|
Није лако говорити или писати о оваквим књигама. Критичар, или ма како год се он звао, мора имати не само осећаја, већ и довољно способности расуђивања да би издвојио оно што осећа и учинио да то осете и други.
Када песници говоре о медитативним и покретачким ватрама унутар сопствених бића они у ствари фигуративно описују један срећни спој у себи. Спој крви која кипти у близини извора маште, и изражене перцептивне способности да те слободно навируће слике проберу и учине их верне чињеницама. Међутим, постоји у неким вековима и нацијама песник који им омогућава и помаже да спонтано и са задо - вољством раде добро и лако неке ствари које други не могу да ураде ни са напором. Да ли ће време и место бити погодни за песника, то делом зависи и од физичких услова, као и од доброчинитеља (мецена) и оцене публике. Песник мора имати у својим грудима жив извор и јасно огледало, али уз то мора и дисати одређену врсту ваздуха. Душа зависи од крви, крв од ваздуха, а ваздух од земаљских испарења. Тако посматрано песнички дар може се посматрати и као духовни усев, коме време и место могу и помагати и одмагати, као што ће семе посејано у земљу једне године понети боље него друге, или боље напредовати на плодном него на каменитом тлу.
Поезија Mанојла Гавриловића у његовој најновијој збирци песама Жубор месечине, кроз призму пажљиве и концизне анализе доноси нам представу о односу слике и речи као и односу лепоте и изражајности помоћу које ће та лепота добити идеалну меру и облик. Истанчаним осећајем за сликовност и профињену осећајност, коју као награду добија од вишњих сила, Гавриловићева поетика показује да је поезија у стању да предосети хладноћу злих година много пре неких других уметности, а доказа за ту тврдњу је, безмало, безброј. Отуд и сеже победа поезије у размеравању лепоте и изражајности. Сувишак изражајности гура стваралачко дело у изобличеност док, с друге стране, недостатак изражајности одузима лепоту. Топлина песничког дара Манојла Гавриловића усвојила је идеалну меру и облик неопходним чину стварања лепоте, а слике те исте поезије ухватиле су тај чин у тренутку, како би лепота, та моћна естетска дрога, добила пажљиву примену.
Гавриловић овим заокретом из богатог песничког живота потврђује свој опсесивни поетски импулс као један од главних разлога за живот, љубав, духовност, постојаност, индендитет, свесност, разум и осећајност.
У тако постављеном односу између реалности и недокучивих поетских удисаја, Манојлу је потпуно јасно да може да сагори јер се превише даје, јер, можда, и превише одолева непоетском у корист поетски извајане мисли али му је још јасније да је боље сагорети него избледети.
Оно што посебно плени и привлачи читалачку пажњу у најновијој књизи Манојла Гавриловића:Жубор месечине, је његов отклон од римоване песме и заокрет ка песми слободног стиха, што само потврђује Гавриловићево песничко мајсторство што као последицу нуди начин на који до ње долази и вештина којом се у њој сналази. За потпуни доживљај поезије белог стиха потребан је срећан спој прецизно израђеног психопортрета стварне ситуације и начина прилажења машти. Није мали број људи који нису у стању да схвате универзалне истине на директан начин и зато су плен својих страсти. На пример, људи испуњени амбицијом или обузети жудњом, налазе се, практично, у својеврсном интерлудијуму емоционалне дислокације, тако да, врло често, знају да потпуно искључе сваку идеју о реду и усмеравању. Песнику не преостаје ништа друго до да ради са таквим запаљивим материјалом страсти и слика, и да је користи у добре сврхе. Како то паметно да спроведе? Он, може у тој својој посебној материји имитирати законе божије и људске, и помоћу новотарија и чудеса тако је вешто саставити и побољшати да сваки ментални склоп буде потпуно обузет тим здравим садржајем, уместо рђавим идејама.
У анализи Гавриловићеве песничке вештине постаје обавезно поменути хемију између реченог песника и метафоре. Манојлов таленат да утка метафору директно је пропорционалан аутентичношћу, а њен продор на местима где се то најмање очекује говори о трајној и неискорењивој способности да се непривлачни призори могу обући у најскупоценије рухо речи.
