|
Никола Асановић је био последњи романтичарски културни прегалац, одличног образовања који је обједињавао национално-патриотско-просветитељски дух и хуманистичке вредности родне Херцеговине. Угледан домаћин, учтив, педантан, радознао, беспрекорно чист, добре нарави и ши ро ке ду ше у ко јој је би ло ме ста за све нас који смо са њим сарађивали, очарајући нас, одавао је утисак личности од поверења. Са израженим гостропримством и искреним емоцијама дочекивао нас је домћински широко раширених руку, што је била од већ препозна тљива од лика херцеговачког господства. Као изданак херцеговачке патријахалне културе, засигурно велики интелек ту ал ац, радознали истраживач, јамачно рођени културни радник и јавни де лат ни к Никола Асановић је неодољиво подсећао на културне прваке сјајне генерације Срба на заласку деветнаестог и почетку двадесетог века. Следствено томе, Асановић је у протеклом полувековном периоду био један од најзначајнијих јавних и културних делатника, судбински везаних за Херцеговину, кога је красило човекољубље.
Никола Асановић је са књижевником Радославом Братићем један од утемељивача Ћоровићевих сусрета, затим један од важних Просвјетиних првака, те један од промотора Удружења српских домаћина и организатор бројних културних догађања, по вокацији професор, а потом публициста, хроничар, писац осврта, приказа... Асановић је са Братићем, не само утемељио, него и афирмисао књижевне сусрете који се сваке године одржавају у част великог српског приповедача Светозара Ћоровића. Снагом ауторитета Братић и Асановић су их учинили престижним. Није било значајније књижевне личности из Републике Српске и Србије, а да се није појавила на Ћоровићевим књижевним сусретима, а награда „Светозар Ћоровић“ постала је престижна на целом српском књижевном простору.
Асановић је са Братићем покренуо часопис „Нова Зора“ и са нескривеном амбицијом започео је са радом на издаваштву најзначајнијег часописа из Херцеговине, који ће за кратко време постати водећи и у Републици Српској. Замишљен као својеврсна хроника херцеговачке културе убрзо је „Нова Зора“ изашла из тих оквира и постала часопис који је прихваћен у свим српским земљама. Концепцијски угледан на гласовити, стотину година старији, „лист за забаву, поуку и књижевност – Зора“ (1896–1901) кога су у Мостару покренули Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, часопис „Нова Зора“ је постала заслужено део наше културне меморије. Може се са сигурношћу казати да је, после једног века, на најбољи могући начин обновљена мостарска „Зора“, умотана у рухо – „Нова Зора“ која је око себе окупљала најзначајнија имена у српској култури и књижевности, на чијим страницама су објављивали своја нова достигнућа. Асановићева и Братићева „Нова Зора“ је изванредно прихваћена од стручне читалачке јавности и постала један од најцењенијих часописа. Заправо, „Нова Зора“ је део наше културне вертикале која је симболично спојили два века, онај када је започела као мостарска „Зора“ и овај век када је подсетила на њу и постала водећи часопис у целокупној српској литерарној продукцији.
Асановић је оставио неизбрисив траг у обнови рада СКПД „Просвјета“. Био је члан главног одбора и у двамандата њен потпредсједник.Муњевито је обновио рад и донео нове идеје у деценијама запуштану Билећку „Просвјету“, да би она убрзо по ста ла најбоље организована јединица у Републици Српској са перфектно уређеном библиотеком и читаоницом крцатом књигама.
Никола Асановић је био један од оснивача организације Друштва српских домаћина у Херцеговини. То му је и пристајало, јер је и сам био узоран, поштован и цењен домаћин. Био је активан члан Друштва српских домаћина које се бавило српском културом, традицијом, наследством и на најбољим традицијама неговало је институцију домаћина на коме почива свако здраво друштво.
Коначно, Никола Асановић је имао доста дарова. Писао је монографије, књижевне расправе, приказе различитих жанрова, затим осврте, рецензије, огледе, бројне новинске чланке у Политици, Јавности... Из укупне Асановићеве рецепције издвојимо две значајне публикације – Кроз источну Херцеговину, и Билећа над извором Требишњице које је објавио пред крај живота у размаку од три године. Ове књиге могу се сврстати у ранг илустрованих монографија у којима је Асановић сликом и речима приказао Херцеговину и посебно Билећу.
