KАКТУС

 Кад год бих, још у телу детета, излазио напоље, до места на ком сам се нај чешће играо, пролазио сам поред једне веома ниске терасе на којој се поносно уздизао високи кактус. Био сам очаран његовим цветовима и бодљама које су за мене биле много значајније од цвета, јер кактус је бодља, а не цвет, онолико колико је и ружа цвет, а не трн.

Сваки пут када бих прошао поред те терасе, а испод дела кактуса који се нагињао и вирио кроз шипке, стављао сам палац на његове ситне, кружно изникле, браон бодље које би остајале дубоко заривене у мој прст и тако га поздрављао. Тим потезом сам себи доказивао да сам храбар. Онда бих још стотину метара до играли - шта, на ивици суза, вадио бодље које сам могао да видим када руку окренем супротно од сунца, док је већина ситних браон копља лутала негде испод коже мог палца.

Дуго неразјашњена, све у мојој кући оптерећивала је мистерија бројних гнојних подлива на палцу и како то да њихов број не јењава месецима. Кад год би ме питали шта може бити разлог овој несвакидашњој појави, ћутао сам. А шта бих друго? Зар би ико рекао како се свакога дана намерно убада на кактус без икаквог разлога, и да ли би се тако нешто икако могло оправдати.

Било је лето, једва подношљив дан, толико се сећам, јер те дане у свом детињ - ству нисам могао разликовати. Сваки је био исти – пун среће, безбрижности и игре. Међутим, тог врелог дана, на путу ка оном месту за играње, стао сам код нагнутог кактуса, насмешио му се, и наравно, палцем притиснуо браон круг на зеленом стаблу. Осетио сам десетине ситних убода у свој ионако ровити палац. Армија једва вид - љивих мршавих копљаника насрнула је на мој прст, а онда однекле, попут орла, на моју главу се сјурила метла и ударила ме неколико пута. Није болео нити један од тих удараца, иако метла није била уопште мека, али је болео неки глас који ми је уз шуштање метле парао уши. Глас жене која се, попут њеног кактуса, нагла преко терасе и тукла ме метлом уз оптужбе како јој ја, рече она у афекту, сиромашим кактус. Зграбила га је и унела у кућу.

Није ми много требало да потрчим и у трку опсујем, пожелим све најгоре, сетим се да моји више неће морати да брину због гноја на палцу, добацим да сам знао да јаше метлу и пустим неколико суза, више због понижења, него због бола који је већ нестајао.

Зауставивши се на сигурном, ван домета ичије метле, обећао сам себи да ћу се, чим га поново изнесе, цео избости на њен кактус, као да би ово икоме нанело штете осим мени. Шта сам све тај дан изговорио у прашину, док је врелина таласала земљу около. Сећам се, рекао сам да ћу се смејати када ту вештицу која метлом бије, уместо да је јаше, нешто буде заболело.

Јутрос сам огрнуо јакну, обуо пет бројева мање папуче и кренуо по хлеб суљајући петом по хладном асфалту док је дрвеће около било окићено ињем. Претрчавајући улицу, видео сам је. Стао сам на белој линији.

Тротоаром се, уз једно од ортопедских помагала, вукла, једва дишући, жена са метлом, овог пута без метле. Ноге су је једва држале. На лицу јој се јасно оцртавао бол. Нисам се смејао. Низ моје промрзле образе, кренуле су да лију вреле сузе, врелије од оног летњег дана и убадале су болније од свих кактусових бодљи.

Неко је свирао да се склоним са улице. Померио сам се на тротоар и стао испред ње. Обливен сузама, питао сам је да ли још увек има онај кактус, пошто га одавно не виђам на њеној тераси.

Савладавајући бол који су јој наносиле ноге, а чини ми се и једва развејавши магле деменције, учтиви осмех јој се изгуби и уз мањак ваздуха, а вишак емоција, рече ми: „Бацила сам га оног дана кад сам због њега ударила једно дете.“

Дете је у мени грцало док су се њена леђа удаљавала, а ногари ортопедске скаламерије шкрипали по смрзнутом тротоару.

ПУТ ДО СВЕТИЛИШТА

Кренуо сам узбрдо шљунковитом вододерином коју су деценијама без икаквог оправдања називали путем и ушао у гај свог детињства. Одмах сам препознао цвркут птица које сам познавао, кораке веверица које су ми отимале орахе и шум потока који је знао да нестане на неколико година, па се опет врати као да оде да опточи цео свет, па поново доточи кући. Не знам одакле је долазио ни где је текао, само знам да постоји, повремено.

Сваким кораком све сам лакши на ногама, а тежи за стотине успомена. Колико ме је само змија испрепадало на том изговору од пута, колико је креја помамљено ви кало на мене и колико је јагода остало да труне јер их нико није брао због пишалишних навика пијаних сељака.

