Ја сам писац већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом.
    Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра у знаку Ваге (подзнак Шкорпија), по астечком хороскопу Змија.
     Први пут сам бомбардован када ми је било 12 година. Други пут када ми је било 15 година. Између та два бомбардовања заљубио сам се први пут и под немачком окупацијом принудно научио немачки. Тада сам крадом научио и енглески од једног господина који је пушио миришљави дуван за лулу и није баш добро знао енглески. У исто време први пут сам заборавио француски (после сам га заборављао још два пута). Најзад, у једној школи за дресирање паса, где сам се нашао бежећи од англо-америчког бомбардовања, један руски царски официр емигрант почео је да ми даје часове руског из књига песама Фета и Тјутчева. Друге руске књиге није имао. Данас мислим да је учење језика било врста мог претварања у различите опчињујуће животиње.
   Волео сам два Јована – Јована Дамаскина и Јована Златоустог (Хризостома).
   Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу. Са једним изузетком који још траје. Ноћ ми се у сну слатко лепила за оба образа.
    До 1984. био сам најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене. Трудио сам се да што мање сметам тим романима. Сматрам да је роман као рак; живи од својих метастаза и њима се храни. Како време протиче, ја сам све мање писац својих књига и све више писац оних будућих, које по свој прилици неће никада бити написане.
     На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију. Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. веку, када се морала доказивати невиност, а не кривица.
     Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац нај омраженијег народа на свету – српског народа.
     Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна.
    У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Палиндромске године 2002. Владимир Петров „пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке“ поставивши на сцену „Московског художественог академског театра Чехова“ мој „позоришни јеловник – За увек и дан више“. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо „Хазарски речник“ у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски „Академски театар Ленсов“ дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада „Кратка историја човечанства“.
     Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости.

ДАМАСКИН
Прича за компјутер и шестар

Поглавље прво: ЗИДАРИ

     Једне године крајем XVIII века неки турски скелеџија на Дрини, који је управо у коњској мокраћи кувао кокошија јаја како би му се дуже одржала, зачуђено је и савесно пребројао и јавио својим властима да је у Србију прешло 800 српских зидара и дунђера из Осата, свих 800 по имену Јован. Они су потом у некој врсти градитељске помаме кренули као поплава на разбојиште управо прохујалог рата између Аустрије и Турске. У беспримерном узлету стекли су се с њима у Подунављу осећајући велике послове и зидари из Карловаца, Земуна, Сремске Митровице, Новог Сада, Осијека, Панчева, Руме, из белог света и с црне равнице. Ти „инџинири“, „дунђери“, „баукинст лери“, „баухауптмани“, „градитељи и столари“, „маормајстори“, „мраморници“ дању купују мазге пазећи да ли оне док пасу и пију користе свих пет чула, јер иначе не ваљају, а ноћу сањају да стоје на обали једног ишчезлог мора које у њиховим сновима и даље шуми и ваља таласе црног орања са Севера на Југ Паноније ударајући о Београдски гребен.
