ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ БИО МАРС

У ХХ веку долази до новог и снажног препорода гротеске,
иако реч „препород“ и није сасвим адекватна за неке облике новије гротеске.
Михаил Бахтин

Крупан, високи официр у тесном и излизаном шињелу стајао је под голом крошњом стабла на ободу великог парка и пушио. Док су двојица црвеноармејаца пред њим копали рупу која је све више личила на гроб, на његовом округлом лицу није могао да се примети ни трачак напетости.

Мирноћа са којом је испуштао дувански дим из својих совјетских плућа потврђивала је претпоставку како је то човек који врло добро зна на шта личи свет с оне стране извесности. А тај свет се тог касног октобарског послеподнева хиљаду деветсто четрдесет и четврте године за њега налазио с оне стране ограде парка старога двора, у самом центру главног града Нове Југославије

До пре двадесетак минута, на самом улазу у парк, налазило се непријатељско митраљеско гнездо. Немачки шварцлозе није престајао да штекће са камене осма - трачнице која је, према речима партизанског поручника, након Великог рата камен по камен ту пренета са Кајмакчалана.

„Кајка...“, совјетски официр је безуспешно покушавао да понови необичан назив за коту на самој граници Македоније и Грчке, чијим је освајањем српска војска можда и одлучила коначан исход Првог светског рата.

„Тамо су ми погинули отац и стриц“, додаде поручник који је негде иза поднева примио специјално наређење партизанског Врховног штаба „да са својим водом најкраћим и најбезбеднијим путем оперативну групу бораца Црвене армије доведе до Дворског парка и буде им на располагању до извршетка њиховог специјалног задатка“.

„Добар борбени положај је увек добар борбени положај“, најзад поново проговори Рус, након што је још једном прешао погледом по простору који је раз - двајао Стари двор и нову зграду Парламента.

Хтеде да уобличи мисао о томе како између два здања не стоји тај парк, него одређено историјско раздобље у ком је, из семена сиромаштва изникао још један изданак светске револуције, али партизански поручник очито није имао осећај за ритам вођења оваквих разговора.

„Уз вашу братску помоћ још једном смо ослободили наш главни град“, партизан поче да говори као да глуми у лошем пропагандном филму, па цео призор неколико тренутака настави да титра у црно-белој техници, уз звуке једне од револуционарних корачница. „Немци још једном беже из Београда, а камена осма - трачница ће од данас бити споменик још једној нашој великој победи. Чуо сам да је већ решено да ово постане Пионирски парк. Пионири из свих делова Нове Југо - славије и целог слободарског света долазиће на ово место да би осетили сву величину наше револуционарне и народноослободилачке борбе.“

Совјетски официр је знао да поручник од њега очекује још патетичнији од - говор у коме ће бити поменут и Јосиф Висарионович Стаљин, велики вођа још веће светске револуције и дата овлашна скица праведног, бескласног друштва, али из једне од оближњих улица поново поче праскање појединачних пуцњева и митра љеских рафала, док потмуле детонације нису ни престајале да допиру из правца где је ускоро требало да зађе сунце, које се већ неко време скривало иза целог једног ба таљона великих сивих облака полеглих по преосталим крововима.

Све је поново било у техниколору, уместо свечане војне музике чула се пуцњава а храбри ваздух се трудио да што дискретније мирише на крв и смрт.

До пре само пола сата битку за град је грејало сунце, а сада су једине звезде оне што сијају са капа његових ослободилаца. Пада мрак док свиће слобода, опет хтеде да помисли совјетски официр, али се уз његове риђе чизме узвера звук војничког ашова који је наишао на људске кости.

„Коначно“, рече на српском партизански поручник са друге стране откопаног гроба и махну ка оближњој огради парка, одакле су његови војници пушчане цеви држали уперене у зграде Скупштине и Главне поште и ка оближњим Теразијама, где су се, изгледа, још увек водиле борбе.

