БАБЉЕ ЉЕТО

 С почетка јесени баба је знала рећи: „Ми’ољско љето, сиротињско љето“. Мени, врлом пиониру, није било јасно шта она то збори. Какво љето у јесен? И још сиротињско? Баба ми је објаснила шта је Михољско или Бабље љето. Некада је, причала је баба, сиротиња радила у најму, па је своју љетину, ако је вријеме и Михољско љето послужи, тек касније с муком убирала. Било ми је жао те сиротиње. Баби сам рекао да у Југославији нема сиротиње. Она ми је пријекорно одбрусила: „Сиротиње је вазда било и биће! Док је кика и вијека! Највећа ти је биједа и сиротиња завладала ’намо по ’слобођењу. Тито је на’ранио сиротињу, а ојадио имућније домаћине. Нама су одузели добар комад земље доље у задружним лукама. Злом срећом и судбином, твој покојни ђед је, мученик, у талијанском ропству рударски занат изучио, па се потље рата за - послио у руднику к’о копач. Тако да сe некако могло предеверати и на селу.“

Испричао сам ово оцу, њеном сину јединцу, просвјетном раднику и члану партије. Он се жестоко наљутио на бабу и строго јој забранио да ми прича којешта. Те мајске недеље враћали смо се из посјете баби која је лежала у сарајевској болници због гангрене десне ноге. У Добром Пољу свратисмо у кафану. Сједосмо за сто у ћо - ш ку, поред „буваре“. Стари газда нам приђе и тихо рече:

– Умро је друг Тито.

Отац преблиједи и нервозно запали „Филтер 57“. Мени се пила „кока-кола“ из стаклене флаше. Мајка је строго пазила да не кажемо нешто у том часу загробне тишине. Знао сам ко је и шта је друг Тито, али нисам вјеровао да он може умријети. Млађи брат и сестра још нису знали шта је смрт. Одсједосмо око пола сата без ријечи и пића. Нама дјеци се пишкило, али смо храбро трпјели. Изашавши напоље, на брзину се олакшасмо иза кафане. Отац је био забринут за Југославију.

Те јесени баби је ампутирана десна нога изнад кољена и учила је да хода помоћу штака. У нашем малом, школском стану, у кухињици на свом двосједу, с преслицом и иглама у рукама, баба је прекраћивала дане плетући вунене чарапе и приглавке. Повремено би мотала шкију и пушила, а вољела је да дрмне и покоју ракијицу. А тада је причала свашта и којешта. Знала је озбиљно да прича, али и да се шали. То је наслиједила од своје ујчевине, Нога из Ратаја, а с тим даром у насљедство је добила и „пушачке ноге“.

Пред потоњи рат, стасах за војску. Баба ме на испраћају мудро савјетовала да не будем ни први ни задњи, него вазда у златној средини. Вративши се у родни крај, наставих да ратујем и да студирам. И тако од мобилизације до мобилизације – сту - дент/борац, борац/студент... И баба се борила с болестима које су је сустизале у трећем животном добу и рату. Мало у болници, мало кући. Плела је све мање, и већ није могла да хода ни помоћу штака. Занемоћала и осушена као грана, још је могла и знала да прича. „Мој синко, чувај главу. Још си ти млад и зелен. Тек си проглед’о у животу. Рат ти је велико зло. Ово је трећи за мога вијека. Први не памтим. Све ти је ово Титино масло. Братство и јединство, а Србе вазда клао ко је стиг’о. ’Нолике ’иљаде Срба побише усташе, а потље рата, исте те пресвучене усташе, и неки наши црни и биједни Срби, наставише зулум над нашијем народом. Млого је људи страдало на правди Бога и оћерано на робију. Све је то куљало и чекало ово да се закрви, јербо се нијесу осудили они злочини и злочинци. О томе се није смјело зборити, а камоли приговорити. Да се нијесам удала прије оног рата, највише бих вољела да сам и ја отишла у Банат, к’о и моја вамилија, да не гледам јопет зло под старе дане“. Од - растајући уз бабу, све више сам схватао, да она не прича којешта, него да старост сама по себи памти само оно што је битно. А она је добро памтила. 

Послије љетовања на врховима Трескавице, након тешких и крвавих борби, почетком октобра, на самом крају рата, обрех се подно Трескавице. У зао час у Добром Пољу. Наш батаљон је био у потковици, одсјечен неколико дана. Остали смо без муниције и хране. На једвите јаде смо се повукли низ уске стазе и богазе врлетне планине. Уморни, исцрпљени, неколико мјесеци без смјене, упућени смо натраг. Непријатељске снаге су већ посјеле планинске врхове, а огроман простор испод зјапио је празан и под њиховим будним оком. Корачали смо у неизвијесност. Нисмо знали шта нас чека. Знали смо да је непријатељ до зуба наоружан, бројчано надмоћан, високог морала и у побједничком заносу. Нисмо знали да је њихова офанзива стала. Требало је заузимати незаузето. Војска која је била у расулу састављала се у ходу. У стољетној, густој буковој шуми, владала је злогуха тишина. Ни цвркута птице. У неко доба, неко очигледно припит, запјева: „Добро поље и Междра планина, хајдучко су мјесто од давнина“. Схватих гдје се налазим. Хајдучка крв предака слеђена у жилама ускомеша се у мени.

