|
Јединствен је пример, не само у српској, већ, вероватно, и у светској књижевности да цела једна породица буде заступљена у репрезентативној националној антологији афоризама. Супружници Алексије Марјановић (Алек Марјано) (1935–1992) и Васка Јукић Марјановић (1935–2013) и њихов син Бодин Марјановић (1963–1991) добили су своје заслужено место у Антологији Враг и шала – пола столећа српског афоризма, коју је 2000. године приредио Витомир Теофиловић.
У поменутој антологији Алек Марјано заступљен је овим мислима:
У прошлости наши народи су се селили тражећи боља места. Судећи по садашњој ситуацији, сви су стигли на погрешно место.
Током послератног времена осуђено је много невиних људи. Да би се то компензовало, много кривих није осуђено.
Склопљено је још једно трајно познанство: присутни су упознати са проблемима.
Ако су неки народни представници глупи, то је само знак да и глупи грађани имају своје представнике.
Ни небо није свима исто. Некима је плаво, а некима прокишњава.
Испод имена Васке Јукић Марјановић у Теофиловићевој Антологији исписани су следећи афоризми:
Да су жене писале Библију, Адам би Еву истерао из раја.
Неке жене тврде да су сви мушкарци исти. Сумњиво ми је толико искуство.
И кајање је привилегија. Нема свако могућност да прави велике грешке.
Људи најчешће постају зли због добара.
Зашто сви који су се прогурали напред траже да их сматрамо напреднима?
Хтели би у легенду, а нису ни за басну!
Бодин Марјановић осмислио је следеће антологијске реченице:
Приклони се и почни.
Боље народ у руци него поверење на грани.
За стање у земљи не можемо да дамо оцену него дијагнозу.
Не ради се више по глави становника, већ о глави.
Народ је зрео за националну пензију.
Оставите сваку наду ви који овде остајете.
Алексије Марјановић (потоњи Алек Марјано) рођен је 1935. године у Ивановићима код Љига. Студирао је светску књижевност. Радио је у редакцији сатиричног листа „Јеж“, који је основан исте године када је он рођен. Пошто је године 1966. у
„Јежу“ објавио репортажу „Неке вероватно погрешне импресије о Скопљу“, која се није свидела тадашњем македонском комунистичком руководству, овај град, а и читаву Македонију као да је погодио нови земљотрес, овога пута јачине десет степени Рихтерове скале. Иначе, три године раније главни град Македоније задесила је природна катастрофа. После буре коју је изазвао Марјановићев текст, македонски партијски лидер Лазар Колишевски, на молбу да стиша мало страсти, само је слегао раменима и говорио:
„То је било као да је Скопље поново задесио земљотрес!“
На то је „јежевцима“ Јован Веселинов, „све и свја“ у Србији, приговорио:
„Да ли сте свесни у шта сте нас увалили?! Македонци мисле да иза ваше репортаже стоји Централни комитет Србије!“
Пошто је некако „преживео“ ову аферу, Марјановић је „страдао“ у следећој. Експресно је смењен с места „Јежевог“ уредника, јер је потписао афоризам: „Неки више воле да отворе сајам књига него да отворе књигу.“, и то непосредно пошто је Међународни сајам књига у Београду отворио Словенац Едвард Кардељ, високи државни и партијски функционер, први до Јосипа Броза.
Прву књигу хумористичко-сатиричних подражавања озбиљних песама Алек Марјано објавио је 1967. године под називом „Савремене пародије“. Био је и остао непревазиђени писац сатиричних песама и, посебно, епиграма које је годинама редовно пласирао у „Јежу“ и дневном листу „Политика експрес“, у култној рубрици „Свакога дана епиграм Алека Марјана“.
Био је препознатљив по песмема у дистиху, попут „Патриотске песме“:
Рођен сам у једном селу Рудничке нахије,
нисам учесник буне на дахије,
нисам учесник ни потоњих устанака и буна,
којих је историја до врха пуна.
Дакле, људи немају зашто да ме цене,
сви ти устанци су заслужнији од мене.
Али, дође ли непријатељу да опет креће,
крај мене живог проћи неће,
поручујем му да га унапред хвата језа,
јер нећу дозволити да ме и он зеза.
На сваком ћошку пријатељ ме вреба,
па зар ми још и непријатељ треба!
Написао је више књига, међу којима „Приватно гробље“, „Ново приватно гробље“, „Штуре минијатуре“, „Како сам био мртав“, „Политички секс и обрнуто“, „Ненародни записи“, „Завиривач“, „Порука непријатељу“, „Шаховски дезинформа тор“ и „Милисав у дубоком размишљању“.
Као сатиричар, Алек Марјано одликовао се кратком формом, прожетом не злобивим хумором, а понекад и јетком иронијом. Његова књига епитафа „Приватно гробље“ сврстава се у запажена хумористичка дела, и у том погледу значајна је за историју српске сатире. Дело је необично и по форми, и по садржају. Реч је о „натписима“ на надгробним споменицима стотинак личности из српске културе, уметности, науке и јавног живота, срочених у форми епиграма. „Натписи“, духовито, али и са сатиричним жаокама, дају изванредне портрете „покојника“, фокусирајући се на њихове врлине и мане.