Совјетски официр помисли како српска реч коначно на руском врло лако може да се чује и као наравно (конечно), па кратко климну главом, згази опушак и рече младићу да је, што се њега тиче, задатак извршен.

„Слободни сте.“

„Разумем, друже Махин“, рече поручник и са својим водом отрча ка зградама на чија врата још увек не беше покуцала слобода, а пуковник приђе рупи у којој су двојица његових војника делове белих костију већ увелико и пажљиво стављали у празан сандук за муницију.

Само он и тај костур су знали да је врло лако могло бити и (тренутак-два је тражио најподеснију реч која би најпрецизније описала дате околности) супротно: то су, пре свега, врло лако могле бити његове кости, а њих би, ко зна, можда пронашао управо човек чије је посмртне остатке, како је стајало у специјалном и тајном на - ређењу, морао да пронађе „по сваку цену, откопа их и најхитније пошаље у Москву!“.

„Друже Махин, овоме су фрицеви, изгледа, сваку коску били поломили пре него што су га докрајчили“, рече први црвеноармејац.

Кости су поломили, настављао је да дума Махин, али човека нису.

Јер, чак и да се било ко од другова усудио да помисли како их је њихов саборац услед неиздрживих батина ипак издао, део записника са његовог саслушања до ког су дошли прошле зиме, недвосмислено је говорио да у том гробу не лежи само оно што је остало од можда највећег хероја светске револуције, већ и све њене нај мрач - није тајне.

А једна од тих тајни најдиректније се тицала и Махина, који је у пролеће че - трдесет и прве илегално и по задатаку боравио у Београду. Немци тек што беху прегазили Југославију и многе рушевине у бомбардованој престоници још увек нису биле рашчишћене.

Било је договорено да се са човеком чије кости војници управо премештају у празан сандук за муницију састане баш у том парку.

Крошње стабала беху увелико олистале, дан сунчан, а њих двојица опуштени таман онолико колико су, попут свих искусних обавештајаца, заправо били напети, и још више опрезни.

Разменили су оних неколико првих, тако бесмислених речи, које су служиле за распознавање и успостављање везе. Након тога су кренули у лагану шетњу, током које једва да су разменили тек понеки поглед и готово ниједну иоле дужу, дво сми - слену реч.

Махин је имао задатак да том човеку пренесе важну директиву из Москве и да истог послеподнева отпутује назад у Солун, а одатле за Истанбул, град у ком је пропао претходни покушај да ликвидирају човека кога су у Москви тада звали Валтер и који је у међувремену постао маршал и командант партизанске војске, нови владар још новије Југославије коме ће, колико сутра, одушевљени и ослобођени Београђани клицати „Ти-то, Ти-то!“

Порука коју је у пролеће четрдесет и прве донео у тај парк тицала се управо новог плана московске партијске Централе да се тај човек склони са чела руководства југословенских комуниста.

Тај план се, на неко време, стављао ван снаге.

Наређење Москве јесте било помало необично, али кристално кратко и јасно.

„Стриц ти поручује да за сада оставиш ластавицу у њеном гнезду“, Махин је ову глупост рекао као да је Хамлет и онда припалио цигарету као што је то урадио Богарт у Казабланки.

Човек над чијим гробом је сада стајао на те речи није рекао ни реч. Врло добро је знао да ништа не би било другачије да је он тај који преноси важно наређење из централе, а да је друшкан са којим се састао у парку онај који то наређење мора да изврши.

Обојица су били научени да без поговора примају сва наређења. Обојица су били навикнути на чињеницу да није важно ко наређење преноси и ко га прима. Једино важно било је, јесте и биће ко је онај који то наређење издаје. Њих двојица, као и десетине, стотине и хиљаде тајних агената расутих по  целој земаљској кугли служе да би се живот људи на тој планети заувек променио.

