| Мићо Цвијетић | ||
| ДАВНА СТВАРНОСТ, ЕМОЦИЈЕ И СНОВИ (Бранко Стојановић: Дјечаци из Калина, „Јован“, Београд, 2018) |
||
| Одавно је Бранко Стојановић, особени књижевни зналац и тумач, преокупиран светом књижевности за децу и детињством као књижевном темом. Овоме су посвећене и прве књиге, на самом почетку његове сарајевске књижевне објаве. Од тога времена почиње и његово озбиљније бављење сложеним књижевним родовима другачијих захтева, поетичких усмерења и намене, критичким и есејистичким радом публикованим у више књига. Да би се последње две деценије определио превасходно за комплексније аналитичке пројекте, монографске студије у којима целовито интерпретира стваралаштво њему блиских аутора, изузетних писаца Момчила Мома Капора и Рајка Петрова Нога. Међутим, да свет деце и детињства није био само Стојановићева критичкоинтерпретативна тема и преокупација, потврђује његов роман Дјечаци из Калина, књига којом дубоко понире у динамични, невини и искричави свет детињства. Дело које је, очито, дуго опседало писца, у његовој се имагинацији обликовало и најзад васкрснуло на видело. Дуго трајања сећања из детињства у нама и због чега касније искрсавају на површину свести, феномен је пред којим стоји и велики писац Иво Андрић. Он промишља, ко би могао „размрсити конце тог сложеног процеса и дати бар неке приближно тачне и вероватне одговоре на та питања“. Затим продужава мисао, да то нису само површни утисци, „него читави мали светови који живе покопани у нама, чекајући своје васкрсење“. Радња романа смештена је у планинску варошицу Калиновик на Загорју, коме је аутор наденуо звучније и умилније име Калина. Реч је о варошици на размеђи Босне и Херцеговине, чија је локација, топографија и некадашња стварност лако препознатљива само читаоцу пореклом са оних предела и гора. На ово упућују и речи из поговора Рајка Петрова Нога, коме су такође онамо корени: „Роман Дјечаци из Калина има стварносну подлогу, која се – иако затамњена протоком времена – препознаје по загорским топонимима и презименима, донекле и по надимцима дечака, од чега је аутор кренуо у писање, али се од те подлоге, остајући веран њеном духу, удаљио покушавајући и успевајући да је надрасте средствима књижевне уметности“. Дјечаци из Калина је Стојановићев роман сећња на време одрастања и ђаковања, кроз које наратор сукцесивно води свога унука Луку... По зараслим стазама дјечаштва, како гласи поднаслов романескног дела. У пролошкој аутопоетичкој прозаиди „Из дјетињства слике“, наратор приповеда како се тај магични уметнички процес одвија. Чини то, обично, док после ручка дремуцка, када у неком чудесном магновењу, дозива „драгу из дјетињства слику; очев ритуал дремуцкања с новинама које творе кровић над уснулом главом куће“. Дакле, реч је о наследној навици, која се преноси са оца на сина, са претка и на друге потомке. Наратор је, колико јуче, „задивљен и миран, свједочио тај магични чин“. То је очева слика из детињства, као и многе друге, која поново васкрсава. Исти онај призор и ритуал који се понавља, „у овој породичној причи у којој и данас загонетно то је: онај на лежају и онај поред њега – стварно ко је“. Након овог лирски сугестивног пролошког проседеа, сукцесивно се из мозаика сећања плету узбудљиве приче о детињству и одрастању бивших дечака у варошици Калина, у једном давно прохујалом времену и данас опустелом месту. Како изгледају некад пуни живота наши крајеви и завичаји, мале вароши, сеоска насеља, стазе и путеви, питомине и голети, планине и шуме, наша „пуста земља“. У приповедни оквир сећања смештена је обилна и фасцинантна грађа сачувана у невероватној меморији наратора, васкрснула поново, као бујица, из пребогатог архива дечјих стварних доживљаја, снова и сновиђења. Отворили се претиници сећања и душе. Снажно су оживљени појединачни и умножени гласови бројних дечака и њихових дружина, у породичном кругу, школи, на улици и другим варошким местима, као и догодовштине дечака из Калина на другим локацијама изван централног топоса. Све је у овој причи унуку, коју слуша у сасвим удаљеном урбаном месту и потпуно другом времену, тако пренесено, тако да се он, као и неки други дечак или одраслији читалац могу у неверици запитати, да ли су таква детињства и школе живота, места и времена, некада уопште и