Изашао сам из гаја право на заравњену раскрсницу где се увек бирало да ли ићи ливадом кроз коју иде пут, ливадом кроз коју пута нема или ливадом којом су бранили да се иде. А зар у таквој одлуци има недоумица? Увек се иде ливадом којом се не сме. Кад сам прошао поред куће повременог прогонитеља и изгазио детелину која је била разлог забране и прогона, уз стрмину сам се попео до трешње. Знате оне ситне, црне, у којима, ако има црва, ништа осим црва и нема да се поједе. Зато су нам бранили да их једемо средом и петком.

Морао сам да погледам десно на јабуку на којој сам провео више времена него на земљи. Родила је.

Наставио сам уз два канала, наводно трагове аутомобила који овде никада нису могли изаћи, све до оних зачепрканих прашњишта која су називали вртовима, а поред којих су се, у сувим рупама намењеним наводњавању, легле змије. Нигде их није било.

Савио сам главу да се провучем испод јабуке скупљоусте када је севнуло и загрмело убрзо након муње. Потрчао сам поред избушених шљива у којима су се сваке године настањивале друге птице и пројурио поред старе брвнаре из чијих је прозора извиривало сено.

Стигао сам до срушеног потпорног зида изнад кога више не расте трешња, а ни малине, већ само коприва и туга, па тамо застао. Бацио сам поглед на своје де - тињство које је овде обитавало зими и лети за време распуста и ништа није било распуштено и безбрижно, већ запуштено и порушено. Ако неће човек, хоће време да растури све оно што никоме више не треба осим да се сећа. А чему сећање на те пределе када они више нису исти као тада? Сада више нису утеха, него жилет који лута по дубини ране.

Оставих иза себе све призоре и стигох до изворишта, до земље из које расту корени породице, до светилишта које је било неукаљано откако знам за себе. А тамо, на оној бившој чистини где је кућа била наслоњена на брдо, сада је шума и неки зидови који више ни на шта не личе, лагано улазе у брдо или оно леже на њих. Не зна нико.

Почела је киша. Јака. Летња. Грмело је онако како зна да грми у планини и шу ми. Дошао сам да посетим кућу, а нашао сам шуму.

Хтео сам да се сакријем од кише. Унутра не могу, јер унутрашњост без крова не постоји.

Сакрила ме шума од кише, али није од успомена, па у њој, као на прагу, плачем.

СЛАБО СРЦЕ, НИЈЕ БИЛО СЛАБО

Тај разбарушени тамнокоси човек увек обучен у одрпанке који су више откривали него што су скривали, и више хладили него што су грејали, био је познат у целом, хајде да тако кажемо, граду, и то као неко ко иде около и нуди помоћ за новац којим се не може купити ништа.

Нико није сигуран колико је балвана пребацио преко својих леђа, колико џакова протурио кроз жуљаве руке, колико ожиљака је имао, што из рата, то од от кинутих ланаца моторне тестере. Али сви су били сигурни у његову доброту и поштење. Тако обично и бива – они који имају, имају јер нису били поштени, а они који немају, немају због свог поштења. И сада, у том граду у ћошку света, они који су били непоштени удељују поштеном човеку милостињу.

Он је рањаван у претходном рату, а име рата не спомињемо, јер овде сваки час дође неки рат, па их више нико и не крштава именом, и то чак дванаест пута. За те силне ране, није добио никакву пензију, ни минималну зараду, нити га је социјална служба икада помагала, али добио је прилику коју нигде у свету, осим овде, нико не може добити, а то је да буде просјак са слабим срцем у земљи коју је бранио својим животом који му Господ није дозволио да положи на браник државе која га храни само незахвалношћу и понижењем.

Његово слабо срце није било слабо само због кошмара који су доносили рат назад на клупе по којима је спавао у парковима, нити због два инфаркта која је прегурао захваљујући својој физичкој снази и чињеници да Господ воли сиротињу. Оно је било слабо због једне девојке која је живела у апартману на последњем спрату највише зграде, стално обасипана златом и комплиментима, уважавањем и наклонима, љубављу и пажњом, али и тугом коју је знала да крије као живот срећу од нашега јунака са клупе у парку.

Да се ништа од овога не би претворило у љубавну причу, није лоше знати да је његово срце ослабила она својом удајом за највећег ратног профитера, трговца остацима људских живота који су опстајали након изгона тих мученика из њихових кућа. Истина, никада није била заљубљена у тог препродавца успомена, нити у његов капитал. Била је заљубљена у своје срце и није хтела да опрости ономе ко сада спава у парку испод њених ногу што је отишао у рат, уместо да дезертира као онај коме са - да спрема доручак. Кукавичлук и превејаност једног, победили су у рату са храброшћу и поштењем другог.

