О ТАКОЗВАНИМ КРОАТИЗМИМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

У последње време све су учесталија негодовања због употребе кроатизама у српском језику. О томе се пише у дневној штампи, снимају се радио-емисије, говори се на друштвеним мрежама. Као примери непожељних речи наводе се именице: помак, одабир, потпора, гледатељ, обожаватељ, придеви угодан и неугодан, односно прилози угодно и неугодно, доцније, предлог након итд. Нарочито се замера употреби лексема пошаст и привитак (атачмент). Прилог доцније и предлог након већ су се усталили у нашој говорној пракси, али им је дуго пружан отпор. Пре било каквог коментара на примедбе, треба размотрити да ли су све ове речи уопште кроатизми. Поћи ћу редом.

Лексема помак начињена је од словенског глагола помаћи (се) (широко распрострањеног у српском језику) на исти начин на који су саграђене именице узмак, домак (обична у споју с предлогом на у прилогу надомак), одломак итд. Она може значити исто што и напредак и може се њоме заменити, али може означавати и само померање, промену места, као у примеру Николе I Петровића – Његоша: „А ти изкрај кнегиње Милице | Гледаше ме – на мој помак сваки“ и не може се заменити речју напредак.

Одабир је именица изведена од словенског, дакле и српског, глагола одабрати: „Споро иде одабир кад се кромпир бира“, каже се у Љештанском, селу крај Бајине Баште, а забележио ју је песник и лингвиста Милосав Тешић. Направљена је попут именица: збир (од збирати, сабирати), презир (од презирати), извир (од извирати: „Извир вода извирала“ нередак је стих у српским народним песмама) итд.

Именицама насталим од глагола какве су помак и одабир обиловао је стари српски књижевни језик предвуковског типа, са којим је, спроводећи своју језичку реформу, Вук Караџић најпре у потпуности раскинуо. Међутим, врло брзо се суочио са чињеницом да је речнички фонд народног говора недовољан за сложене подухвате какав је, нпр. превод Новог завјета па се вратио књижевнојезичком наслеђу узимајући из њега не само појединачне лексеме већ и читаве лексичке категорије. Једна од тих лексичких категорија јесте категорија именица какве су помак и одабир, која је била учесталија и развијенија у старом књижевном језику него у штокавским говорима и Вуковом Рјечнику. Неке од таквих речи којима је Вук обогатио савремени тип књижевног језика јесу и: избор, извоз, издер, излаз, измак, измет, износ, изрод, искап, искон, искуп, исповед, испуст, исток, исход. Јован Стејић је такође предлагао неке речи као допуну овог лексичког типа, као што су данас свима добро знане: доказ, извод, излог, израз, испит, навод, нагон, обзир, оглас, опис, опит, основ, одбор, попис, порок, преврат, пропис, савез, састав, увод, увоз, указ, устав, узраст итд.

„У Србији се нико не осећа непријатно или незгодно, свима је неугодно“, критикују они који прилог неугодно сматрају новином у српском језику. Међутим, и угодно и неугодно је било људима у Србији и много раније. Код Боре Станковића налазимо пример: „Мита то примети, погледа је, намршти се неугодно на то њено вечито као шпијунисање“ (Стари дани). У часопису Српска зора из 1877. овај прилог има нешто другачије значење („незгодно, неподесно“): „При том му је стајао мали шеширић веома неугодно“.

Вук у своме Рјечнику бележи придев неугодан, а налазимо га и у Даничићевом Рјечнику из књижевних старина српских, и то са потврдама од 13. века. Употребљава га и Милан Ђ. Милићевић у књизи Школе у Србији: „Играње и, на неугодном времену гимнастика (шведска) држаће се у соби за то угодној“, као и Драгиша Васић у Црвеним маглама: „Лежао је на једним неугодним и крвавим носилима“.

