Стојана Гаровић Магделинић

ГОРОСТАС ФИЗИЧКЕ И ДУХОВНЕ СНАГЕ

Неуобичајено топлог фебруарског дана, неуобичајено топле београдске зиме, прострујала је вест о смрти великог имена у свету историјске науке, тумача свеопш - тих трагичних догађаја српске прошлости нарочито 20. века и нарочито периода Другог светског рата, миљеника српске дијаспоре на просторима целе земљине кугле, члана Сената Републике Српске, иницијатора и оснивача Академије наука и уметности РС, члана Руске академије друштвених наука, члана Удружења књижев - ника Србије, ерудите, беседника и надасве човека немерљивих моралних квалитета, Господина у правом смислу те речи, др Веселина Ђуретића.

Вест је била невероватна за све оне који су познавали овог горостаса физичке и духовне снаге, енергије и непрекидне жеље за стваралаштвом.

Знали смо да је болест полако нагризала његово снажно тело, које се, као какав храст, одупирало, борило, рвало, више пута успешно побеђивало неравноправног непријатеља, уз, свакако, несаломиви дух, снажну вољу за стварањем, и ону, само за њега типичну флоскулу „не признајем биолошки сат“ коју је стално, уз само њему карактеристичан пркос, казивао.

Била је то његова идеја водиља, његов мотор, покретач и точак, који га је за целих двадесет четири сата свакога дана водио напред, те је, неуморно, препун вул - канске енергије, до задњег дана и задњег даха, стварао, писао, тумачио, појашњавао, све са једним, најузвишеним могућим циљем, да неке неистражене и недовољно познате и недовољно признате, али јасне историјске истине угледају светлост дана, без држања стране „овима“ или „онима“, без приклањања једнима или другима, дакле, само са циљем да се сазна права историјска истина и да се расцепљено српско национално биће, у једно тело споји.

Каква јединствена, практично немогућа, али до краја хуманистичка мисија!

Сваки разговор са њим био је велико задовољство. Осећала сам се почаство - ваном што човек огромног угледа, енциклопедијског знања, велики Веселин Ђуретић, разговара са мном као са равноправним саговорником. Прича о мојим романима, које је са задовољством читао, казује утиске о ликовима и радњи из њих, интересује се за детаље везане за историју мојих Рожаја, тражи од мене неке информације које има у малом прсту...

Било је у његовом животу много тешких тренутака, кад су се људи, због њего - вих храбрих ставова, због његовог изношења свога мишљења у јавним наступима, због исказивања дубоких, нескривених емоција, у нашој скоро непрекидно турбулент - ној, препуној болних дешавања, стварности, итекако од њега дистанцирали те је, веома погођен и изненађен неправдом и одбацивањем, чак и од најближих сарадника, јуначки отрпео, у тишини, у самоизолацији, без коментара, нанесене му увреде, не поклекнувши.

Тај његов став коштао га је, често патње и усамљености, чак је био избачен из редова Савеза комуниста, и то у време најјаче и најопасније комунистичке стеге и окова, али га ништа није могло, ни кад је бивао у животној опасности, поколебати.

То су могли само велики људи!

То су могли само људи импресивног уникатне етичке грађе и душевне ширине!

Нуђено му је много принадлежности уз услов за промену свог става, засно - ваног на науци, нуђене су му материјалне погодности, незамисливо привлачне и изазовне, али његов морални код није могао бити сломљен.

„Моја породица и ја нисмо на продају“, говорио је, оставши чврст као стена са завичајних острошких висина, пун презира према таквим понудама, а и људима који су једва дочекали да се дочепају материјалних благостања и уживају у благодетима својих погажених идеја.

Остала је у јавности као одјек његова најморалнија могућа флоскула „Ја не живим од Српства, него за Српство,“ онда кад му је нуђена позамашна сума новца за учешће на скуповима у дијаспори, где су га са овацијама дочекивали и присуствовали његовим надалеко чувеним предавањима. Новац за одрађен посао великодушно је одбио, усмеривши га у хуманитарне сврхе – за помоћ рањеницима Републике Српске.

