја сам Ратко Патерностер, и хоћу у Хронику.
   Тамо ти није мјесто.
   Како није. Направи ми мјеста, бар онолико колико сам имао док сам био жив.
   Ти ниси онај који је био жив. Ти си само нацрт по одјецима.
   Завео сам неке од жена и дјевојака које су сада у твојој Трилогији.
   Буди стрпљив, ако стигнем и завршим, имаћеш право мјесто у роману о заборављеној генерацији.
   И тај наслов говори о твом односу према нама. Заборављена генерација!
   Никакав ја однос немам према вама. И у томе је проблем, поред осталог, наравно.
   Зар ми нисмо сјајни јунаци? Двије жене, народни хероји, једна курва и уз њих мушкарци отпадници, савршено. Пожелио би нас и покојни Добрица у свом дјелу. Ту су и два ратна злочинца. А сви смо ишли у исту школу.
   Узгред буди речено, спомиње Добрица твог брата Младена, ког су по свему његови комунисти убили пред рат. Вратићу се ја на ту причу, ако Бог да.
   Е, ту сам те чекао. Видиш да имаш прототипове, како не би имао.
   Има их сваки писац. Другачије не може, осим ако није ријеч о чистој измишљотини која се на крају испостави као позната.
   Вадиш се, вадиш. Извади ти нас лијепо све и уврсти у своју хронику, као трећи том Трилогије.
   Не иде, имам јунаке које пратим од прве књиге.
   Сам си рекао да то нису јунаци. Ко је за њих чуо?
   Они који су читали претходне књиге.
  Мало је то. За нас знају генерације.
  Не знају. За њих сте ви нико. И ви тзв. хероји, и ви тзв. злочинци. И ми безбројни романописци. Него ви мене лијепо оставите да се наспавам. Овакав раздрндан нисам ни за шта. Најмање за сутрашњи наставак рада на било чему.
   Добро, добро, не љути се. Морамо ми да навраћамо и да те подсјећамо на наше постојање. Морамо, писац, оче наш насушни.
   Не хулите. И не подилазите ми тако примитивно. Иначе ћу вас избрисати из компјутерске меморије.
   Из компјутерске може, али из своје неће ићи. На то сигурно ниси мислио.
  И тако скоро сваке ноћи. Бојим се да ће ме на крају натјерати да их прикључим осталим личностима у Трилогији. Само тако ћу их избрисати из своје меморије. Нека иду у меморије читалаца. Па шта им буде.