Зато није ни климнуо главом, није ни трепнуо, већ се окренуо за женом која је управо била прошла поред њих.

За собом је остављала мирис француског парфема, а њен ход је био све сем прелажење раздаљине између тачке А и тачке Б.

Па ипак, како је чуо од многих другова који су познавали човека чије је кости нашао на месту где су се један једини пут срели, за њега је љубавни живот био чиста математика. Број жена са којима је овај био беше знатан, а начин на који их је врбовао могао се изрећи дефиницијом сличном оним какве се налазе у школским уџбеницима:

Запремина и температура вретенастог тела у покрету обрнуто је пропорционална његовом обиму и површини истостраничног троугла у његовом средишту.

Из записника са саслушања јасно се могло видети да су Немци, захваљујући подацима добијеним од детектива локалне српске полиције, знали да је до сусрета у парку дошло, али још јасније се видело како заправо нису имали појма кога су се то докопали. Гестаповац Хелм га је детаљно испитивао о изради лажних исправа, те о његовим везама са црном берзом а на пронађено оружје је гледао као на основно средство за рад најобичнијег криминалца. Па ипак, иследник је највише инсистирао на имену заробље - ника. Попут каквог рефрена, он је осумњиченом постављо једно те исто питање:

„Да ли сте ви Марс?“

Полицијски агенти су за њихов сусрет највероватније сазнали од неког ситног доушника, који ради и за Немце и за комунисте и који је уверен како човек кога издаје заслужује све најгоре јер је партијски отпадник и издајник, те да се његовим падом само ојачава револуционарни покрет.

Па ипак, Махину није давало мира ни то што су Немци сазнали његово кон - спиративно име.

„То што знају да смо се нас двојица састали могу да разумем, јер су Титови људи пратили човека који је за њих био највећа могућа претња“, рекао је Стаљину, након што је прегледао оне записнике са саслушања. „Али, Јосифе Висарионовичу, одакле им моје име?“

Стаљин га је тада погледао оним својим лисичијим погледом који саговорника наводи да прво поверује како је лично одговоран за страдање Исусово, а потом потпише и изјаву у којој се и сам Христос оптужује за колаборацију с Римљанима.

„Фјодоре Јевдокимовичу“, тихо је почео Стаљин. „Ни ви, ни ја нисмо у овој игри од јуче.“

„Нисмо“, потврдио је Махин, потпуно свестан да се од њега, као и увек, уопште не очекује да било шта више каже.

„Обојица смо се наносали конспиративних имена више него капута.“

„Јесмо.“

„То ваше име је једноставно...“

„Испливало?“

„Баш тако. Испливало“, скоро весело се сложио Статаљин, мада Махин никада неће сазнати на коју је реч генералисимус заиста мислио.

„Испливало као празна љуштура у којој нису нашли ама баш ништа.“

Записници са саслушања су то и доказивали.

Немци су у исто време ухватили једног човека и начули једно име. И онда су хтели да их некако споје. Зато нису ни могли да схвате да им је у руке пао један од најистакнутијих совјетских обавештајаца који је, између осталог, припремио терен за ликвидацију Троцког.

„А ви, Фјодоре Јевдокимовичу, сасвим сигурно знате да је он био херој?“, други војник прену Махина који ускочи у раку, чучну, узе у руке велику лобању и по гледа мученика светске револуције право у очне дупље, док је са обода града допирала потмула рика каћуша.

„Сигурно. А зна и друг Стаљин“, рече Махин.

Два црвеноармејца заузеше став мирно, а цео фронт као да наједном умукну.

Много сложенија тишина завладала је сутрадан у Кремљу, када је вођа светске револуције на свој радни сто положио ту исту лобању и најдубље у себи прочитао Махинову поруку исписану оданим рукописом на промрзлој цедуљи:

Драги друже Стаљин,
Поступајући по твом личном наређењу,
шаљем ти посмртне остатке хероја
Мустафе Голубића из ослобођеног Београда.
Марс

Садржај поруке није успео да заокупи Стаљинову пажњу толико да не би приметио и њезину барокну форму.