    У невиђеном замаху и у најкраћем времену подигоше они и обновише манастир Месић, конаке манастира Врдника, нове цркве у Крњешевцима, у Старој Пазови, у Чортановцима на Фрушкој Гори, у Буковцу, дозиђују Карловачку саборну цркву, звоник у Бешки, храм у Ердевику, Николајевску цркву у Иригу. Сањајући на пет језика и крстећи се на два начина, ти Срби из Равнице и из Босне, а уз њих бројни Чеси, Немци и Цинцари на све стране почеше да склапају уговоре над невештим потписима крстом, ћирилицом или латиницом. Тих 800 Јована од преко Дрине, ти Станаревићи, Лаушевићи, Влашићи, Аксентијевићи, Дмитријевићи, Ланерићи, Георгијевићи, Вагнери, Мајзингери, Хангстери, Хинтенмајери, Бауери, Ебени, Хаски, Киндли, Бломбергери и Хакери, терају своје бродове што носе дрво и камен, своје коње што вуку олово, песак и креч, а сањају своје далеке жене онакве какве оне тамо код куће више не могу бити. И муче се, јер не умеју да плачу у сну. Земљо поседницима из равнице и трговцима из Србије који држе караванске путеве између Истока и Запада нуде они своје градитељске вештине и наводе поносно своје титуле и препоруке. Носећи бркове на цариградски, бечки или пештански начин, предузимају они у две царевине, у Аустрији и у Турској, невероватне неимарске подухвате и узимају за свој труд цесарске дукате с ликом Јосифа Второг и његове мајке, старе цекине и нове „Наполеоне“, сребрне форинте и посребрене перпере, а примају и египатске динаре, необрезане и обрезане аспре, а понекад и древне которске фоларе. Спуштају их у вино „тамњанику“ да виде јесу ли прави и зидају. Непрекидно зидају. Од умора на махове заборављају све о себи и из својих живота сећају се само мириса...
     На пет шест језика подижу они нове православне цркве у Бачевцима, Купинову, Мирковцима Јакову, Михаљевцу, Бежанији крај Земуна, у Добринцима. Умивају они браде из зобница своје марве и најрадије крећу на зидање северно од „линије соли“ која иде београдским гребеном делећи северну слану земљу докле је некад допирало Панонско море, од јужне слатке црнице где мора и соли никада није било. Над сланим поџемљем доправљају они српске цркве у Подунављу и Посавини једући и пијући жмурећи, да би се грађевина одржала, подижу нове звонике или обнављају храмове у Шиду, у манастиру Јаску и у манастиру Кувеждину.
      А убрзо потом унајмљени од Карловачког митрополита они се отискују и на слатку земљу и јужно од Саве и Дунава, јужно од слане границе, држе српски, грчки и лутерански пост док обнављају или подижу из темеља манастире као што су: Криваја, Свети Роман код Ражња, Памбуковица, Рајиновац и Ћелије. Ударајући своје коње по сапима као да жене ударају, пролазе они са брадвом и мистријом кроз српску револуцију 1804, јер српски трговци свињама, вуном, житом и воском који плаћају ту револуцију, исто тако плаћају обнову манастира Крчмар, Боговађа, Рача на Дрини, Вољавча, Клисура на Моравици и Моравци под Рудником. Хранећи коње сољу и брашном, обнављају њихови неимари и дунђери древне манастире оштећене у турском походу – Манасију, Раваницу, Преображење и Никоље, док се други унајмљују да подижу палате богатом племству.
    И све је то ново зидање носило знаке древне грчке архитектуре са стубовима, тимпанима и ампирски разуђеним прочељима по дворцима Сервијских у Турској Кањижи, Чарнојевића у Оросину, Текелија у Араду, Стратимировића у Кулпину, Одескалкијевих у Илоку, Елцова у Вуковару, Хадика у Футогу, Гражалковића у Сомбору, Марцибањиних у Каменици. У исто време почињу тако изгледати и војна здања по седиштима аустријских граничарских команди у Петроварадину, Тителу, Земуну, Панчеву и Вршцу. Ти нови зидари носе шестаре на својим цеховским барјацима и напуштају китњасте табернакуле, пренатрпане картуше, гломазне карнизе својих дедова и претходника... Под њиховим равналима и висцима једноставна прочеља с атиком и овалним картушем, а ускоро и ампирски портал с класичним тимпаноном добијају магистрати у Карловцима, Темишвару, Кикинди, све до ампирске фасаде кур-салона у Меленцима и општине у Башаиду.
     Али нису се сви они пођеднако прославили. У освит новог XIX столећа село Мартинце изнео је на глас мимо осталих средишта зидарске вештине један неимар из породице која је с колена на колено давала првокласне леворуке градитеље. Мајстор Димитрије Шуваковић. Он је после 1808. са својим мраморницима градио све што су хтели платити трговци и богате занатлије у Бановцима, Кленку, Адашевцу, Бешенову, Дивошу, Визићу, Гргуревцима, Лединцима, Нештину, Кленку и Јамини. Његова девиза била је и остала :
    „Ако хоћеш дуго и срећно да поживиш на земљи, немој себе штедети ни у чему“.