Књига Кроз источну Херцеговину обогаћена је са око 500 брижљиво одабраних фотографија. Асановић нам у њој сликовито приказује географско-туристичке, културно-сакрлне и привредне потенцијале источнохерцеговачких општина, које је пропратио прикладним текстовима, сматрајући да се о Херцеговини треба писати и говорити као о важној микрорегији, односно геопростору који представља значајну „културолошку и духовну целину“. Асановић се определио да у слици и речи у форми илустроване монографије, представи кршевите пределе општина Источне Херцеговине, и у томе је успео.
Илустрована монографија Билећа над извором Требишњице је емотивно прожета прича која осликава историографију, географију, културну и духовну баштину Билеће и околине, њене природне лепоте, насеља, привредне потенцијале, људе и легенде, добре воде и лековите траве овог краја, посебно живописне пределе, и још понешто. Ако нисте у прилици да видите како слике пуно говоре, уверићете се када будете листали ову књигу. Асановић је, уз фотографије, приложио текстове који нам дају информације о Рудинама, а посебно о Билећи и Билећанима. Ако је фотографија медиј, а јесте, ако се сврстава у домен уметности, свакако да, онда је Никола Асановић слику о овом крају искоритио на најбољи могући начин да би нам пред ставио Билећу, Билећане, Рудине и Рудињане. Избор Асановићевих фотографија је брижљив, а редослед логичан и ствара код посматрача упечатљив доживљај о „сивом, окамењеном и узбурканом мору“, односно пределу посних херцеговачких Рудина у чијем центру је варош Билећа осликана фотографијама, од оних из птичје перспективе, до оних које нам приказују душу Билеће и околине. Рудине су „оаза“ Сунца, што је Аса но вићу било добро познато. Сунце и вода Билећког језера окованаг сивим кречњацима, препуним шкрапа, вртача, увала, пећина и каменица, дају билећком крају нестваран призор. Сваки дан када изађе Сунце, над Билећким језером, савршен је дан.
Књига почиње са поучним записима Мома Капора, Радослава Братића и Ненада Бабића, који нас подсећају на овај сиромашни крајичак света у коме је морално начело, код људи, увек било правило. Братићев литерарни пасаж из романа Трг соли – подсећа нас на Херцеговину, кроз причу неког силника војсковође, коме се Херцеговина учинила „час мала час непроходна, час голема и раштркана“, и путника из Млетака, „да му Херцеговина личи на пали лист јасике, који, ношен звиждуком ветра изгледа као лице младе жене пред порођај.“
Капоров запис о одласку малог Радише А. Лера у свет подсећа нас на нашу браћу и пријатеље, знане и незнане, који су одлазили у „бијели свијет“ и тамо углавном остајали. Запис Мома Капора, „Билећа је рекла – Не“, осврт је на догађаје из отаџбинског рата, када је Билећа била ратно поприште, али у једном тренутку ипоприште политичке борбе са страним дипломатама који су на седници Народне скупштине Републике Српске у Билећи предложили Венс-Овенов план, од кога је зависила будућност Републике Српске. Замислите, Билећа је рекла „Не“, освануло је у свим светским средствима информисања. Ту је и запис Н. Бабића Чудесна свјетлост над Билећом – је необична чаролија која почиње од Пријевора и разлева се до Дубровника. Аутентични записи Капора, Братића и Бабића прожети су слојем ритма и значења, заправо то је тема о животу у малом месту кроз векове, у једном времену које је исчилило, а које је Херцеговину и Билећу, у њој, пратило и оставило нам у наслеђе емиграцију, због које је и настала ова реченица – Херцеговци све населише али се не раселише. Данас се суочавамо са тим фаталним последицама у демографској стварности.