На Петом фестивалу кратких књижевних форми „АВА 2017 – афоризми, вице ви и анегдоте“, одржаном у Сремским Карловцима, Алеку Марјану је постхумно, на иници- јативу оснивача ове манифестације Сање и проф. др Димитрија Панфилова, додељена плакета „Почасни витез српског хумора“ – за немерљиви допринос хумору и поезији.
То потврђују и ови афоризми, намењени најмлађима:
Ђак који има све јединице овако се теши: – Ја увек живим у нади да ћу неку јединицу поправити, док онај који има све петице стално живи у страху да ће неку петицу покварити.
Родитељи би детету купили пуно лепих ствари, кад би дете боље учило. А дете би боље учило, кад би му родитељи купили пуно лепих ствари.
Милан се читав сат дотеривао пред огледалом, јер се спремао да сасвим случајно сретне Јасну!
На Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу 2011. године, Алеку Марјану је постхумно додељена награда „Златно Гашино перо“ за укупан допринос ведром духу детињства.
Марјановић је био и предани истраживач наше хумористичке штампе. Тако је, рецимо, у књизи „Једна смешна историја“ („Јеж“, 1982), писао о полемикама Јована Јовановића у „Змају“ од 1864. до 1871. године. „Већ у првим бројевима ‘Змаја’, Јо ва новић започиње полемике са листовима ‘Видовдан’, ‘Србобран’и ‘Напредак’ (а касније и са другим листовима).“ Марјановић нас обавештава и о другачијој врсти полемике у којој је учествовао Змај, а реч је надметању у духовитости са Константином Тумићем Зољом, који је 1864. године покренуо хумористички лист „Зоља“. Иако је годинама трајало, ово надсмевање се, уз сва жестоко међусобна надмудривања и доскакања, завршило мирољубиво, са много уважавања жустрих полемичара. „Побед ник у вербалном обрачуну био је – смех“, закључује Марјановић.
„Ако је неко био тотални сатиричар, онда је то био Алек Марјано. Својим животом, бојом своје мисли, смислом за хумор, Алек Марјано је непоновљиви пример како се пише сатира“, записао је Радивоје Бојичић, главни уредник „Јежа“.
Не могавши да преболи смрт сина јединца који је погинуо као добровољац у околини Вуковара, Алек Марјано трагично је окончао живот у Београду 1992. године.
Васка Јукић Марјановић рођена је у српској породици у Вуковару, 14. јануара 1935. године. У младости, као позоришна глумица, бавила се и режијом. Иако се образо вала за позоришну уметност, деценијама је писала за децу и хумористичко- сатирична дела. Ауторка је петнаест књига за децу и одрасле, међу којима и више сатиричних наслова.
Била је уредница књижевног часописа за децу „Змај“, дугогодишњи сарадник листа „Јеж“ и једна је од ретких сатиричарки у нашој и светској књижевности. Њена сатира и поезија за децу преведене су на више страних језика и заступљене су у бројним књижевним антологијама за децу и антологијама сатире, као што су: Антологија југословенске поезије за децу, Живојина Карића, Антологија светске поезије за децу, Звонимира Балога и Антологија српског афоризма за децу, аутора овог текста.
Васка је особено име наше хумористичко-сатиричне и дечје књижевности – она се успешно огледала у разним областима ових широких домена. Објављивала је афоризме, песме, приче и драме. У нашој књижевности прва је жена сатиричар која се овим жанром бавила у континуитету. Године 1989. приредила је Антологију српске афористике за децу, прву такве врсте код нас.
Како у једном есеју примећује Витомир Теофиловић „Васкино разочарење друштвеним стањем које је описивала и, сходно својој моћи бодре жене, снажног карактера и виспреног сатиричара, жестоко критиковала и подстицала на позитивне промене, можда најречитије дочарава њена луцидна опаска, антологијски афоризам: Хтели би у легенду, а нису ни за басну“!
У велику трубу труби
како своју земљу љуби.
Раструбила труба речи,
ал’што јечи, зашто јечи?
Све се тако лепо слаже,
а што труба запомаже?
Утрнули труби зуби,
а он земљу јако љуби.
Доста земљи, доста труби,
толика их љубав уби.
Писала је Васка буквално до последњег даха, а болест и туга за сином и супругом, коначно су је опхрвали 16. фебруара 2013. године.
Бодин Марјановић рођен је 13. августа 1963. године, а погинуо је 13. новембра 1991. године у борбама за Вуковар на Трпињској цести. На ратиште се пријавио као добровољац, кријући то од родитеља, потакнут жељом да помогне српском становништву града у којем рођена његова мајка, и у који је често одлазио.
Био је велики таленат за сатиру и за свега 28 година живота створио је велики број значајаних сатиричних радова, у првом реду афоризама, које је објављивао, како у „Јежу“, тако и у студентској и омладинској штампи.
Само две године пре него што ће погинути, Бодин је објавио на шездесетак страна хумористичко-сатиричну књигу различитих жанрова „Народ је надгласан“. Поговор за ово дело написао је Иван Шоп.
Књига је наговештавала да ће српска сатира добити још једно велико књижевно име из породице Марјановић, али хици, упућени с друге линије фронта, пресудили су другачије.
У Раковици се већ 23. године одржава меморијални шаховски турнир „Бодин Марјановић“ који чува сећање на овог писца, али и изванредног шахисту.
Бодин Марјановић заступљен је и у светској Антологији мудрости у афоризмима, коју је саставио Владимир Шојхер, а објављена је 2007. године на руском језику у Москви.
|
