СУСРЕТ СА УМЕТНОШЋУ КАО НЕОПХОДАН ИМПУЛС

(Београдске музичке свечаности су 2020. године одржане у измењеним околностима. Атрактивни програми и важна имена домаће и светске музичке сцене)

За поштоваоце уметности музике, добра вест крајем октобра прошле године била је да ће 52. Београдске музичке свечаности бити одржане. Јер, непосредан сусрет са уметношћу неопходан je – не само културални – импулс. Чињеница је да се може живети квалитетно и у измењеним, сложеним приликама, какве су биле „на снази“ највећим делом 2020. (а сведочимо им и надаље, током првих месеци текуће године). Проналажење уточишта у живој уметности, која се одвија пред нама и за нас, извесно појачава капацитете да реално сагледамо свет око себе, да избегнемо замке живљења кроз страх, неурозе.

БЕМУС је планиран амбициозно. Неки од уметника су, нажалост, били принуђени са своје наступе откажу или одложе. Најпре, пијанисткиња Марта Ар герич, чијем смо се музицирању посебно радовали (почетак Београдских музичких свечаности из тог разлога је померен за три дана). Нисмо слушали италијански гитарски квартет 40 Fingers, нити Биг Бенд Музичке продукције РТС; није наступио аргентин - ски тенор Хосе Кура.

Иако не у потпуности на начин како је првобитно замишљен, БЕМУС је сва - како протекао уз атрактивне концерте и битна имена музичке сцене. На отварању фестивала, уз оркестар опере и театра Мадленианум и диригента Дејана Савића, певала је Марија Гуљегина. Реч је о првом сусрету са београдском публиком којој се обраћа репертоаром амблематичним за њено извођаштво – делима италијанских аутора. Вердијеве арије у првом делу наступа (Аида, Бал под маскама и Магбет) можда нису у пуној мери откриле слушаоцу оне вокалне одлике које Гуљегину по - следњих деценија сврставају међу звезде најгласовитијих оперских кућа, али је зато други део програма донео прижељкивано узбуђење и величанствене интерпретације (арије из Понкијелијеве Ђоконде, Пучинијевих опера Манон Леско и Тоска, Ђор - дановог Андреа Шенијеа; и неколико на бис изведених нумера – арија Лаурете из Пучинијеве опере Ђани Скики, арија Леоноре из Вердијве опере Моћ судбине, Качи - нијева Аве Марија и један српски народни напев).

И Сојанг Јун (Јужна Кореја), први пут је у српској престоници. Млада виолинисткиња (добитница првих награда на међународним конкурсима Вјењавски и Мењухин), демонстрира врхунско извођаштво (Бетовенове Виолинске сонате бр. 8 и 9 и Бартокове Румунске игре). Музици приступа технички беспрекорно, енергично, са карактеристичном експлозивношћу. Дијалог који успоставља са својим клавирским сарадником, Мариом Херингом, сведочи о суштинском међусобном разумевању: ово је дијалог који се са задовољством прати. Ентузијазам двоје уметника није био пољуљан (полу)празном салом, ни шушкањима публике, нити лупањем врата дворане...

Денеш Варјон, значајан представник актуелне мађарске пијанистичке сцене, спроводи музичке замисли префињеним исказом. Бирајући дела компатибилних (не нужно и одвећ сродних) поетика (Бетовен, Шуман, Шопен, Барток), обликује сугестивну приповедну нит, што чини са јасним ставом, опет, ненаметљиво и без афек - тације (у чему препознајемо упливе Варјоновог богатог искуства у пољу камерног музицирања: током каријере био је драгоцен сарадник низу врхунских уметника (Стивен Исерлис, Табеа Цимерман, Леонидас Кавакос, Андрас Шиф, Џошуа Бел, Алфред Брендел и др). Узбудљива је његова веза за опусом Беле Бартока (овде, Три народне песме, такође и Старе плесне песме из збирке 15 мађарских сеоских песама), јер сведочи о привржености родном тлу. Eфекат Варјонове интерпретације Шуманових Дечјих сцена на имагинацију слушаоца је чудесан: повратак удаљених слика, оних за које нам се чини да смо их за собом давно оставили, а заправо су веома живе.

Народно стваралаштво, традиционално присутно на Београдским музичким свечаностима, ове године репрезентовали су Теофиловићи, Ратко и Радиша, вероватно најчувенији српски близанци у пољу музичке уметности. Тема њиховог концерта је љубав (иако сами напеви припадају различитим врстама песама – свадбене, жетелачке, печалбарске). Певање Теофиловића кључа од емоција, животно је, а опет, једноставно и очишћено од естрадних елемената. Дивно су вођени гласови браће – имамо утисак потпуног стапања у једну звучну линију. Аранжмани са клавиром (гост концерта био је Марко Марић), конципирани су са укусом, пажљиво, те дају нову димензију аутентичности одабраним напевима.

Загребачки солисти и њихов уметнички вођа Сретен Крстић конципирали су богат програм (Параћ, Моцарт, Барбер, Бокерини). Наступ је осмислио Крстић, заједно са колегама из ансамбла и у креативном договору са солисткињом, словеначком флаутисткињом Иреном Графенауер. Партитура Моцартовог Концерта за флауту, рецимо, укључује и неколико дувача, па га Крстић аранжирао и прилагодио саставу Загребачких солиста. Издвајамо, будући да су за нас нови, Два ставка за гудаче хрватског академика Франа Параћа, дело карактеристичног композиционог поступка, са упливом популарних стилова, конкретно, примеса рокенрола (у смислу ритмичких или хармонских образаца, елемената налик рифовима), и са одушевљењем примљено од београдске публике. У Моцартовом Концерту за флауту бр. 1 ансамблу се придружила Ирена Графенауер и приредила, као и на претходним гостовањима у српској престоници, музички празник: комуникативна, оригинална у исказу, дивно заобљеног тона (и кристалне прецизности у свим регистрима), интензивног емоционалног замаха...

У завршници БЕМУС-а музицирала су два домаћа симфонијска оркестра.

Симфонијски оркестар Радио Телевизије Србије и диригент Бојан Суђић одали су почаст – Исидори Жебељан (1967–2020) и Лудвигу ван Бетовену (250 година од рођења). Најпре, београдска премијера дела Исцели, Исусе, ране моје за сопран и оркестар Исидоре Жебељан, молитвеног ткања, композиције прекрасне и неупо ре - диво потресне истовремено (са изванредном Анетом Илић, дугогодишњном ауторкином сарадницом). У Бетовеновом Концерту за клавир бр. 3 у Це-молу солисткиња је Јасминка Станчул. Бетовен је, знамо добро, њена територија: ова пијанисткиња надахњује музичаре који је окружују, окупира слушаочеву пажњу, продукује лепоту. Суђић заокружује вече блиставом интерпретацијом Седме симфоније, посветом у сваком смислу достојном великог композиторовог јубилеја.

На завршном концерту, Београдску филхармонију на БЕМУС-у предводио је Ханс Граф. Програм су чиниле три Моцартове партитуре (Фигарова женидба, увертира; Симфонија А-дур К 201; Симфонија Де-дур К 504, знана као Прашка): не само због тога што је извођачки састав одабраних дела адекватан невеликом простору сцене у дворани Коларчеве задужбине (те мерама предвиђеног растојања), већ и стога што Моцартово стваралаштво има важно место у Графовом извођачком опусу. Интерпретације филхармоничара грађене су са много укуса, доносе полет и радост музицирања, драгоцене у околностима којима сведоче.