ПОДСЕЋАЊЕ: ОСЛОБОЂЕНИ ЈАСЕНОВАЦ

Ћамил Сијарић

ВИДЕО САМ ОНО ШТО НИСАМ ВЈЕРОВАО ДА ЋУ ВИДЕТИ

И најчешћа ријеч у логору била је та ријеч: смрт! С њом смо се шалили. Јер ми смо сви били живи лешеви – „Мртви на одсуству“, како су неки говорили

1.

Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети. Били су по - сљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије. Година је 1945. А ријека... то је ријека Уна низ коју идемо. Оно неколико градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Нијемаца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијеве стране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су – чују се некако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, али никако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идеш онако на своју срећу...

Испред подне – а био је први мај, ево нас на Сави. Тамо на другој страни воде видимо логор Јасеновац. Право у благо ведро небо дижу се лађе бијелог дима. То го - ре куће у Јасеновцу, које већ нису догорјеле – то горе сјеменке у творници уља које су се тек разгорјеле. Понешто мало дима одваја се и лијепи за воду, па тако стоји и ли чи на маглу кад се изјутра спусти на ријеку.

Овдје је све широко – и Сава, и небо, и тамо Славонија... Лијево од нас, а с де - сне стране ријеке Саве, али подалеко од Јасеновца, још грувају топови.

А што се тиче Јасеновца, ту је већ све изгрувано... То се врло добро види, с ове стране воде виде се рушевине, паљевине, оборене зидине... Као да је из тих самих паљевина искочио, пред нама се обрео некакав старац. Видјело се да је од нечега бјежао, па га наши војници ухватили и задржали. Питали смо га ко је и куда ће, а он није умио ништа да каже. Дрхтао је, колао очима, плакао. Изгледало је да је луд – и кад би само имао снаге да викне, он би викао, али ни за шта није имао ни снаге, ни воље, до да плаче, и плакао је као стреха – а кад стари људи плачу мучно је гледати...

Ушли смо у стар трошан чамац да се превеземо у Јасеновац, а старца пустили да иде куд је пошао... Посматрао сам га из чамца и видио да он тамо не умије никуд да се помакне. Гледао је за нама и стајао на мјесту као укопан. А онда је стао да бјежи – и није умио да бјежи путом, него је ударио низ некакве шљивике. Питам возара зна ли ко је онај човјек, а он ми одговара да је то заточеник из логора Јасеновац, да је неким случајем остао жив, и да сада иде својој кући. Да је од онога што је у логору доживио памет изгубио, и да сада одлази луд својој кући, ако куће има, и ако умједне да је погоди.

О лудилу тога човјека није ни требало говорити, јер видјело се по свему да је луд. Мислио сам шта ће бити са њим кад га ноге изведу на оне уз Уну миниране путеве, а он не зна да су минирани!

Многи многе ствари данас не знају... Јер све се мијења из дана у дан, из сата у сат... И већ откад смо овдје, а то ће рећи који сат, топовски пуцњи бивају све даљи – или се мени само тако чини. Гдје ли је онај заточеник био кад су они топови овдје грмјели, и шта ли је све прегрмјело преко оне старачке главе!

Кад ли је у логор затворен, кад ли је тамо полудио – од које ли големе невоље.

Плакао је као дијете!

Сава је овдје – пред Јасеновцем, широка вода. Рекло би се да је овдје и дубока. Гледам њено водено огледало, по којем је прилегло прољетно сунце. То прољетно сунце није данас весело. Него је данас то прољећно сунце тужно – јер оно пада по лешевима! Окретали смо се десно и лијево и гледали људске лешеве. Носи их вода. Црне се на њој као какве тачке које се мичу, путују. Неке вода наноси к нама – па их тако видимо изблиза, видимо им лица, свезане руке, преклано грло, надувен трбух, сагорјелу кожу... Вода их носи, окрене их, преврне. Они које заузме матица ријеке пролазе брже, а они које избацује на крајеве заостају: заостају тако као путници који су се на путу преморили... На себи немају готово ништа – комад хаљетка који се на њима црни, или ни то, него им на сунцу сијевају голи трбуси, кукови, леђа, ноге, шије – већ како коме и како кад. Понеки је од њих женски леш, а неки мушки – а подједнако су голи сви. Над њима се вију ројеви муха, па тако и ти ројеви одлазе низ Саву.

