ПРИЧЕ С КАФКОМ

1

Сви се дивимо и сви личимо

Млади доктор К. први пут се подземном железницом возио у Паризу, први пут је у Прагу ишао у биоскоп да гледа Чарлија Чаплина, а мало пре биоскопа први пут се упознао са справом коју данас називамо телефон. Технологија је око њега цветала. А први пут је видео авионе у Бреши, 11. септембра 1909. године, на пољани Монтикјари. Био је задивљен како машина тежа од ваздуха може да се одвоји од тла и лети, такорећи оспоравајући недокучиве законе васељене, а да чак не мора у ту сврху ни да лепеће крилима попут неке неуморне птице. Искрено говорећи, сви ми који гледамо авионе док узлећу задивљени смо истом чињеницом, али нисмо сви ми доктор К. Задивљеност неком појавом не чини нас изузетним, нити нас изједначава с другима, такође задивљеним. Али лепо је знати да смо сви у стању да будемо подједнако задивљени. И корисно је за реконструкцију живота других који су нестали.

Ваља додати да ни доктор К. ни ми нисмо сувише заинтересовани за техничке потанкости летења, јер често их не бисмо ни разумели. Више смо понесени чиње - ницом да је човек, ето, кадар да се физички ослободи земље, а и свих оних који су принуђени да остану на земљи, криве врат и гледају увис. Онда још и да прелети, као кроз неки ваздушни тунел пресечен мачем који се махнито обрће, широки морски канал који дели континентално копно и Британски оток.

Пронађена је фотографија с тог аеромитинга у Бреши. На њој се с леђа виде гледаоци који се диве томе како машине лете. Један од тих опчињених гледалаца је и млади доктор К., и то доказује сламеним шеширом који носи лик с фотографије, па његовим ушима, раменима, наговештеном виткошћу. Али пре би се рекло да фигура препозната као доктор К. више наликује Лудвигу Витгенштајну, који је, зашто не, и сам био присутан аеропланском догађају на пољани Монтикјари. Витгенштајн је волео да свира флауту и увек ју је носио са собом, увијену у чарапу, кад би некуд путовао. Имао је своју флауту и кад је био у Бреши. Увече је, у хотелу, засвирао да би избрисао шум аеропланских мотора из ушију. Али његова флаута се, истина, не види на проблематичној фотографији.

Осим што смо сви у стању да се једнако дивимо, многи личе једни на друге, ако их посматрамо с леђа, и то на фотографији старој сто година. Уосталом, фото - графисање има неке сличности с летењем. Обоје су магија. Тако су на то гледали и Витгенштајн и доктор К. Магија, да, али сабласна. Наше сабласти на фотографијама и наше сабласти које лете по небу. Језиво, зар не? Сабласти су заправо наши двојници.

2

На гробљу

За све који нису били у прилици да посете гроб доктора К. важи упозорење да он никад неће бити исти као што је био на почетку. На гробљу у предграђу Прага ста јаћете пред гробницом, а при томе нећете бити ни свесни да је, ако верујемо извесном Џошуи Коену оригинални гробни камен на том гробу украден тридесетих година прошлог столећа. Крадљивац камена никад није откривен. Могао би тај крад - љивац бити, прича се или је то негде чак и записано, и неки нациста тајно заљубљен у књижевност, што није вероватно, али није ни немогуће. Напросто је дошао ноћу на гробље. Није му било пријатно, јер је то било јеврејско гробље, Ново јеврејско гробље. Са својим сарадницима је подигао каменчину и утоварио је на колица, па ју је одвезао незнано куда. Не постоје поуздани подаци да се та крађа заиста одиграла тридесетих година прошлог столећа. Можда се то десило десетак или петнаестак година доцније.

Али онда крадљивац није био нациста него неки заслепљени књигољубац који се у свој успешни лоповски подухват упустио, разуме се, под прећутном заштитом ондашње комунистичке власти, којој нимало није годило да је у комунистичкој земљи сахрањен неки доктор К., јер тај К. је далековидо разоткрио све махинације речене власти чак и пре него што су оне почеле да се изводе. Потом су се нашли људи који су украдени камен заменили другим, готово истоветним. И доктор К. је наставио да почива под новим каменом. Ипак, његов мир није дуго трајао, јер је и тај нови камен био украден. Ова крађа се, по свему судећи, одиграла педесетих или чак раних шездесетих година прошлог столећа. Ни тада крадљивац није ухваћен. А власт се баш и није трудила око тога. То је било време кад није, међутим, искључена ни могућност да је крадљивац био припадник неидентификоване омладинске антикомунистичке подземне организације, која се можда заклињала у дело доктора К., схватајући га као неопходан и драгоцени водич. С друге стране, крађа другог камена који је заменио оригинални могла је бити организована и од стране неког приватног koлекционара, и то пре са Запада него са Истока, јер је на Западу тај сој ипак бројнији и новчано опремљенији од колекционарске гране на Истоку.

На гроб је постављен и трећи камен као замена за други који је био замена за први. Овај трећи камен је некако ружан. Реч је о хексагоналном монолиту који је тешко притискао тле на месту на којем је почивао доктор К. У неку руку је у реду што ће и та гранитна спомен-громада бити украдена, иако је прошлих година чак по стављена и скривена камера да би је чувала од крађе. И тако смо доспели до надзирања. Чак ће и наши гробови бити надзирани да би се онемогућиле наводне крађе. Закон у такозваним демократским државама забрањује надзирање грађана, али, дабоме, власт ипак надзире грађане, прислушкује их, снима, контролише, јер само тако, кршећи закон, може да штити и обезбеђује тај исти закон, будући да су сви грађани потенцијални прекршитељи закона. Пред законом смо сви тек привидно невини. Чим смо надзирани, наша невиност се расплињава.

И још: какву год вест да примимо о томе шта се дешава у свету са случајем доктора К., увек нам изгледа да је то сам доктор К. смислио. И то је једно од чуда које дугујемо његовој невиђеној маштоглавости, а од које закон свим силама гледа да нас одучи.

3

Долазак и одлазак

Био сам на пустом месту. Дубоко доле, могао сам да видим океан. А на њему, стојао је неко. Иако је био далеко од мене, јасно сам распознавао ко је то. Био је то доктор К. Није изгледало да се креће, али кретао се, неприметно и истрајно. И ишао је према мени. Био ми је све ближи. Кад је доспео до копна, почео је да се успиње. Ја сам га ћутке посматрао. Чекао сам да дође до мене. Најзад, био је ту, удаљен само стотинак метара. Онда се заиста више није кретао. Хтедох да му махнем. У том трену, он се окрете и отиде истим путем којим је и дошао. Ако је његово долажење трајало сатима, одлазак је био муњевит.