И најбољи обавештајци пате од жеље да у мало речи кажу што више тога, помисли а онда кресну шибицу, запали цедуљу и њоме припали лулу, из које помало нервозно повуче неколико кратких димова. Покушавајући да што брже уобличи мисао о ћутању као једином исправном начину изражавања другова који су по најмрачнијим подрумима Партије истребљивали издајнике намерне да подрију темеље светске револуције (мада је могло бити и обрнуто: да су подруми револу цио - нарни, а темељи партијски), Стаљин оде до прозора са ког се пружао поглед на почетак последње ратне зиме.

Е, мој..., хтеде у себи да своме мртвом другу каже много тога, али наједном није могао да се сети ниједног од десетина конспиративних имена којима се овај служио, па се врати за сто, седе и спусти поглед на мртвачку главу.

Иако на њој није било бркова, ни оних чудно издужених, бледих образа, беше то глава човека који је једини без страха смео да му каже све оно што заиста мисли и који се не би либио да ликвидира ни самога Карла Маркса ако му то партија нареди.

„Ето“, тихо рече задовољни Стаљин. „Сада коначно могу да те без страха погледам право у очи!“

То, међутим, никако нису могли да кажу немачки војници из стрељачког строја који је крајем августа четрдесет и прве стајао наспрам крупног, измрцвареног човека што је везан за столицу седео под зеленом крошњом стабла на ободу великог парка.

Они су стајали, а он је седео и гледао их.

Они су били здрави и читави, а он претучен и поломњен, они ће из тог парка отићи живи, а он ће ту остати под земљом, мртав...

Па ипак, тај човек их је гледао као да је све то заједно тек једна најобичнија лаж. Неки од њих били би спремни да признају како их не би изненадило да је на команду „Нишани!“ он потегнуо оружје и пажљиво нациљао у њиховом правцу.

А и када је најзад пала команда да пуцају и када су запуцали, све је трајало необично дуго и бивало све спорије и спорије.

Немачки официр који је командовао стрељачким водом у једном тренутку је помислио како ће се време прекинути попут филмске траке, а онда ће настати мрак у ком ће осуђеник успети да им побегне у некој од оних тихих београдских улица, након чега ће они изгубити рат.

У том истом тренутку, сем што је и сам помислио да ће Немци сигурно изгубити и овај рат, Мустафа Голубић је приметио како руска реч за коначно (в конце концов) на српском врло лако може да се чује и као на крају крајева.

А пре тога, као да сȃм себи испуњава последњу жељу, присетио се многих људи, жена и градова, међу свима њима и друга Марса, од кога је у том истом парку и примио директиву да до даљих наређења из Москве не предузима ништа против оних због којих се још прошле године и вратио у Београд.

У тим претпоследњим тренуцима, његов живот није губио ништа од сврхе и смисла. Био је убеђени комуниста коме се указала прилика да часно умре за своју идеју и он је ту прилику без оклевања прихватио, не желећи ни да нагађа ко би могао бити тај који га је издао.

Јер, он своје хапшење није сматрао за свој пад!

Седећи на столици, под великом олисталом крошњом, он чак више није само снажно осећао, већ је поуздано знао како тај парк није место његове смрти, већ простор који ће се полако и до краја испунити свим оним што са собом доноси светска револуција.

„Имате ли још нешто да кажете?“, питао га је немачки официр који је командовао стрељачким водом.

„Волео бих да могу да стојим.“

Немачки официр је умео да води такве разговоре, па човеку завезаном за столицу понуди цигарету.

цу понуди цигарету. „Врло радо, али поломљена су ми ребра, болеће ме да вучем дим, а нема више потребе да трпим.“

Нешто врло слично му је при крају последњег саслушања саопштио и Хелм.

