|
Затекли смо се, срећом, на ријеци
кад је звјездана ноћ почела да блуди.
Мирисале су трешње, јабуке ранке, трава.
Чинило нам се како и Морава се нуди
мјесецу млађаном, што не може да спава.
И док су свици неуморно сигнале слали
и слатке поруке изнад плаховите воде
застењаше гануто тополе,
закрилише брижно љубав
од поганих који не умију да воле
А ми на крају свијести, поред ријеке жедни,
на мјесту гдје се можда и змија свлачи,
разапесмо тијела наша у узбурканој страсти
и нимало стидни и нимало чедни
постадосмо као Сијамски близанци.
Дијелили смо пољупце к’о печате, вреле
за сва времена тврдо овјерени,
пливали дуго у помамној пјени,
к’о пред смрт лакомо љубав отимали,
разигране маште изнад сна, опијени.
Кад слатким умором загаси се жеља
ватра у оку, дамари и жудња,
развезасмо чвор удова нам чврсти,
умирисмо нестрпљиве руке и тијела,
смијао се мјесец у Морави пусти
што га носи вода, златна, узаврела
У ноћи љубави, доброте, њежности
остали су трагови младости крај воде,
отисци у пијеску и полегла трава,
слатка успомена изнад заборава:
кад смо једном пробудили страсти
ми у трави, мјесец у Морави.
ЗАБОРАВ
У забораву сад си далеко,
нејасан лик,
само контура иза времена,
исчилила као слапови ријечи,
и пјесма и зачаурени тренуци среће.
Све је блиједо ко испрано платно,
сјећам се само да ником ниси била
слична.
Не могу ни да те замислим,
Јер све је ледена магла и све је ништа.
Калиграфско писмо остало је неисписано,
и недовршена мегаломанска слика.
Влажни пољупци заувијек извјетрили.
На блиједо сјећање пада тамна копрена.
У забораву ти си сасвим нејасног лика.
А живот тече, чудо у пролазу,
поставља замке и мреже. Искушава!
Магијом и слатким нектаром мами.
Питам се да ли смо и били, и тјешим,
како ме само заборав можда спашава.
РАТНИ ВЕТЕРАНИ
Сједе нијеми, убијена погледа,
Празних рукава или ногавица,
на окрутним улицама и остављеним трговима,
по којим воња оскудица,
са истуреном капом или кутијом од картона.
Као некад изложили храбро прса,
према свјетини, жамору, жагору
јачем од пуцњаве и топова.
Чекају да звекне кованица
што боли више од пушчаног метка.
Окамењеног лица, сами под капом небеском,
сједе нијеми убијена погледа,
сами без кума и пријатеља, заборављени,
остављени као руком од људи,
љỳди који не умију плакати.
|