   Једноме од својих најугледнијих наручилаца, господару Сервијском, Шуваковић је понудио да на имању изгради вештачку пећину са каменом статуом неког грчког бога унутра, а другоме, племенитоме господару Николићу от Рудне подигао је поред малог дворца у новом стилу помодни парк са античким мраморним урнама крај стаза.
    – Чему служе? – питао је наручилац Шуваковића
    – Да се у њима скупљају сузе.
    – Сузе? – запањио се Николић и најурио Шуваковића.

Поглавље друго: РУЧАК

    Господар Николич фон Рудна био је витез Златног руна, ректор српских школа у Осеку и судија табле у Торонталској и Сремској жупанији. Током рата с Французима и Турцима давао је Аустријској царевини бескаматне зајмове, а за суму од 52.028 форинти купио је пустару Рудну. У приватном животу господар Николић био је осетљив човек – пијан чим види чашу, гојио се чим замисли више од два јела на столу. Није имао мушког порода, него једну кћер по имену Атилија, коју је дао на школе као да је мушко. Уосталом, Атилијин дед по мајци био је чувени педагог Мириењскy, реформатор школа у Аустрији и Русији.
     Млада госпођица от Николић улетела је у своју петнаесту годину највећом могућом брзином с Орфелиновим „Вечитим календаром“ под мишком и с осећањем да време стоји. Волела је да гледа птице кад лете кроз вејавицу, имала очи и сисе пегаве као змијска јаја и већ је умела да у трен ока натакне прстење на леву руку не користећи се десном. Носила је хаљину по бечком кроју високо опасану и посуту најситнијом везеном мирођијом, док су јој прса, по владајућем укусу морала бити под провидним велом, тако да се могло разазнати где су њене две женске мушице.
    – Праве две глупе кокошкице, увек им треба неки петао да их разбуди – говорила је она загледајући их с чуђењем као да их први пут види. Затим би обратила своје немилосрдне пегаве очи на оца.
    – Није несрећа што си најурио Шуваковића. Несрећа је што си га најурио пре времена. Дођи овамо и погледај кроз овај прозор. Шта видиш? Шуму, наравски. А шта сам ја рекла да кроз тај прозор треба да се види? Палата у којој ћу живети кад се удам. А шта видиш у овом другом прозору? Кажи, шта видиш?
    Преко Атилијиног вела на њеним сисицама трептала су два везена лептира. Између њих висио је о златном ланчићу очев скупоцени поклон – женевски сат пун драгуља с компасом с друге стране.
    – Не видиш ништа – настављала је Атилија да грди оца – а коме сам ја причала шта треба кроз тај прозор да се види? Црква, у којој ћу се венчати. И где је ту сад најурени Шуваковић? Све твоје послове морам сама да површим. Иди и пошаљи ми Јагоду.
    Тако је кочијаш Јагода, добио од младе госпођице Атилије налог да нађе неимара бољег од најуренога Шуваковића.
    – Нађи ми најбољег Јована међу оним Јованима – наредила му је и Јагода је, као увек, ћутке послушао.
    Када је ушао у службу код Николића, Јагоду су најпре научили да ћути. То је постигнуто тако, што је Јагода целу седмицу морао носити један дан пуна уста воде, други дан пуна уста ракије.
    – Не ћути се исто с ракијом у устима као с водом у устима – сматрао је господар Николић.
    У суседству је радио један од оних 800 дунђера што су дошли из Осата. Чим га је Јагода довео, госпођица Николић га упита ко је највећи зидар међу Јованима.
    – Је ли то онај што је радио за Стратимировиће?