Имена свога те жртве немају. Живот је у њима убијен можда јутрос, можда јуче, можда прије два и три дана, и оне су сада ту на води такве: без живота, без имена, без исправа, без својих мука... и вода им је још једини њихов пут којим им ваља путовати, тако мртвима...

Гдје ли ће се зауставити, и шта ли ће им стати на пут, то се не зна, али то више није важно, јер оне су већ у своме гробу. А то што их људско око још види, то што их ова вода још носи – то је само зато да опомена буде већа.

Њихови путеви и пут нашег чамца сјекли су се, јер ми смо ишли на другу обалу, а они су ишли на „своју обалу“...

И ево, пристајемо.

Земља на коју ступамо ногом зове се Славонија.

А мјесто у које смо стигли – Јасеновац. Изговарам ту страшну ријеч неколико пута. Јасеновац, Јасеновац! Колико је у ове четири ратне године послано писама у ово мјесто! Сину, брату, оцу, мужу, жени, сестри! И колико их је суза покапало! Кад се лијегало, кад се устајало, кад се јело, ходило, путовало, мислило се на ово мјесто, на Јасеновац, на некога свога у њему – на сина, на кћерку.

Било је тада ово мјесто далеко, и предалеко! Могла су, или нису ни она могла, да га нађу само писма.

Писма се одавде нису враћала!

Жеље и поздрави или су стизали, или нису стизали, али одговора на њих није било.

Од воде до на обалу, до на улицу, расуло се неко клизаво блато кроз које се једва пењемо – а то је због тога што о пристаништу овдје нема ни говора. Посрћући, а гледајући напријед – тамо куд треба да изађемо, угледао сам на обали неколико војника, и видио да су изашли да нас сретну. Млади људи, под војном спремом – растројени од недавне борбе, и радознали да дознају ко смо. По свим њиховим поступцима видјело се да су новајлије у војсци. Рекли су нам да су усташе и Нијемци спалили цио Јасеновац, а то смо видјели и ми сами.

Тражили смо да нас поведу у команду мјеста, уколико је команда мјеста успо - стављена, а они нам рекли да ће нас повести тамо гдје треба, али да не знају је ли то оно што ми тражимо. Пред нама је кривудава улица и зелен шљивик. И знам да ће нас – тамо мало напријед, срести Јасеновац. Онај безброј пута изговорени Јасе новац над којим се наплакало милион очију, милион срца натуговало, милион језика проклело га!

И најзад га ево! Ето тог мјеста, ето тог имена, ето те тачке, посљедње тачке на путу оних око 700 хиљада људских ногу што су прошле овом истом улицом, да се ви - ше њом не врате – ни њом, ни другом!

Сада видим то што нисам вјеровао да ћу видјети. Видим нешто што је било људско насеље. Видим нешто што су биле људске куће. А што више није ништа – ни насеље, ни куће, ни слика тога иједнога до само рушевине и развалине – и паљевине, и пустош; пустош нека хладна послије рушења и послије ватре. Ватра ту још траје, ватра још гори – горе греде, горе остаци дрвета, горе угарци... Хиљаде црних угарака стрши из земље – и говори да је то траг којим је прошао убица! Страшно је и по - гледати у тај траг, а ево гледамо и видимо само угарак, катран, угљен, уцрњеле зи - дине, уцрњелу земљу...

2.