– Шути, будалетино п’јана, откриваш нас! Пригушеним, сиктавим гласом неко га је стишавао.     

Неко други, осокољен пјесмом га је бранио:

– Ако, ако, Роћко, нека чују Турци да иду хајдуци.

Недуго затим, познати глас зовну ме именом. У дубоком јарку, препознах комшију и нашу извиђачку групу. Џоњали су на сунцем окупаној страни вододерине у новим маскирним униформама. Комшо ми стидљиво приђе и уручи плави платнени цегер што ми је мајка послала. Нешто ме стегну у грлу и око срца. Дође ми у трену да заплачем. Комшовци остадоше заваљени у јарку. На ћувику сједох и дрхтавим рукама прерових цегер: вунене чарапе, пола литре ракије, погача, комад печене јунетине, два колута кромпируше, тегла ајвара и пекмеза, гурабија, ванилице, штека „Поинта“, а на самом дну Пекићев роман „Године које су појели скакавци“. Ту књигу сам давно поручио од куће. Мама ни то заборавила није. Отворио сам кутију „Поинта“ и запалио цигарету. Пристигоше ме и они, којима се нигдје журило није. – ’Оће л’ то, роде? – добаци ми наш четни везиста Буцко.

Пажљиво угасих цигарету и кренух даље с откоченом пушком у десној, а плавим цегером у лијевој руци. Кроз густе крошње сунце се смијешило мени невеселом. Успут смо наилазили на бачене кутије сарајевске „Дрине“ и остатке поједених америчких ланч-пакета. У сами сумрак формирали смо посљедњу линију одбране. На заравни испод стијене с пећином, наш вод је заузео борбени положај. Ту ноћ смо пробдјели под ведрим, звјезданим небом с пуним мјесецом, слушајући стравично завијање вучице из пећине и штектање вучића. Сиротица се затекла између двије непријатељске линије. Игра нерава је почела. Испод огромних букових стабала тонули смо у ноћ. Без врећа за спавање, ћебади, шаторских крила, на голој земљи, наша клонула тијела тражила су починак. На буковим жилама збијали смо се један уз другога. Грчеви су нас будили из повременог сна. Ту ноћ сам спржио кутију „Поинта“. „Пред зору ноге зебу“, добаци нам замјеник командира, обилазећи чету. С јутром, снени, без икаквог алата, чакијама, ножевима и тупим бајонетима, градили смо скровишта од папрати и прућа. Муњевитом брзином сјекли смо папрат и пруће, а голим рукама ломили смреково грање. Пруће смо савијали лучно, забијали у земљу и преплитали, а грањем га покривали. Већ око поднева, ушушно скровиште бијаше спремно. Плави цегер сам стављао под главу. Да ме чува док спавам на папрати мекој. Тек сутрадан стигла је комора. Стигли су и пакети за борце. Вриједне домаћице спремиле су свега мужевима и синовима. Мученице су тих година носиле терет рата и сеоских домаћинства на својим плећима. Косиле, орале, копале, дјецу одгајале... У мирису домаће хране осјећала се топлина љубави с којом је спремана: погаче, уштипци, пите, печење, пршута, сланина, кајмак, сир, кувана јаја... Дабоме, ни ракије мањкало није. На дарежљивом Михољском сунцу, озарених лица, јели смо и пили као на панађуру. Ускоро је потписано примирје. Коначно могадох на миру читати Пекићев роман. Године које су појели скакавци су прошле, а нове су долазиле. Тада то нисам знао, али сам предосјећао. Уочи Митровдана студентима дадоше отпуст. Испред старе, оронуле кафане у пустом Добром Пољу, чекала нас је „стопедесетка“. У камиону запјевасмо сложно, гласно: „Добро Поље, добро за говеда, добра Милка што говеда гледа!“. 

Послије три мјесеца вратих се кући, жив и здрав својим најмилијима. Баба ме дочекала ријечима:

– Синко мој, спаси вас Ми’ољско љето.

– Спаси сиротињу, моја баба.

– Поцркали би к’о сињи кукавци да је за’ладило како иначе зна у Междрима око Ми’ољдана.

На Митровдан падала је киша, а у вишим предјелима сусњежица и снијег.