Придев угодан и прилог угодно налазимо такође у бројним изворима – у Старом завјету (у преводу Ђ. Даничића): „Господу је угодно обраћање безбожника“ (Књига пророка Језекиља, глава 18), као и у Новом завјету (у Вуковом преводу): „А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје…“ (Галатима посланица Св. апостола Павла); „Ако ли која удовица има дјецу или унучад, нека се уче најприје свој дом поштовати, и дуг враћати родитељима; јер ово је добро и угодно пред Богом“ (Тимотију посланица прва Св. апостола Павла), у Његошевим Писмима: „Неколике моје ријечи довољне ће бити, ако је угодно аустријском правитељству“, у Божјим људима Боре Станковића: „Плачу много и некако раскомоћено, једнако намештајући се око гроба угодно, слободно као код своје куће“. Владика Николај Велимировић пише у Молитви на језеру: „Тргнуће Господ своје здравља из вас … и бићете мирис угодан за црве; А моја нада … брине дан и ноћ, да не заборави штогод, што би Теби било угодно“. Богата грађа за Речник САНУ нуди и обиље других потврда – из дела Доситеја, Димитрија Исаиловића, Лазара Арсенијевића Баталаке, Бранимира Ћосића и других. Као показатељ старине ових речи може да послужи Хиландарски типик Св. Саве, у коме се налазе речи угодно, доброугодно и угодник или Даничићев Рјечник из књижевних старина српских, у коме су поред угодан, угодно и угодник забележене и лексеме: угодити, угодије, угодба, угодство, угожденије, угођај, угођеније.

Лексема након, која је последњих деценија ушла у широку употребу на овим нашим просторима, била је уобичајенија на западу наше језичке територије. То, међутим, не значи да нам је она туђа. Само смо је били мало потиснули из употребе. Након је врло стара словенска реч потврђена у нашим писаним споменицима још од 13. века: „По животу мојем након мене” (13 век, осавремењено); „Након преминућа госпође Тодоре … да се да господину Иванишу” (15. век).

У основи ове речи налази се стара именица кон са првобитним значењем „почетак”. Од ње су постале и лексеме искон, напокон, конац (=крај), закон. Вук је бележи у Сентандреји у изразу „од кона до кона” – „од краја до конца” (наши Сентандрејци су пореклом углавном Метохијци, можда отуда носе и овај израз). У новије време су били ретки писци који су је употребљавали, али је ипак налазимо код Јакова Игњатовића, Змаја, Вука Караџића. Ако је с временом стара реч након и потиснута речју после, тиме није престала бити наша. Обновљена је, можда уз подстицај са западних страна, али сада поново живи и у овим крајевима. Додуше, она је сада толико у употреби да се једва може чути предлог после. Не треба ићи ни у другу крајност.

Истина, ове две речи се не поклапају у потпуности и не могу замењивати једна другу у свим ситуацијама. Након је у књижевном језику само предлог: „Дођи након представе”, а после може бити и предлог: „Дођи после представе” и прилог са значењем „касније, доцније”: „Дођи после” (не може: „Дођи након”).

О потпори нема потребе много говорити. Довољно је сетити се Његоша: Воли бих га код себе имати │ да ми буде савјетна потпора (Шћепан Мали). Ипак, додаћу да ову реч потврђује наша и старија и новија литература. Налазимо је код Вука Караџића, Вука Врчевића, Јанка Веселиновића, Радоја Домановића, Меше Селимовића, Борислава Пекића и других.

Што се тиче речи гледатељ и обожаватељ, треба рећи да је суфикс -тељ стари словенски суфикс. Он је несумњиво заступљенији у хрватској средини, али ни у српској није мали број речи које се свакодневно употребљавају, а немају алтернативни облик на -л(а)ц или неки други суфикс (учитељ, родитељ, угоститељ, послужитељ, градитељ, љубитељ, укротитељ, сниматељ, водитељ, угоститељ). Има много синонимских парова типа носилац – носитељ, ослободилац – ослободитељ, читалац – читатељ, чинилац – чинитељ, где је варијанта на -л(а)ц уобичајена, а она на -тељ ретка, књишка или застарела, а има случајева где ови суфикси уносе значењску и стилску разлику – створитељ и спаситељ нису исто што и стваралац и спасилац. Све ово говори да речи на -тељ и када нам нису сасвим блиске не треба да у нама изазивају отпор.