„Нећете више морати да трпите“, рекао му је гестаповац у беспрекорној униформи, док је његово изломљено и згњечено тело покушавало да се што равномерније распореди око вреле, назубљене грудве тврдог бола који се из дана у дан претварао у нови вид његове неокрњене вере.

Почео сам са надом у бес и телесну снагу, трајао сам са великом вером и још већом сумњом у изговорену реч, а скончавам с поверењем у бол, подвукао је невид - љиву црту испод свог тајног живота пре него што се онесвестио када су пробали да га подигну са пода самице и изведу на улицу.

Немци као да сутек тада схватили да човек у таквом стању неће моћи да корача до губилишта.

Најпре су хтели да га до парка однесу у ћебету, а онда је неко предложио да га завежу за столицу, јер ће тако одмах моћи и да га стрељају.

Дошао је к себи негде на пола пута од зграде затвора да парка. Гледао је како под њим промиче тротоар и прво помислио да је коначно све готово, да већ лети, а онда осетио конопце.

Требало је још трпети.

Ето, идете у смрт као краљ“, без претеране дозе сарказма рекао му је Хелм, а он му је узвратио осмех, прећутавши како он, ако ћемо право, већ одавно не постоји, али да је тако невидљив био још већа претња за све оне које је вребао.

Помислио је да би можда ипак могао да каже нешто згодно у вези са поми - њањем краља, али на време и заувек остави и те речи у себи, па сачека да га Хелм још једном упита да ли је он Марс, на шта кратко одмахну главом, гледајући гестаповца право у ситну, металну дугмад његових очију.

А ко зна шта би им рекао да га нису тукли?! Ко зна шта би испливало из њега у том леденом океану бескрајне тишине у ком је плутао цео један дан, између првог и другог саслушања?

Док је седео у ћелији и јео ручак који му је, уз поруку од кума Чеде да се држи, из кафане „Еро гурман“ донео конобар Младен, он је први пут за све те године неизвесности и конспирације осетио нешто што би можда могло да буде макар наговештај истинског страха. Али, није га пољуљало то што је кум као и сваки прави кум направио глупост, и што ће своју жељу да његов драги другар „и под Швабом крка најбољи ћевап“ на крају платити главом. Док је гутао последњи залогај, једва је успео да се не стресе од сазнања да су све справе за мучење коване без било какве потребе.

Човека једноставно треба препустити самоме себи и протоку времена.

Шта ако га препусте забораву? Шта ако га оставе на миру? Шта ако се нико више никада не осврне за њим? Шта ако страшне тајне прекрије паучина и оне по - стану безвредне?

На сву срећу, одмах сутрадан су га извели из зграде затвора, и поново одвели у Хелмову канцеларију, на први спрат зграде Полиције, која се налазила са друге стране улице, надомак Теразија.

„Да ли сте ви Марс?“, питао га је Хелм, а он му је рекао истину.

И чим су га почастили ударцима каквима је и он сȃм толико пута начињао своје жртве, знао је да је на безбедном.

Уместо да њега убија време, време ће убијати он – имаће га довољно да би се натенане присетио оног најбитнијег. Упоредо са Хелмовим истражним поступком, он ће бити у прилици да коначно истражи сам себе, али не да би схватио где је по - грешио (јер никакве грешке није ни било), већ да би се последњи пут радовао свему ономе што је до тада урадио.

„Питаћу вас још једном“, био је одлучан Хелм. „Да ли сте ви Марс?“

„Не“, дао је тачан одговор у намери да се, док буде примао све саме зналачки задате удараце, подсети догађаја који су његов живот учинили вредним оваквога краја.

То што свако мора да умре не мора да значи да је свако и живео. A он је живео, и то увек најмање два живота истовремено, баш као и сад.

