ОТКРИВАЊЕ СМИСЛА ПРОПИТИВАЊЕМ ВЕЧНОСТИ
(Стеван Буковић: Информатичка звер, „Чигоја штампа“, Београд, 2021)

Недостатак храбрости не може се приписати ономе ко се у сразмерно кратком року читаоцу представља својом шестом песничком збирком; ни недостатак вере у моћ поезије, у снагу и лековитост песничке речи, па и сопствене. Храброст и уверење испољио је лекар и путник Стеван Буковић упустивши се шестом песничком књигом у неравноправну, безизгледну борбу против информатичке звери, људске лудости и против пошасти. Какав малодушни пријашко могао би се упитати чему та храброст, толика увереност и таква борба.

Поезија није једино прегнуће које би горким искуствима нагрижени и отуд загрижени мудрац могао назвати величанственим неуспехом. Величанство се чешће огледа у пажљиво промишљеном и уобличеном непристајању на обесмишљавање махом узалудних напора неголи у домету тога одустајања. Поштоваоци и поклоници Буковићевих стихова још се како ваља нису прошетали кроз Галерију 33 (збирку старих и нових песама објављену 2020, а већ је и за те и за сасвим непознате читаоце 2021. приуготовљена Информатичка звер, опет збирка од тридесетак песама. Одвећ сумњичав или не наклоњен стихознанац превари ће се ако помисли да је реч о презасићењу. Самосвесни лекар, путник и веселник ужива у писању погдешто неизбрушених али проницљивошћу, значењем и осећајношћу бременитих стихова и унапред и оправдано радује се ођеку међу читаоцима.

У најновијој сталној изложби његових песничких призора и наума неки ће поборници пронаћи развијенији (други ће га назвати зрелији) лиризам, а трећи варирање и разраду у претходним му збиркама обделаваних тема и мотива. Пашићевски речено, сви ће они бити на свој начин у праву. Запажено је да Буквић не тежи ни иновативности ни монументалности. Повративши се младалачкој, дуго запо стављеној и умало заборављеној љубави, он смело крчи сопствени пут кроз пропланке и шуме песништва, одгонетајући недокучиве тајне природе оличене у бескрајном светлом плаветнилу у којем ће, како наслућује, наћи уточиште и сјединити се са драгим прецима. На тај начин открива смисао пропитујући вечност.

Пажљивијем и упућенијем читаоцу, под условом да се због превисока лета није уловио у замку зле воље услед тобожњег свезнања, шеста Буковићева песничка збирка биће као потребан и користан сусрет са старим пријатељем који ће разјаснити старе недоумице, продубити успомене, осветлити долину снова необичним сликама и мудро упозорити на отклоњиве препреке и неизбежне опасности. Предмет овога разматрања не може и не треба да буде разврставање и подробно описивање тематско-мотивских, композиционих и стилско-изражајних компонената и аспеката ове књиге. Као веома важан и оригинално изведен уочава се у њој стилски поступак контра стирања. То није тек игра речи, већ мудро сагледавање контрапункта живота, разних и разностепених противречности, супротности и искључивости, антиномија и контраста које живот обавезно собом носи. Занимљиво је контрастирање двеју ус ловно названих аутопоетичких песама. У једној се писац обраћа „једном од хиљаду“, оном савршеном, најчешће непостојећем читаоцу који разуме сваки стих, сваку песму и збирку. У другој, пак, крећући се између уобразиље и збиље, сабира и сажима утиске читалаца који различито тумаче његове песме, имају мање или више слуха или смисла за нескривене и скривене поруке, али који ни за једну од тих песама не кажу да је досадна.

Ни ови редови отуда нису свеобухватно тумачење него пре помало замагљен поглед на Буковићеве стихове или само један кључ за њихово исчитавање. Кон трастирање се у збирци најчешће примењује, духовито, убедљиво, унутар низа по јединачних стихова или дистиха, а у бар две песме у завршном стиху. У том ређем случају у једној песми пекари и посластичари су ти који помирују Исток и Запад, а у другој се врело мудрости Истока супротставља матерјалном бездану Запада. У песми „Глава“ контраст налазимо унутар појединог стиха (глава паметна или луда, велика или мала, за често или ретко шишање, за прање редовно или само ако се мора), али и стиха са стихом („Нешто, данас јако значајно и важно, / већ сутра може бити сасвим неважно;/ а нешто потпуно лудо сада / можда је генијално сутра.“). У двема песмама контрастира се испражњени новчаник са срећом и задовољством испуњеним срцем. Бар три су песме посвећене најновијој пошасти неизвеснога трајања и исхода; у свима је луцидно уочен и стихом упечатљиво исписан контраст. У песми „Пошаст и ми“ моћници се коцкају а поданици плаћају цех. У песми „Не знам“ речи из наслова као злослутни или иронични припев стоје између два стиха од којих је сваки у виду искључног питања: да ли је песник здрав или болестан, покисао или мокар од себе, да ли да чека или да нешто предузме...

Овде наслов и припев не изражавају пуки агностицизам, очај и посвемашњи релативизам, него искрену запитаност зналца отвореног за нова сазнања, али одговорног и свесног своје снаге и расподеле моћи у свету. У једнако упечатљивој песми „Но пасаран“ контраст је изражен у низу појединачних стихова па, на пример, иако га ништа не боли, песник је рањен; наслов упућује на духовни и сваки други отпор али одговоран и озбиљан. У овој лирици Буковић се не намеће као гуру, ни као жртва, ни као свезналица; ни као песник-специјалиста. Пева о природи а повремено стреми метафизичком; сећа се детинства, али се није за њега приковао; изгубио је многе драге људе, али зна да их сузама не може повратити; одупире се злу, али себи не приписује јунаштво и нема увек незаменљиви рецепт за победу. Ведрином, топлином, озбиљношћу, знањем, искуством и лепотом супротставља се и мегаломанији и ништавилу, вешто избегавајући баналност и када је се дотакне.

Неколико песама и у овој збирци можемо назвати посветницама, јер говоре о драгим уметницима му и њиховим делима (Стојану Берберу, Миљурку Вукадиновићу, Милутину Дедићу, Горану Паскаљевићу, Душану Бремовићу). У тим песмама нема су за; оне су, као и друге сличне и, уосталом, скоро све Буковићеве песме, похвала жи воту, љубави и уметности. Зато је и ово скромно и скоро свако друго тумачење тих песама само бледи одраз и покушај, само непотпун одговор на подстрек и значења које оне пружају. Латимо се, дакле, и ове збирке са пријатељским поверењем и разумевањем, а евентуално кајање неће бити велико ни озбиљно.