Једна од ретких наведених речи за коју немамо много старих потврда у српском језику јесте именица пошаст. Истина, потврђена је она у старијим часописима као што је Позорник Војводства Србије из 1849. године, који је уређивао др Сава Јовановић, а у коме читамо: „Што се тиче нас, ништа вам јавити немам изван да је пошаст болестна мало попустила“ или часопис Данас из 1934. године. Међутим, у широку употребу ушла је кроз дела знаменитих савремених писаца као што су Вељко Петровић, Танасије Младеновић, Добрило Ненадић, Петар Џаџић, Матија Бећковић, Миодраг Павловић, Александар Тишма, Биљана Јовановић, Васа Павковић. Чак и Милован Данојић каже: „Та пошаст [неписменост] је понајпре погодила село“. Миодраг Павловић, код кога је реч пошаст честа и обична, изводи реч пошасник. У песми Научите пјесан, која је у лектири за средње школе, каже: Кроз каква друштва треба још проћи, / кроз какве људске видике, / кроз злоходнике, паукевојнике, / кроз шуме пошасника, / кроз уши доушника, / треба још ићи уз раме дволичника. Додајмо овим ауторима хиљаде њихових читалаца и добићемо импозантан број говорника српског језика који знају за ову реч.

Једна од лексема која нам се често не чини довољно нашом јесте придев доцни, који неки говорници српског језика сматрају кроатизмом. Интересантно је да ниједан новији речник хрватскога језика не помиње ни придев доцни ни друге речи из те породице (доцно, доцнити, задоцнити, одоцнити и сл.). У српским речницима га, међутим, има још од Вука до данас. У Вуковом Српском рјечнику налазимо доцне, доцнити, доцнолегалац, доцњење, у Речнику Матице српске: „Гдје смрт ... куцне, ту помоћи све су доцне“; „У те доцне јесенске дане ... јави ми се пред очима Циганка“, „Гледај да не доцниш, јер ти може доцне и бити“, „Ко хита, тај доцни“, „Раноранилац и доцнолегалац кућу тече“; у Речнику САНУ: „Доцна женидба деца сирочад“; „Доцнији закони пошли су још један корак даље“; у речничком делу Правописа: доцни, доцкан, доцнити, доцња, задоцњење итд. Најновија грађа такође потврђује употребу придева доцни, додуше, углавном у облику компаратива: „Сви моји доцнији напори били су узалудни“; „На ту књигу су се угледали аутори свих доцнијих енциклопедија“; „Његова докторска теза је рани наговештај његових доцнијих интересовања“ итд. Неке од наведених лексема су ушле у стандардни српски језик (као: доцни, односно компаратив доцнији, затим доцнити, задоцнити, доцкан), а друге су остале на нивоу покрајинских речи (као: доцна, доцне, доцно). Нема, међутим, сумње да придев доцни постоји у српском језику.

Интересантно је поменути да је ова лексема бројним фонетским изменама постала од старе словенске, односно прасловенске речи касни. Није предмет овога текста да наведе и објасни фонетске трансформације које су основу ксн у придеву касни претвориле у основу цкн у доцкан, односно основу цн у доцни. Тек, придеви касни и доцни јесу једна реч и по постанку и по значењу.