И наш јунак се никада ни на шта од тога није пожалио. Плакао је ноћу, кад га нико не види, вриштао поред обале, кад река надође у пролеће и свој дух утапао у хук воде. Њему није било тешко што злотвори пред њим причају о мирењу, профитери о поштењу, силеџије о милосрђу, злочинци о жртвама, сити о глади. Њега је пекла та успомена закључана изнад шестог – на седмом спрату, или седмом небу, није знао да их разликује.

Једино што му је враћало веру у живот и спуштање те девојке на земљу, у приземље код њега, била је фонтана коју су направили на тргу поред пекаре. Како је неколико дана већ гладовао, није био сигуран у оно што је видео и чуо, а стално је слушао о томе како људи бацају новац у фонтану и да то доноси срећу. Њему никада није пало на памет да новац из фонтане узме и купи храну, јер није хтео да даје туђу срећу за свој опстанак, као онај који му је једног дана, седевши испред кафића са женом коју му је отео, уделио новац за храну, наравно, натеран инсистирањем жене која је глумила гађење према нашем јунаку, а својој рани, дубљој од свих јунакових из рата.

Наш јунак, човек који никада тај новац не би узео да је био при себи, као што није, јер глад није дозвољавала да иједан сунчев зрак разума падне на његов глађу помрачен ум, узео је новац и као без душе потрчао ка пекари.

Пред самом пекаром, нагло је скренуо и пришао фонтани. Изговорио је жељу у себи и новац убацио у бистру воду. Како се одмакао од фонтане, на њега је налетео камион који свако јутро из пекаре развози хлеб и пецива. Његова непрежаљена доживела је дубоку старост у једном манастиру, Господе праштај, никад предана Богу него сећању на нашег јунака погинулог у улици која данас носи назив оног профитера.

Нико не зна шта је тог дана наш јунак пожелео пре него што је његова крв натопила хлеб који је испао из камиона при удару, али једно је сигурно – у том граду више нико никада није поменуо ни правду ни поштење.

 ОСТАВИ ШАЛ, ТРЕБА МИ ЗА МОНОДРАМУ

Кроз поцепану платнену завесу собу сече танки мач сунца, осветљава прашину и растурени кревет, док јутарња свежина улазећи испод врата тера кожу да испарава, па све изгледа драматично и још у диму од паре, као после неке велике битке, а битка је тек следила када су речи удариле на оштрицу сунчевог сечива.

„Погледај око себе! Кажеш да нема много тога да се види. А шта смо ми? Мало ли смо нас двоје као једно и она љубав о којој смо до јутрос причали? Где је нестала? Мало ти је један кревет, чаша воде, орман, гомила романа и збирки поезије и стари сто са две столице? Мало сам ти ја? Мало ли си мени ти?

Иди! Изађи кроз ова трошна врата испод којих улази свежина која је тропско сунце за твоје речи које си ми изговорила јутром. Одмах иди ако мислиш да је напољу лепше. Али чим изађеш, схватићеш да ван ове собе свет и не постоји. Видећеш облаке који те неће забављати, усамљена лица средовечних људи која ће те радознало гле - дати као да си тек рођена, као да ниси ни постојала, ако ти је већ досадило да те ја у овој соби гледам као некога ко је рођен само за мене и као да без тебе ништа не би постојало. Тамо ћеш наићи на псе луталице, па ћеш и сама бити луталица без срца према ком ћеш ходати. Хранићеш се костима обећане љубави, мрвама лепих речи, пра знином којом одзвања лаж онога ко ти буде рекао да те воли више него ико икада, а неће знати за ову собу.

Понеси све ово што видиш, кад већ мене не желиш, и имај све за себе, јер ако ти одавде изађеш, ово више и није гнездо, нити склониште од суровости онога што су се дрзнули назвати човечанством. Када пређеш овај праг преко кога скаче јутарњи оштри ваздух, твоје ће ципеле порезати моје срце, а оно ће крварити ка унутра према сливнику на средини оног купатила у ком сам ти, заваљеној у пени, читао Дантеа, Беатриче.

У овој соби си и Јулија, и Гиневра, и Пенелопа, и Дездемона и Офелија, а напољу ћеш имати само оно своје име које носе толике девојке на овој планети. Овде си све, а тамо ћеш бити ништа.

Сцена ове собе у којој си била главна глумица биће позорница тужне моно - драме неког осамљеног натуршчика, јер шта је човек који глуми без лика и осећања, него ја без тебе. Завеса се никада неће спустити, већ ће стално бити подигнута да свет може да види повређеног човека. Воли ли ово време ишта као несрећне љубави?