Све што је овдје, у овоме насељу, некада стајало на својим ногама, данас је пало доље. А горе остали само димњаци, из којих се више дим не диже... Стрше грозно изнад паљевине, стрше као дигнуте руке у празно небо; а небо је данас плаво и лијепо, данас је дан прољетни. Док је друго све пало доље – све се сравнило са равном земљом, и умрло...

Ово је мјесто данас један гроб, једна гробница...

Учинио сам неколико корака напријед и стао; даље нисам могао – зауставила ме гомила цигала и прашине, која овдје није жута, него црна – од ватре, од гара. Данас је овдје – куд год се окренеш, све црно, црна чађа, црн катран, црни угарци, црна земља – и мучна, толико мучна и неиздржљива пустош и тишина да од тога чула заболе!

И пар корака, па ме ево на раскршћу неколико улица – куда би могао неко да наиђе, свакако војник, а може бити и цивил. Чекам – али видим да ми је узалуд. Гледам у сваку од четири улице које се стачу у то раскршће, али нико ниоткуд да наиђе. И што даље идем, то су и наде моје све мање.

Никог!

Шупљине изгорјелих прозора грозно зјапе.

По улици греде, угарци.

А горе – оџаци!

И ево најзад живог створења. Правог живог створења у овоме мјесту које је носило име града – ево роде! Бијела, висока, као гомила снијега према небу – јер стоји на једној нози, на једном врло високом оџаку, око којег се зидови нису одржали. Стоји и гледа некуд у даљину. Ту јој је и гнијездо – црни се, велико, цијела гомила грања и земље – и у њему она! Рода! Нога јој је дуга и танка као влат жита, и ако се човјек добро не загледа, не може јој ни видјети ногу, па се чини да се та птица ни на чему доље не ослања, него да лебди над црнином под собом – онака бијела, и сама! Понекад се окрене и гледа испод себе опустјело насеље, тако као да се чуди и пита: шта је то било; шта је то могло тако да буде, тако да се догоди, тако да се учини! А свијет је доље под њом изгледао као да је доживио потоп – који је у свом гнијезду, у Нојевом ковчегу, преживјела само та птица, та рода! Стала је наједном да клепеће кљуном – да се било коме јави, и то је био једини глас који се у овој пустињи чуо – уз глас далеких топова горе уз Саву, који долазе као испод земље, низ воду, низ Саву, откуд долазе и они људски лешеви...

Ево овдје још једног живог бића. Овај пут је то човјек, стар, црн као да га је црна земља из себе истурила. Једва се мицао и пробијао кроз густи сплет изгорјелих греда. Војник који га је први видио, радосно је узвикнуо: „Ево га...!“ Пожурили смо к њему. А он се правио да нас не види, а затим хтио да побјегне. Видјели смо да се уплашио – и да нам не би побјегао, још издалека смо га поздравили, да му тиме кажемо да о бјекству нема ни говора.

Био је биједан. Глас му је био пун плача. Одијело пуна прашине. Лице пуна јада. Питали смо га одакле је, а он одговорио да је из Јасеновца – вели: „Из овог сам мјеста, из ове куће!“ и показује на гомилу од паљевине поцрњелих цигала пред којим је стајао. То је – вели – била његова кућа, па је усташе запалиле. Вели да су пред долазак партизана запалили цио град, а грађанима рекли да иселе куд знају – а онога ко неће да исели они ће запалити заједно с кућом. „Морали смо – вели – да избјежимо у року од једног сата, а како смо остављали куће – тако су их усташе одмах палили. За нама је ишао дим и пламен. То су горјеле наше куће и имовина. Ништа нисмо успјели да спасимо“. Питали смо га зашто се од нас уплашио, а он вели да се плаши сваког живог човјека, па био то ко био.