постојала. Јер, све о чему се у овој прози сликовито приповеда, није део њеовог стварног живота већ, у извесном смислу, неки сасвим други чудесан свет дечачких пустоловина, какав он не познаје. Наратор, бивши дечак Столе, односно Шпапак, а сличне псеудониме, као ознаке њихових карактера и поступака, носе готово сви књижевни јунаци, дечаци и одрасли, у приповедном току преноси властите лекције из дечачког живота. У роману живо пулсира силна наративна материја, пре свега упечатљиви ликови деце и одраслих. Такође су фиксиране варошке локације, као што су улице и махале, школа, са детаљним описом инвентара и ондашњег школског прибора, општина, партијски комитет, дом културе, библиотека са читаоницом, биоскоп, здравствена станица, пошта, Хотел „Зеленгора“, кафане, продавнице, војничке касарне, посластичарница браће Даутовић и друге радње. Неизбежни су шумовита Градина испод Старе тврђаве, Каранфил махала и речица Расовача, дечје базе, игралишта и склоништа... Као и чаробни природопис и земљопис предала, шума и планина. Ухваћено је атмосфера, крвоток и дамари места. Све је у роману проткано духом другачијег, послератног времена, шездесетих година минулог века. У једној малој и руралној средини, када се градио један сасвим други систем, у коме се, ипак много више него данас, ценило етичко и људско. Па и у ондашњем сиромаштву, било је више радости и смисла. Како у приповедачевој Калини и на Загорју, тако је било и у другим сличним местима, која након новијих ратова и других цивилизацијских потреса, данас личе на проређене насеобине, без љубави и наде. Због тога је Стојановићев роман, поред свега осталог, драгоцено сведочанство једног другог времена, неоспорно садржајнијег, хуманијег и људски топлијег. У централним улогама су дечаци, али они нису изоловани од осталог света. Блиско су повезани са кругом породица, блиске родбине и кућних пријатеља, наставника и других карактеристичних представника јавног живота. У видокругу дечака су, наравно, и девојчице, али оне се појављују тек као љубавне чежње и симпатије, љупка невинашца и украси младалачких дечачких снова. Роман је крцат од авантура дечака и њихових дружина, пустоливина и несташлука, креативних акција, па и повремених подвала и свађа. Али, њихова лица увек зраче неком исконском лепотом и ведрином, попут јунака из времена Ћопићевих ђаковања, имају у суштини чисте руке и топле душе. Неки добродушни и креативни несташлук испољавају у школи, у фудбалској игри или у породичном гнезду; на излетима, распустима и другде. На сцени и у мизансцену смењују се јунаци занимљивих имена и надимака, у паланци препуној живота: Лијаћ, Леш, Мачак, Лимун, Бумбар, Плоска, Сијерак, Гобеља, Маћино, Курокија, Ширан, Моњара... Наравно, неизбежан је и наратор Столе/Шпапак, његов брат Маја и други дечаци. Ликови дечака, особених и динамичних у свему, уверљиво су приказани. Са свим њиховим склоностима, поступцима и карактеристикама. Рецимо, Лијаћ, „лијан од дјечака“, сваког је могао да превари; Леш је био весељак, духовит и довитљив; у тандему, Моњара и Маја, несташни мали мангупи, сналажљиви и са трговачким даром, а Столе/Шпапак, волео је да чита, свира гитару и „полубудан сања“. Живот мањих или већих дружина одвија се у разним акцијама, на излетима и у другој доколици. У безазленим играма одметника и хајдука, надмудривањима, несташлуцима, подвалама, мангуплуцима, првом цигаретом у устима, па и дечачким тучама. Дочарана је и једна авантура на Неретви. Али, дечаци не живе изоловано само у своме свету, већ су у чврстој и свакодневној комуникацији и са одраслима, која је наглашено обухваћена евокативном причом наратора. Он је своју причу унуку Луки премрежио и пробраним узорцима књижевности за децу, знаменитих домаћих и светских писаца, као и другом едукативном грађом. На романескној сцену су и невероватно функционални и приповедно делатни бројни одрасли актери, домаћи и пристигли са стране: општинари, просветари, милиционари и војна лица, као и представници многих других занимања, који су обезбеђивали функционисање животног крвотока планинске варошице. Наравно, у првом плану су нараторови родитељи и ближа родбина, са којима се успостављају већином топли породични односи. Благородна мајка Мара, отац Раде, локални болничар, сестра Радмила и брат Маја, „који