    Није – гласио је одговор – има их двојица највећих. Један је добио име по Јовану Дамаскину, који је зидао у срцима људи. Зато га и зову Дамаскин. А други по црквеноме оцу Јовану Лествичнику који је градио лестве до неба. Дамаскин зна да подиже најлепше куће, а други је вичан зидању цркава.
     – Доведи ми обојицу – наредио је Николић – један ће ми саградити палату за моју кћер, а други цркву у којој ћу кћер венчати.
     Следеће среде Јагода је довезао оба Јована на ручак у кућу Николића. Поса - дили су их у трпезарију и изнели им „безобразни паприкаш“ и суве шљиве које су одлежале у дувану за лулу. Пријатно су мирисале на тај дуван. А уз обед била је распечаћена боца манастирског бермета из Фенека. Договорише се за ручком да за месец дана господару Николићу поднесу нацрте – Јован старији за храм, а Јован млађи, звани „Дамаскин“, за палату.
      – Плаћам сваку годину унапред, али све мора бити готово најдаље за три године – говорио им је Николић – али, пазите, храм без палате не вреди, а не вреди ни палата без храма. Обоје морају бити довршени о року. А рок су поменуте три године. Ако се девојка не уда до своје осамнаесте, неће се по свој прилици ни удавати. Али, Атилија већ има вереника. То је поручник Александар, наочит господичић из добре породице, отац му је био генерал у руској служби, али су нашег рода. Тренутно служи код неког прелата у Горњој Аустрији.
      Један од неимара био је стар, уплашен човечуљак кратких руку, ћутљив толико да су му уста пуцала ко рибљи мехур кад би га натерали да проговори. Кад је чуо да се од њега очекује да сагради цркву за венчање младе госпођице Николић, упитао је забринуто колико јој је година.
      – Још се игра с децом „на слово, на слово“ – умири га господар Николић – узела је петнаесту.
     Старац се на те речи намргоди и нешто брзо поче рачунати писаљком по длану. Други, млађи није говорио ни толико. Само када је господар Николић поменуо да би цркву и палату ваљало градити уз његову садашњу кућу Дамаскин је мрднуо кажипрстом лево-десно у знак неслагања. Био је леп и леворук, јаких листова и тврде црне браде стегнуте у реп златном копчом. Носио је око сваког зглавка руке везану белу мараму, какву носе сабљаши. Кад би напали сабљом и ножем, мараме су лепршале и заслепљивале противника који од њих није знао где су тачно нападачева сечива и с које стране се треба чувати. Али млади Дамаскин није носио ни сабљу ни нож. Оставио их је у предсобљу подозриво се обазирући. Ћутао је готово све време, али је непрекидно нешто радио рукама. За ручком је од коре хлеба и штапића за чарање лула начинио бродић и поклонио га младој домаћици чим је, после обеда, ушла у одају.
     На очево запрепашћење и збуњеност гостију Атилија је за ту прилику нацртала очи и трепавице својим сисама. Гледале су оне кроз вео у госте свака на своју страну, мало разроке, али опчињујуће, блиставо зелених зеница. У општој збуњености Дамаскин је први пут проговорио пружајући бродић Атилији:
     – Ово је за вас, лепа госпођице – рекао је, на шта је она узвратила:
    – Да би знао да ли је нека жена лепа сачекај да је видиш кад се насмеје, када зевне, или кад проговори. Нарочито нећеш знати да ли је лепа, или није, док не почне пред тобом да једе. Зато ја не волим да ме гледају док једем. То не воли ни мој хрт...
    Узела је потом бродић, пришла сталку за луле, изабрала једну с дугим камишом већ напуњену и пружила је Дамаскину.
    – Дуван је одлежао у сувим шљивама и узео од њих мало мириса – рекла је. Дамаскин се машио луле, али је Атилија није пуштала. Полако се окренула и одвукла га на дугом чибуку у собу за музицирање.