Ушли смо у неку уску криву улицу – јер то је, како су нам војници рекли, био пут ка команди мјеста – куда смо пошли. А ова је уличица најгора. У њој је готово све преврнуто: куће, земља... Гар. Чађ. Смрад. Не зна човјек гдје би спустио ногу. Јер свуда су жице, некакве куке, зарђало гвожђе, дебела прашина од палежи, од домова... Али и овдје ево живота! Ево и овдје – из Нојевог ковчега на свијет истуреног живог бића послије потопа; ево квочке са пиладима – ево мале кућне радости, ево бројим малу голуждраву дружину која пијуче и иде за квочком и набрајам их једанаесторо. За сјеме, за род, за плод на пустој земљи послије потопа доста!

Команда овог пустог мјеста је у кући која неким случајем није изгорјела, ваљда зато што је на крају па је ватра није дохватила. Ниска кућа али пространа. Улази се из дворишта, и то право у просторију у којој је сада кухиња. А ту мирис јела, па лонци, па ватра... па пријатно. И још вас питају, док сте тамо на прагу, хоћете ли што јести, а ви то управо једва чекате.

3.

Кратак разговор – а и ручак исто тако кратак, јер смо журили да одемо у логор. Тамо као да још нико није улазио, откако га је војска ослободила, па смо хтјели што прије да уђемо. Кажу да се нико не усуђује да оде у логор и види шта све тамо има, јер људи не могу да поднесу тај ужас. То нам вели и млада јака дјевојка која стоји крај пећи. О куку јој, о каишу, виси пиштољ – а у руци јој кутлача којом мијеша оно што је у лонцу. Вели да је болничарка, али пошто овдје нема болесника, то је она при вре мено кухарица. Вели да ни она, болничарка, која је видјела сваки јад не би смјела отићи у логор – „Сем кад би било по моранцији“. Болничарка и неколико војника који су се примакли уз лонце, бучно су се распричали о томе шта ли се све крије иза капије којом се логор затварао. Разговор се нагло прекинуо кад је у кухињу ушао комесар. Био је то млад и ведар човјек. За тренутак настала је тишина, тако да се чула само кутлача како звони о рубове лонаца. Казао сам му зашто сам ту, и у чему ће се, уз помоћ војника које треба да ми да, састојати мој задатак. Одговорио је, да од сваког задатка има нешто што је прече – а то је да се попије чаша вина, и затражио од кухарице да нам донесе чаше и вино за које вели да је усташко; вели да су војници пронашли нетакнут усташки подрум вина испод неке рушевине, и сад га полако празне.

Затражио сам, и одмах добио, десетак војника који ће са мном ући у логор – и сад нас је тамо ишла цијела дружина, али кроз друге и друкчије улице – јер у овим улицама на путу ка логору још су горјеле куће и трагови ужаса били непосредни; онај дим – што се видио са друге стране Саве како се диже према небу, дизао се упра - во из ових улица којим смо сада пролазили. Пролазили смо с пушкама у руци, јер по свему изгледа да овај дио овога насеља није био претражен и могао би бити опасан.

Идемо споро, јер снопови искиданих жица и водова струје заплићу нам се око ногу и хватају нас као негве, тако да посрћемо, падамо, и већ смо од прашине гарави толико да ни сами себе не препознајемо. Пред ногама нам лежи пребијена и ватром опаљена табла на којој пише: „Заповједништво брзог склопа првог усташког здруга“. Ту одмах до усташког здруга била је и усташка економија. Спаљена је и она – и сто - тине гвоздених костура од разних алатки и возила лежи ту пред нама; лежи као гвожђе које рђа, а све друго што је било од дрвета изгорјело је или још гори – тако да нам није било другог излаза него да се провлачимо кроз ту горјевину, кроз завјесу дима из магацина сјеменки, и свега што сада гори, а гори свашта... А то се види и по пламену, јер рекло би се да све што ту гори има и свој посебан пламен: румен, бијел, црвен, жут, мутан – и дим исто тако: бијел, смрадан, црн.