Манојле Гавриловић је песник коме је подједнако важна и тема и вештина обраде, а употребу стила усмерава према општој емоционалној сврси поезије. Заправо, Гавриловићу је знатно важније задовољство него сагласност са правилима. Чудо и вероватноћа морају сарађивати. Ипак, питања занатског умећа долазе свакако на друго место, а прво је мудар избор сижеа; јер наше доживљавање песништва само је копија нашег доживљавања стварности, и од те чињенице зависи први утисак.
Користећи се снагом страсти и слика за привлачење пажње, Манојле Гсавриловић добро промишљеним поступком додаје већ присутној врлини поезије позајмљену особеност побожне и истинске поуке. Тако вешто искоришћеном маштом успешно показује моћ поезије, и уједно користи највишим интересима поетизованим, мислећим и радозналим људима. Поезија је добро лудило, које истерује зло лудило. Манојле Гавриловић је овлашћен да истраје на том путу, јер песник је као и земља, може произвести само оно за шта је добио семе.
Запис светла, као основна дефиниција фотографије, своју снажну, колоритну упечатљивост сажима и мултиплицира и на оним објектима опажања која, наизглед, немају никакве везе са фотографијом, тј. оном врстом овековечености која ће младост првотних емоција, протоком времена, превести у зрело доба сложеног система емоционалности.
Описана у старом веку од Аристотела, камера опскура је нарочито у време ренесансе па надаље служила сликарима и архитектима као помоћно средство у преношењу цртежа из природе. Њом су се служили, у сличне,цртачке сврхе и пионири фотографије. Они су познавали принципе оптичког преношења слике из природе помоћу светлости,али је сваки на свој начин настојао да слику фиксира и сачува је заувек. Предисторија фотографије је, у највећој мери, збир експеримената урађених у намери да се пронађе одговарајуће хемијско средство којим би се слика усталила. Да би се зауставили и укњижили најдрхтавији фотоосећаји промичућих живота, призора, опсена, поигравања, халуцинирања, одзвањања, евоцирања, прижељкивања, равнодушја и трпежи није потребан фотограф. Нису потребне ни мокра ни сува плоча. Ни целулоидни филм. Потребан је сензибилитет за просторно - временску стварност.
Деценијска песничка присутност и, још више од тога, педантна религиозна и медитативна посвећеност поезији учинила је да једна самосвојна песничка конституција личности са само десет прстију метафоре и перцепције изгради аутентични начин певања даром за измештање свакодневно присутних призора у ред слика које привлаче пажњу луцидном употребом боја које не познаје индустрија али које баштини метафизика.
Помно анализирајући најновију књигу Манојла Гавриловића долазимо до закључка да Жубор месечине има много значења. Ако се схвата као спољни физички свет, очигледно је да би његова копија била некорисна. Ако се, пак, под Жубором месечином подразумева карактер ствари, онако како га схвата песникова интуиција, онда је очигледно да је реч о луцидном стваралачком поступку, а не о подражавању природe. И у овом случају, чак и у начелу подражавања природe, постоји драгоцено подсећање на супротност између појма природно и појма вештачко које никад не ствара уметничка дела. Важно је нагласити да би друга природа, или паралелна природа, која је својствена уметности, требало да буде створена спонтано.
Природност и спонтаност неког уметничког дела су илустративни синоними овог схватања, према коме уметничка машта не дела у празном, већ је прожета осећајима и чулима. И у управо том срећном споју чула, осећања и слике, Гавриловић нам обилато доноси оно право врело сунце које изгони хладно и зубато које отапа лед и васпоставља истину да је песма, а нарочито збир добрих и великих песама, онај најсјајни драгуљ у круни вечног лета.
Знаменити критичар естетике немачког романтизмаЖан Пол (1763–1825) каже и ово:
Сваки песник рађа свог анђела и свог ђавола. Богатство или оскудица створења између та два пола одређује његову величину или слабост. Али песникова главна заслуга јесте представљање племенитих ликова. Велики песници, ако имају кључеве и једног и другог, треба да отварају врата раја чешће него врата пакла. Ко подари човечанству морално идеалан лик свеца заслужује да буде канонизован.
Читајући поезију Манојла Гавриловића остајемо у убеђењу да иза неких посебних врата клија, буја и засијава рај не марећи за безнађе у најближем комшилуку. Ариљски песнички дијамант Манојле Гавриловић не губи кључеве, још увек су сви на броју и у очуваном стању.
|