Јер, док су Немци били убеђени да је човек кога туку црноберзијанац и про - давац лажних пасоша, који тврдоглаво одбија да призна да се зове Марс – он се при - сећао свог јединог сусрета са човеком који је под тим именом у касно пролеће че трдесет и прве дошао у Београд да му пренесе одлуку Москве о одлагању Вал - терове ликвидације.

Немци су, уз помоћ локалних бедника, већ увелико били успоставили своју власт, али његов живот се нимало није био променио. Сенке под којима се кретао и сада су биле још дубље, тајне безбедније, а циљ исти.

Оно што се променило био је тај надземни свет, декор у ком се непрестано кретао, мењајући улоге и одела. Људи јесу живели теже и умирали лакше, али то је светској револуцијимогло само да буде од помоћи.

Стари свет се дословце рушио и људима показивао своје ђаволско наличје, али је зато било све више жена које су осећале једну сасвим другачију промену.

Своје танке вратове откривале су на другачији начин, поглед им је био иско - шенији, трептаји успоренији, а кратак, готово нечујан дах говорио је више од де - сетина најчешће безобразних речи.

Таква је била и она за којом је кренуо чим се растао са Марсом. Такве су биле све са којима је био, а трудио се да број жена које је љубио буде већи од броја му - шкараца које је убио.

„А како то радиш?“, питала га је једна од сестара Камарић, у чијој је кући било његово прво склониште по доласку у Београд.

Све три су биле младе, лепе и веселе, све три су знале да се он сигурно не зове Гојко Таминџић и да сигурно није браварски радник. Али су осећале како им је тај високи, снажни човек, кога је у кућу довео очев познаник, иначе угледни београдски адвокат, за тили час откључао срца у која ће моћи да остави шта год то буде хтео.

Адвокат је њиховом оцу рекао да је он његов ратни друг са Кајмакчалана, да је нервно оболео и да је у Београд дошао на лечење. Али, свима у кући је убрзо било јасно да ако је неко био луд, онда је то сав остали свет, а ако неко уме да лечи, онда је то њихов нови станар, коме су ускоро престали да наплаћују станарину, јер су од сваког новца много вредније биле његове приче о Москви, Мексику, Шпанији, Турској и Херцеговини.

Причао им је о руској зими, мексичком сунцу, шпанској кориди и херцего вач - ким стећцима.

И о женама.

„А колико си их имао?“, питала га је Вера и он је рекао да је свуда где је био оставио по део свога срца.

„Знамо ли ми неку од њих?“, кроз кикот га је питала Нада и он је узвратио питањем да ли су чули за Грету Гарбо и Марлену Дитрих.

„А како то радиш?“, питала га је Љубица, али је у кухињу ушао њихов отац и рекао како се један непознат човек малопре распитивао да ли то, можда, имају подстанара.

Пет месеци касније су их похапсили.

Није то било први пут да полиција опколи кућу у којој се скрива.

Могао је да се искраде кроз подрум, да тихо савлада двојицу агената који су тамо чували стражу и исте вечери буде опет на сигурном.

„Зашто сте се предали?“, упитао га је Хелм, пред сам крај последњег саслу ша - ња, знајући да претучени човек у таквом стању све и да хоће, не може да му одговори.

„Зашто се предао?“, Махин је питао Стаљина чим је прочитао последњу стра - ницу записника са саслушања.

Стаљин је стајао код прозора и Махин је у стаклу видео одраз његовог непо - мичног лица.

„Није се он предао“, рече шапатом Стаљин и потом великодушно дозволи чи - таоцима да замисле новонасталу тишину, повуче дим из луле и отпухну миришљави облачић, који ускоро нестаде у сенци под високим плафоном простране одаје.

„Н... није“, замуцкујући понови Махин, немајући храбрости да иза ове једно - ставне речи стави још једноставнији упитник.

„Није“, понови и Стаљин, па погледа свој одраз у прозорском стаклу право у очи. „Он је само извршио наређење.“

„Разумем“, рече Махин, мада му, као ни већини нас, није било јасно шта би то дођавола уопште требало да значи.