Поменуте илустроване монографије изаткане су пером у речи и сликама које је Николе Асановића брижљиво низао тако да су оне овековечиле источно херцеговачке просторе, а код оних људи који су у налетима напустили родну Херцеговину, носталгичан су епилог према родном крају или пак постојбини. Познавајући дамар природе, Асановић је изабрао див но по ље у коме је све интересантно и испуњено сложеношћу и разноликошћу на које је наилазио ходајући вратоломним стазама, које су каткад водиле преко голих стрмих литица, као последњих остатака прохујале геолошке катаклизме, која је, некад давно, задесила Херцеговину. Фотографије и текстови осликавају историографију и културну баштину Билеће и околине, њене природне лепоте, насеља, привредне потенцијале, људе и легенде, добре воде и лековите траве овог краја... Фотографије са извора Требишњице враћају нас у време пре потапања Мирушке вале и села Завођа и сведоче о времену које је минуло. Туговао је за напуштеним „подивљалим“ селима, стазама зараслим у драчу, где се још чује само цвркут птица, а нарочито за плодном Мирушком. Нема више ни села и засеока Завођа, врелâ ни природног ритма Требишњице, која је некада текла, као низ длан равну Мирушку валу. Данас је тај простор прекрило Билећко језеро на чијем се воде ном огле да лу бистре зеленкасто плавичасте боје огледају кречњачке стране и одају незабораван призор. Листајући књигу и пребирајући по сликама и текстовима, за час се можете вратити у свој родни крај, и пребирати о прохујалом времену. За оне који су рођени у расејању, књига о Билећи добро ће доћи. Када је буду листали у вечерњим сатима боље ће упознати родни крај својих очева и дедова. Заспаће у неком граду где живе, а пробудиће се у Билећи, или близу ње, али у Херцеговини, свакако. Тај младалачки сан о срећној будућности су наши преци сањали, а сада је то носталгична прошлост на коју Асановић подсећа. Асановићеве монографије су одлично прихваћене и наговештавале су нова литерарна постигнућа, али га је биологија зауставила у пуном стваралачком заносу. Бог није свемоћан.
Зубчанин по рођењу, Никола је за жи во та из гра дио име у Билећи. Са његових родних Зубаца миграције су углавном ишле ка приморју, Требињу, па све до Војводине. Код Николе Асановића није било тако. Билећа је била његова стајна тачка. Допале су му се кршевите Билећке Рудине и варош Билећа, где је засновао породицу и провео радни и стваралачки век. Уложио је велики труд да се одужи граду у коме није рођен али граду који је доживљавао као свој. Унуци Јовани је оставио у аманет да ову занимљиву кажу о Билећи доврши.
У сећању су ми остале урезане Николине, до перфекције организоване промоције монографије Јевто Дедијер – живор и дело у херцеговачким општинама Билећи, Невесињу, Гацку, Љубињу и Требињу. Никола је тада организовао незаборану промотивну представу у препуној сали Дома културе „Јевто Дедијер“ у којој су присуствовали готово сви ученици из Билећких школа. Била је то увертира наших настојања да се достојно обележи име Јевта Дедијера. Значајан је Николин допринос што Дом културе у Билећи носи име „Јевто Дедијер“ и заслужан је што се на платоу испред Дома налази биста Јевта Дедијера.
Никола Асановић је ства ра лац, на ци о нал ни бо рац и пре га лац, који је својим делом и огромном истраживачком енергијом обележио своје време и постао узор за бројне подухвате наступајућих генерација младих. Попут „угодника божијег“ Никола нам је отварао врата и дочекивао нас као важне изасланике. Као рет ко ко, по све тио се сво јој зе мљи и свом на ро ду, од ра не мла до сти, па до кра ја жи во та. Са узбуђењем очекујемо дан када ћемо у Билећи прошетати улицом Николе Асановића и пред Просвјетом стати поред Братићеве и Асановићеве бисте. Незаборавимо да ту пуну деценију стоји празно место резервисано за бисту Мому Капору.
Од Асановића се могло доста научити. Свугде је стизао када је и куда је требало, од Републике Српске до Србије. Зато ово није само формално одавање поштовања према Николи Асановићу као незаборавном јавном раднику и културном делатнику, него прича о националном трибуну који је истински веровао у препород културе у Хецеговини. Смисао му је био запис Црњанског – Херцеговина је, изгледа, срце наше земље.
Омажом овом благородном бићу желимо истаћи, да човек не умире онда када му у разореном телу клоне болна душа и срце престане да куца, него онда када га заборави потомство и када престану речи да говоре о његовом делу. Његова сенка је и данас лековита.
|