Врло је занимљива реч привитак, коју Хрвати користе уместо речи атачмент. Увидом у старију грађу може се видети да за њу нема хрватских потврда. У Рјечнику хрватскога или српскога језика ЈАЗУ (чије су прве томове уређивали српски лингвисти Ђуро Даничић и, после њега, Перо Будмани) налазимо податак да се та реч јавља у значењу „прње, дроњци што се на нешто привијају“, али да је то „слабо поуздано“ и „колијевка“, што је „сасма непоуздано“. У српским изворима, међутим, налазимо реч привитак баш у значењу „додатак“: „У привитку, овде, шаљем вам 20 форинти“ (Бршљан, лист за забаву, поуку и књижевност, Нови Сад 1886) (мада је потврђено и другачије значење; знаменити Димитрије Исаиловић у свом Немачко-српском речнику (1847) немачку реч Umschlag преводи са „завој, привитак“). Дакле, ово не само што није кроатизам већ би се могло претпоставити и да су Хрвати ову реч преузели из старијих српских извора и оживели је.

Многе речи могу да нам послуже као потврда како је разговор о речима и њиховом припадању једнима или другима врло клизак терен. За железо би многи устврдили да је кроатизам, за разлику од гвожђа, које је српско. Међутим, ми не само што имамо Железник надомак Београда и друге старије српске потврде за железо већ је та реч у живој употреби у неким српским говорима и данас – у Пироту и околини, на пример, говори се само железо, плуг од железо, железне машице итд. У 21. тому Речника САНУ налази се именица Покрижак, у чијој основи је лексема криж. Забележио ју је Вук у значењу „светац који се прославља (или се прослављао) у Јадру око Спасовдана, а чији се помен не бележи у црквеном календару“, али и у скорије време Милорад Симић у Мачванском Прњавору, у коме означава „празник Светог Еразма Охридског (2/15. јуна), који се прославља у неким селима Јадра и Рађевине и још неким селима уз ове области“ и Милосав Тешић у Љештанском, у западној Србији, са значењем „први четвртак после Спасовдана, Мали Спасовдан; Спасовдан“.

Све ово говори да треба бити веома опрезан када се неке речи проглашавају „туђицама“; не смемо их олако одбацивати и препуштати другима сиромашећи тако сопствени језик. Нарочито треба бити обазрив када су у питању тзв. кроатизми. Увек треба имати у виду да су садашњи српски и хрватски језички стандард – један језик који је изникао на основама најраспрострањенијег и најмногољуднијег српског дијалекта – источнохерцеговачког и, нешто касније, екавског шумадијсковојвођанског. Треба имати у виду да су Хрвати своје прве приручнике (граматику, речник и правопис) које су направили после одлуке њиховог Сабора о прихватању Вуковог дијалекта за основицу књижевног језика сачинили на основу српских извора – Вукових и Даничићевих сабраних дела, затим дела М. Ђ. Милићевића, Шапчанина, Љубибратића и понеког Хрвата. Најбоље о томе сведоче речи једног од аутора Рјечника хрватскога језика (Загреб, 1901) Фрање Ивековића, хрватског богослова, верског писца и филолога, који у предговору речнику каже: „Покојни нећак мој, гимнасијски професор Др. Иван Броз, с намјером да напише рјечник Хрватскога језика, много је година скупљао грађу за њ из свијех књижевних дјела Вука Караџића и Ђура Даничића … За темељ је овој радњи постављен Српски Рјечник истумачен Њемачкијем и Латинскијем ријечима. Скупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Беч 1852 … Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика, и да су га написали Срби, јамачно би се тако звало“. У прилог томе иду и речи које су анализиране.

Наравно, лексичких разлика има, и то, пре свега, када је у питању хрватски новоговор (примери типа запорка, надневак, присега, преслика, суосник, чимбеник и сл.) или другачије уобличена интернационална лексика (Бетлехем према нашем Витлејем, Крета према нашем Крит, хереза према јерес итд.) или речи које су у хрватски стандард ушле из непосредног хрватског дијалекатског окружења (нпр. кајкавско зајчек, које налазимо код Ђалског, Матоша и других). Ове и њима сличне речи нису, међутим, ушле у српску говорну праксу.