Идем брзо за војницимаиуглави носим питање какав ли ће тек бити логор! Не знам да ли му се приближавамо, или не још – али видим да идемо упоредо са Савом и да излазимо већ на крај града, на онај његов источни крај на који се даље настављају шуме – и кроз који отиче Сава.

И тек што смо изашли из дима на чистину, пред нама се указа логор! Сив зид. Дугачак. На њему стражарнице. Широка и широм отворена гвоздена капија. На ка - пији два слова: „У. О.“ – што би имало да значи: „Усташка обрана“.

Капија кроз коју се радост није уносила!

Иза ових врата није се смијало.

Иза ових врата пружа се широк и дуг логорски простор. Са три стране ограђен је високим зидом а четврту страну чини му Сава, дуж које је плетена бодљикава жица. Са те савске стране на прузи се укочила локомотива са вагонима, она што је довезла посљедње жртве овога логора – око триста педесет Сарајлија. На њој читам овакав натпис, написан невјештом руком „Ослободила 24. бригада 45. дивизије II армије“.

Прескочио сам праг капије и посматрам. У мени је неко притајено осјећање стра ха. Осјећам се као да отварам мртвачки сандук. Као да се преда мном отвара пакао.

Стражарница од овог пакла, у којој је стражарчио усташа, данас је празна и преврнута; лежи оборена на ледини, а изнад ње пише: »Усташка обрана«.

Иначе је тишина – нека глуха тишина на цијелом овом простору који ограђују високи зидови и отуд Сава – она, дакле, ограда у коју су гледале безбројне очи са овог одвојеног дијела земље, и пред које су могле да оду само људске мисли и људске жеље... Тишина глуха, и мир, и гњилоћа, и задах, и смрад, смрад од блата, од трулежи, од киселине, од гасова, од земље саме и свега што је овдје на њој – а на њој је траг убица! 

Преко овог прага је, у овај простор ове славонске земље, утиснуто за четири године преко седамсто хиљада људи! Зато је ова земља тако утабана!

Зато је тако јадна!

Сада је сва црна. И ћутљива. Као какво живо, а јадно биће које је много пропатило.

Овдје има дрвећа, и на њему има птица. И рекло би се да више ништа живо ту нема.

Ово је било мјесто умирања...!

Логор смрти!

Било му је име Јасеновац.

Кроз његову капију улазило се, али се није и излазило. 

Идем десном страном логора, оном са које га потпасује Сава. И стижем до тачке која је била пристаниште у овом логору. За безбројна имена, за безбројне жртве ово је било посљедње пристаниште...

Посљедња лука безбројних живота...

И оних младих, и оних старих.

И жена, и дјеце.

Овдје се за њих свршавао свијет, у овом смраду, у овом граду – од руке убица!

Обала је овдје стрма. Вода је дубока. Овдје су пристајали шлепови, дереглије, компе; овдје су из њих извлачили људе. Па су шлепови даље ишли, а људи су овдје остајали. Да више одавде никад не изађу. Овдје су ствари надживљавале људе! Јер ствари су остајале, а људи су умирали.

Али су најзад и ствари умрле. Разорене су, разрушене – да за убицом траг не остане! Разорене су и дереглије и од њих су остали само комади, само цјепанице разнесене бомбама, растурене по овој гњилој земљи, утапканој људским табанима – робијашким.

Ево – преда мном је још један траг убице, још једна стопа коју је за собом оставио. То је гомила крвавих остатака одјеће, обуће. Оних који су носили ова мушка одијела, ове крваве женске кошуље, ове у грудве слијепљене крпе – више нема.

Нема руку које су се увлачиле у ове рукаве, ни ногу које су облачиле ове чарапе.

Подигао сам из гомиле једну крпу, а за њом се дигле и остале – подигла се одоздо цијела гомила рубља, одијела и обуће, јер се све то слијепило у једну гомилу. Укорубило се од људске крви, и прилијепило једно за друго.