је од ујчевине наследио занатску прецизност“, доброћудни стриц Никола, Столетов општинар, кога је ратна судбина одвела и у заробљеништво, брижна тетка Савка, ујак, баба и деда, склон српској епској песми и традицији, као и друга родбина и кућни пријатељи. Посебно место заузимају просветари, већином су у далеку планинску недођију стигли са стране: директор школе Аца Бре, надимак му открива србијанско порекло. Стари момак и добричина, дебео и ћелав; физичар Гуја, љут и строг, „лукави Дробњак“; математичар Фрања, хрватског имена и корена, коме се приређују ђачке подвале... Ту су карактеристични представници других занимања и послова, чија су имена и поступци остали дубоко урезани у дечачко сећање: доктор Брицељ, стигао чак из Словеније, склон чашици, који је са нараторовим оцем болничаром повремено проводио веселе тренутке. На сцени је загонетни Сплићанин Звонко де Марки, о чијем доласку и послу су колале различите приче. Изузетно магинативно, кратко на неколико страница, филигрански је дочаран у роману. Јединствен лик, с временом је постао легенда Калина: „Нешто као усамљен приморски бор на тераси планинског хотела. Ту се прими, ту је пустио коријење. Ужилио се“. По сећању је репродукована и објављена и „Балада о шјор Звонку“, коју се заједно спевали ондашњи другари Леш и Шпапак. На свој начин су занимљиви и неки други ликови: Симо Чоло, једини столар, склон капљици; обућар Воја Мањак, молер Гаја, звани Џоромиџа; једини ковач Данило, геометар Мехмед Љута, кочијаш Таушан, први камионџија Дејо, старина Гавро, који је много читао и знао, био дечацима „поуздан водич кроз свијет литературе, домаће и свјетске“... Роман Дјечаци из Калина Бранка Стојановића, остварен као Казивања унуку Луки, готово подједнако је намењен и деци и одраслима. Јер, они су у приповедачкој орбити блиско повезани. Младима је намењен да их подсети на нека другачија, давна детињства и одрастања, а одраслима, бившим дечацима а данашњим старцима, пореклом из сличних крајева, као драгоцен подсетник на избледеле деонице властитих живота и судбина. Дело одликују раскошан стил и многе друге језичке резбарије, лирски и есејистички пасажи из књижевности за децу, менталитет везан за народну песму и причу, фолклорни елементи, богата етнографска грађа, антрополошке карактеристике народа, навике и психологија брђана и дошљака у забачену, али виталну планинску варошицу. Место у коме је у оно време, оскудних веза и комуникација, радио апарат био готово једина веза са светом, а телевизор су само ретки поседовали. За од приповедног времена, у коме је дедина прича унуку успаванка, али потомак може укључити диктафон и накнадно савладати пропуштено. Наратор у своју романескну орбиту убацује и себе садашњег. Он из времена у коме преноси причу на чудесно заинтересованог потомка, реминисцентно приповедно обликује садашњи лик, али са посебним сентиментом и лик из времена свога детињства. Док сама прича тече, управо изнова васкрсавају „читави мали светови“, о којима је Андрић говоро. Његова нарација је динамично умрежена, пролазак густу шуму ликова, догађаја, изворних и непатворених ситуација. Рецимо, за неког потенцијалног данашњег читаоца, у годинама његових јунака, овај Стојановићев рома је поучан и едукативан, мозаички преплет стварности и имагинације. Авантуристичко путовање кроз једну готово сасвим ишчезлу цивилизацију, а у неким деоницама кроз невероватну чаробну шуму. За самог писца и читаоце њему ближих нараштаја, роман је у сваком погледу неисцрпна ризница поново оживљених и снажно имагинираних сећања, широко отворен архив сетних успомена из детињства. На арому давних дечачких година подсећа и неколико документарних детаља, фотографија из ауторових година детињства, када је Калин, вели, био „наша судбина“. У овој прози и писац ових редова препознаје, по неким именима и презименима, неке бивше, „судбоносне дјечаке“, који су постали веома успешни људи на своме послу и у свом занату. Роман Дјечаци из Калина је и породични роман, дубоко лична књига Бранка Стојановића, али у којој се могу и многи из његовог нараштаја са сетом препознати. Богата писана меморија, од архивираних сећање на одрастање и дечачке године, испуњена час притајеним, час васкрслим световима, препуним давне стварности, емоција и сна. |
||
- Details