Одвајање Црне Горе од Србије доживео је као лични пораз. Знао је да ће се трагедија српског националног бића, после драматичног 20. века још више увећавати и компликоваати. Сведоци смо остварења, те, нажалост, његове велике стрепње, пратећи најновија дешавања у мојој и његовој више Црној него Гори, чија је власт кренула путем Дрљевића и Штедимлије, којом се оживљава усташка мржња, уз бескрупулозну спремност за употребу злочиначких метода према српском роду.

Има ли ишта трагичније за један народ, него да се једно тело, на тако суров начин, на два дела располути?

Одужио се, драги наш Весо, свакоме ко га је било чиме задужио, али њему су, нажалост, многи остали дужни.

Имало би, свакако, да се набраја много његових дужника, ипак, поменућу само Академску заједницу наше, САНУ и Академску заједницу Академије културе и уметности Републике Српске, чији је иницијатор оснивања био знаменити Веселин Ђуретић.

Обрукале су се обе што у своје редове нису примиле изузетног научног рад - ни ка Веселина Ђуретића.

Драги и многопоштовани Веселине, Весо, како сам Вас звала.

Смрт, тај неумитни јекин, закон природе, како је говорио славни Меша Селимовић, прекинула је Вашу у потпуности посвећену борбу за добробит српског рода, за одбрану Српства, за уједињење Срба, где год живели, за слогу, за победу, најзад, за опстанак српског националног бића, нападнутог и за све окривљеног, са свих страна. То немилосрдно и непрекидно кидисање на један народ, говорили сте, није у историјама забележено.

Жалим што нисте успели да завршите Ваше круцијално дело у виду Мемо - арске прозе у којем бисте открили многе тајне Вашег дугогодишњег бивствовања на тумачењу прошлости и тешких друштвених ломова на простору ове наше напаћене домовине, а коју смо сви ми, Ваши пријатељи, с нестрпљењем месецима очекивали.

Имали сте Ви већ раније изнедрених круцијалних дела, сви знамо како је, са искреним дивљењем грандиозни Радован Самарџић коментарисао Ваше Савезнике и Југословенску ратну драму, говорећи Историја ће се убудуће писати до Ђуретића и од Ђуретића, за коју сте добили награду „Слободан Јовановић“ . Ништа мање није вредно ни Ваше Разарање Српства у 20 веку, за које сте добили награду Српске књижевне задруге, као и Влада на беспућу и многа друга дела која су остала писана Вашом руком.

Ваша смрт је тежак и ненадокнадив губитак за српски простор целог света, од Београда, коме сте поклонили цео живот, до Беча, Лондона, градова у Аустралији, преко Чикага, Њујорка, Монтреала... где сте често, у својим беседничким мисијама боравили, до Ваших родних Мојановића, у прелепој Зети, где сте млеком Немањићке вере и снаге за истином, задојени, те сте ту дубоко српску искру целог живота с поносом носили.

Вашим одласком осиромашена је истина о борби српског рода на овим нашим несрећним просторима, о одбрани у неравноправним ратовима, о трагедијама данас, у привидном миру. Ваше велико срце је куцало сваког тренутка за одбрану светиња у Црној нам Гори, и било је срећно, и задовољно што се тамо догодио Народ. Те најмасовније литије, ти скупови и протести, гандијевски смирени, које смо гледали и гледамо, су нешто највеличанственије што се икада могло видети под затамњеним небом диктатуре која тамо влада.

Вашим одласком окрњила се српска историјска наука, а нарочито се окрњила снага Ваше породице, супруге Милке, ваша верне пратиље, коју задњи пут погледасте са великом захвалношћу и сузом у оку која Вам лагано склизну низ лице. Били сте њена подршка, снага, ослонац, први аналитичар и критичар сваког стиха њеног импресивног песничког стваралаштва.

Окрњила се велика снага и Ваше дивне деце, Андреја и Гордане. У вези с тим десила се, за кратко време, и велика срећа што дочекасте да Вам се испуни највећа лична жеља, а то је да добијете унуке. И ето, засветлеше Вид и Олга и унесоше неизмерну радост у живот Ваш и Ваше породице.

Ваше грандиозно научно дело, Ваше пожртвовање, хуманост, достојанство, морал, благородност, часност и честитост, и сијасет других најљудскијих особина, нека им буду утеха у часовима велике туге.

Почивајте у миру, драги Весо, и нека Вам је вечна слава и – Хвала.