    Нашли су се у пространој одаји отворених прозора. Чим уђоше на Дамаскина насрну огроман хрт, али срећом везан за кожну наслоњачу, добро изуједану. Атилија хитро приђе клавиру и удари један акорд. На то се пас цвилећи смири и скотура у сво ју наслоњачу. Клавир је стајао усред собе као огроман лакирани фијакер са два фењера. Имао је оглодане ноге и црне велике дирке. Мале беле дирке биле су му израђене од слоноваче. Атилија седе и поче да свира. Од те свирке све у соби захуја, ускомеша се, као да прокључа у неким непојамним висинама, а затим се провали и добујући сручи на земљу. Дамаскин затапша, пас поново зацвиле, а Атилија нагло прекиде:
    – Ви мислите да ја ово свирам? – обрати се подсмешљиво Дамаскину – ни говора! Ја тим звуцима заливам цвеће у башти под прозором. Оно тако боље расте... Има песама које цвеће воли. Као што има песама које ми волимо. Али има и оних других, ретких и драгоцених песама, које умеју нас да воле. Неке од тих песама никада нисмо чули и никада нећемо чути, јер много је више у свету песама које умеју нас да воле од оних, које ми волимо. Исто вреди и за књиге, слике или куће. Збиља, шта да кажемо о кућама? Једноставно, неке куће имају дар да нас воле, а неке не. Куће су уствари перманентна преписка између зидара и оних који у њима станују. Домови људи су нешто као велика лепа или ружна писма. Становање у њима може личити на пословну преписку, на преписку између два непријатеља пуна мржње, преписку између господара и слуге, између сужња и тамничара, али то може бити и љубавна преписка... Такву кућу која личи на љубавно писмо хоћу да ми саградиш. Ја знам, није свакоме дато да запали ватру. Некима то никако не полази за руком. Али, ти можеш. Ја знам да можеш.
     – Како знате, цењена госпођице? – упита Дамаскин и натаче колут дима с мирисом сувих шљива на њушку хрту, који кину.
     – Откуда знам? Е, па чуј, мој господичићу! У својој седмој години јавиле су ми се први пут мисли. Мисли јаке и стварне као конопци. Дуге до Солуна и затегнуте тако да ми држе уши слепљене с обе стране уз главу. И над њима исто тако јаке маштарије и осећања, шта ли. Тога је било толико, да сам морала да заборављам. Нисам заборављала на пуде и килограме, него на тоне, свакога дана. Тада сам схватила да могу да рађам децу и да ћу их рађати. И одмах почела да ту ствар увежбавам. Истога дана, дакле, у један четвртак поподне, родим ја у мислима и без одлагања мушкарчића од три године и почнем да га негујем и да га волим. Љубав, то је нешто што се учи и увежбава. Такође, љубав је нешто што се мора украсти. Ако сваки дан не украдеш од самога себе мало снаге и времена за љубав, ништа од љубави. Дојим га ја у сновима и опазим да на подлактици има ожиљак у виду склопљеног ока. Косу му мијем вином, у машти га љубим на уво да пукне, да запамти, играм се са њим „на слово, на слово“, показујем како се гледа на моју бусолу и трчимо заједно унатраг крај неке лепе воде, или зидамо на Тиси од песка куће... Он расте брже но ја и постаје на моје очи старији од мене. Шаљем га у мислима да учи, најпре у Карловце на српско-латинске школе, а потом у Беч на војно инжењеријско училиште да постане вештак у зидању и да гради најлепше куће... Нисам га видела од тада, а волела сам га много. И тачно замишљам какав је он данас негде у свету и жудим за њим. За својим дететом...
     – То је лепа прича, госпођице Атилија, али где је ту одговор на моје питање, где је ту ваша кућа и где сам ту ја? Хоће ли вам ваш измаштани негдашњи дечак саградити палату?
     – Хоће – узврати Атилија остављајући клавир. Хитрим покретом она заврте рукав Дамаскинове кошуље и на његовој подлактици се указа ожиљак у виду склопљеног ока.