Мој уредник се чак и наљутио.

„Човече, не можеш тек тако да упропастиш тако добру причу!“, почео је готово да урла, чим сам одлучио да ипак одговорим на његов позив.

„Стварно мислиш да је добра?“, упитао сам га, након неколико тренутака ћутања.

„Ама, одлична. Али, биће најобичније ђубре ако не измениш крај“, рекао је, сада већ смиренијим тоном, оправдано се плашећи да не прекинем везу, извадим картицу из мобилног телефона, избришем фајл са причом и никада више не напишем ни ретка.

„Слушај, човече“, проверавао је да ли сам још увек ту.

„Слушам.“

„Хајде да се нађемо негде, да то решимо.“

И ево ме у Пионирском парку, у који сам дошао десетак минута пре дого - вореног времена. Дан је сунчан, деца се играју, пензионери седе на клупама и читају новине. Булеваром иза ког се налази здање Народне скупштине јуре аутомобили и аутобуси, а на тротоару код саме ивице парка стоји отворени двоспратни аутобус који ће ускоро туристе повести у панорамско разгледање града.

Тако ћу и ја мог уредника повести у разгледање парка.

Показаћу му где су Немци стрељали једног од најтајанственијих и најоданијих Стаљинових тајних агената. Потом ћу му показати где се налазио његов гроб. Касније ћемо шетати истом путањом којом су прошли он и Марс, онда ћемо кренути ка Теразијама, где ће морати да замисли зграде којих више нема,аукојима су га испитивалииукојима је лежао у ранама, претучен, поломљених костију.

„Све је то лепо“, знам да ће рећи мој уредник, након што испије први гутљај пива у некој од оближњих кафанских башти. „Али, човече, на шта је тај твој Стаљин мислио када је стојећи код прозора рекао да се Мустафа Голубић није предао, већ је само извршио наређење?!“

Гледам га право у очи и дуже од неколико уобичајених тренутака, а онда бес - помоћно слежем раменима. Мој уредник гаси цигерету, устаје, спушта руку на моје раме и одлази, а ја знам да ћу, чим дођем кући, дописати две сцене последње сцене.

Прва ће се дешавати у Кремљу, у оној истој просторији у којој Стаљин стоји код прозора и гледа свој одраз у совјетском стаклу. Овога пута, иза његових леђа ће стајати један од његових најтајанственијих и најоданијих тајних агената, који се управо вратио из Мексика, где је припремио терен за убиство Лава Давидовича Троцког, највећег непријатеља светске револуције.

Друга и последња сцена одвијаће се у кући на периферији Баограда, коју су у рано јунско јутро хиљаду деветсто четрдесет и прве опколиле снаге немачке полиције.

Мустафа Голубић ће све време на бради носити пену од сапуна за бријање, док ће му у руци, уместо бријача, бити његов револвер.

Разматрајући најбољу опцију за бег, он ће се сетити разговора који је након по вратка из Мексика водио са Стаљином.

„Јосифе Висарионовичу, која су моја даља наређења?“, прекинуо је тишину која је у његовом присуству била опрезнија од дивље мачке, увек спремна да шмугне у неки дубоки мрак.

„Само још једно“, рекао је Стаљин, не усуђујући да се окрене и погледа га право у очи.

„Слушам?“

„Препознај праву прилику да одеш као херој.“

Ево те прилике, помислиће чак весело Голубић и већ кренути да циља у тело првог немачког полицајца кога је могао да види кроз мали прозор купатила, али онда ће схватити да му се пружа могућност не само да погине од непријатељске руке, већ да буде погубљен и сахрањен у самом срцу великог града.

Тако никада нећу бити заборављен, мислио је док је спирао пену за бријање са лица, а онда се последњи пут погледао у огледало.

Може се рећи да је био срећан.