Подижем једну дјечју чарапицу. Каљава је од земље и од крви укорубљена. Дијете је могло имати двије године. Тек на овај свијет, па сузник!

Ево и другога крвавог остатка засужњеног дјетета овдје у логору; то је дјечји сиперчић! Она мала дјечја марамица што се дјеци веже око врата – да се не прљају када једу. На њему је црвеним концем извезен пуж. И кад год је дијете сагнуло главу, могло је да види на прсима пужа. Рогови му велики, испружени напријед, на леђима његова кућица. А пред њим је – пред тим пужем, још једна слика. То је слика патуљка. И она је, као и пуж, извезена црвеним концем. Тај патуљак за собом води пужа. Привезао му за рогове конац, и води га. Ко зна куда, на који пут!

Али. овдје је пут прекинут – и дјетету, и мајци, и патуљку, и пужу; јер ово је била крајња тачка пута свих који су овамо доведени!

И цијела је ова гомила хаљина и крпа поливена нафтом да. боље плане, али убица није стигао да је запали, па је остала као траг његов – да означи куда је прошао...

Идем даље дуж источне стране логора, оне савске. Идем покрај Саве, њеном обалом, а ту свуда прње, хаљинке, чарапе, ципеле, опанци, капе, сукње – женске ствари, мушке ствари, дјечје – остаци људи којих више нема, јер их је однијела вода, прогутала земља, сагорјела ватра!

Огњиште... Уоквирено недогорјелим остацима одјеће. Нешто грозно, тако као да је сам крештави ђаво ту стао својом ногом. Земља масна, клизава. Обала је овдје стрма. Доље у води расте врбак. Из њега бије ужасан смрад. Надносим се над клизаву обалу и гледам доље у врбак и воду. И то што видим – то је грозота! То су гомиле голих лешева! Из њих заудара љут задах. То су они што су горе на обали свучени, па им одијела и хаљине запаљени, а они голи – голи и мртви отиснути низ ову стрму обалу доље у воду.

Вода доље није јака – а уз то је, ту и врбље, па се лешеви задржали у врбљу. Повили се један према другом. Има их око четрдесет, педесет. Сваки је окренут на своју страну. Они заправо и немају више својих страна; некима су лица окренута води, другима небу, трећима тамо преко воде – куд се далеко, диже Козара.

Неки немају свога лица. Немају главе. Неко нема руке. Нема ноге. Или нема ниједне ноге. А понеки и не личе на људске лешеве, него на нешто неодређено што се црни из воде и око чега се вију мухе. Једног таквог вода је дигла горе на грану. Глава и остало више се на њему и не разликују. И такав – с гране, не личећи више на човјека, као да говори онима доље под собом... Шта би могао да им говори... кад би заиста говорио! Доље испод њега један личи на угарак. Окренут је обали. И колико може да се види, млад је био. А сад је као угарак, као катран. Вода га доље пољуљкује, па се чини као да ће се окренути и поћи. Неки већ полазе; они што су даље од обале, а ближи матици и средини воде, покрену се – покрене их матица и однесе.

Одлазе тако један по један...

Одлазе као из пристаништа, и пристаће у неко друго пристаниште... Крећу тако на свој пут, а мртви су. На њихово мјесто долазе други – јер низ Саву не престају да пристижу нови лешеви. Матица их овдје одбацује у крај, и ево их! Свраћају овдје у ово затишје као путници у преноћиште. Преноћиће, преданиће и остати ко зна колико дуго овдје, а онда се опет пустити на пут!

Тако мртви и тако без својих дијелова – без ногу, без лица, шака, рамена, пета, глава... Тек дијелови дијелова, и остаци остатака...

(Одломак из књиге: Ћамил Сијарић: „Ослобођени Јасеновац“, „Ослобођење“, Сарајево – „Јединство“, Приштина, 1983).