|
„Можда ће вам помоћи ове капи, познајем и оне
Којима су стишале болове“, гледа ме лекар у очи
И пружа потписан извештај с контролног прегледа.
„Да се сликам с њим, или да га пресавијем као какву
Жалбу (жалопојку?) коју ћу предати (коме?) сутра,
Кад се пробудим сутра и (ако) устанем на леву ногу“.
Читам упутства за употребу и која су могућа нежељена
Дејства: бројим капи, чим престану да капљу у стомаку,
Згуснуће се, једна за другом, без бола, не више лековите,
Као тек истекла и већ сасушена ћилибарска смола.
КАД ПОМИСЛИМ ДА ЋЕ БРЗО ДОЋИ ЗИМА
Одужила се ова топла и сува јесен,
Лисје жуто опало је давно, зеленога
(Гле!) видети нећу. Отегла се и моја
Болест („Није она права“, одмахују
Најближи, „чим те не напушта толико
Дуго“). Рогуши се, ни сама не зна шта ће
Одсад са мном, нит говори нит ромори,
Тужну песму пише, црни покров преде.
Ко ће до пролећа да залива моје дрво
На радном столу? Зар она која боље
Познаје (предосећа) природу од мене?
Кад помислим да ће брзо доћи зима...
(Из песникове заоставштине)
|