Изађи сада кроз та врата у свежину јутра и на зубато сунце. Тамо те, међу покваренима, несрећнима и завиднима, сигурно чека светла будућност и мноштво из бора. Свет само тебе чека да затвориш ова врата. Не вреди ти ни лепота. И она ће једном нестати. Ти желиш нове прилике, а већ имаш оно за чим желиш да потрчиш.

Иди! Не дозволи да те ове патетичне приче о правој љубави заустављају када те напољу чека толико лажних. Крени већ једном да се што пре навикнем на бестебје.

Пођи! Погледај колико те живота чека ван ове собе. Види како је ваздух напољу чист, неупрљан уздасима оних који су га користили да би из изговарали речи којима би оно друго обрадовали. Овде је загушљиво од љубави, а тамо се може удисати све остало.

Само ми, молим те, остави шал да знам да те нисам сањао, а све остало ћеш ио нако однети са собом. Пусти сад плакање. Плакаћемо соба и ја, а ти се смеј. Смеј се док глас не изгубиш.

А када те свет порази и срце те врати овде на нашу сцену и у овај наш свет између четири зида, моћи ћеш да будеш само у публици, јер нећеш бити члан ансамбла. Тада ћу волети твој шал који ће остати када ти одеш.“

На кваку је пре танке руке пало неколико суза, а онда ју је рука спустила и отворила црну рупу која је са једном женом усисала и цео свет из оне собе. Мач сунца који је улазио кроз прозор, претворио се у рефлектор чије је светло навалило кроз врата у собу. Завеса је подигнута, а глумац, огрнут шалом, стоји сам на сцени.

НЕМОЈ ДА СЕ ЗАЉУБИШ У МЕНЕ

Немој да се заљубиш у мене. Где ћеш ти тако питома у ову дивљину? Нећеш се у њој снаћи. Не подлећи ми под оловку, јер ако те напишем, остаћеш вечна, а несрећна. Улазиш у маглу без компаса, у воду без боце са кисеоником.

Немој да се заљубиш у мене. Ти си лопта, а ја голман. Жудиш да затресеш моју мрежу, а ја само желим да те спречим, јер уколико прођеш поред мене, твоја туга ће прећи у вођство над твојом срећом.

Немој да се заљубиш у мене. Ти си плашљива и желиш загрљаје у олујној ноћи, а ја сам олуја, и муња и кошмар. Пожелећеш да спаваш, а ја сам несаница. Зажелећеш се куће, а све ћу ти путеве однети бујицом твојих суза. Ово што ти желиш је ништа друго до улаз у безизлаз. Хоћеш срцем тамо где нико не сме ни тенком. Нисам ја за слабе, као што истина није за лаж, а истина је да нећу да те лажем. Нисам ја за тебе и немој да ти падне на памет да се заљубиш у мене.

Ти желиш облоге за ране које ти је нанео живот, а ја сам жилет. Не привијај ме. Ти би хтела сунца за кишну долину своје душе, а ја сам ледена киша од које ће ти душа постати склиска и у њој више ништа неће успети да се задржи. Све ће отклизати и одсуљати у пакао. Ти би да верујеш у мене, а ја у тебе не могу док је Бога.

Хтела би да ме чуваш, а ја волим да се изгубим. Ограда си која жели да сачува птицу. Прелетећу те сваки пут. А ако одлучиш да постанеш кавез и затвориш ме у њега, претворићу се у лава и чекаћу прву прилику да дођеш да ме нахраниш, а онда ћу, чим отвориш врата, растргнути твоју срећу на комаде и побећи.

Немој да се заљубиш у мене. Ово је упозорење, али га можеш схватити и као претњу, јер лакше ми је да ти претим него да те касније гледам како венеш. Нисам ја за тебе, јер нисам ни за себе.

Немој да се заљубиш у мене. Има толико паметнијих, безазленијих, а нарочито лепших и шармантнијих, а ти си баш одлучила да се посечеш на мене. У шта си се заљубила? Ја не плешем. Не једем салату уз ручак, него пре или после. Ходам брзо и често погурено. Имам браон очи као и већина света. Носим беле чарапе и тренерку кад год имам прилику. Мрзим кафиће и клубове. Нервозан сам и љут кад сам у великом друштву. Плачем док читам књиге. Смејем се кад неко падне. Провоцирам оне који се лако љуте. Делим људе на овакве и онакве, не дајући им право да докажу супротно, јер мислим да добро процењујем. Мрзим политику, тако да од мог бо - гаћења нема ништа. Увек успем да учиним нешто за некога, а за себе не. Одузео бих некима право на мишљење. Толико сам задрт. Нерасположен сам кад у позадини свира музика коју не волим, а много тога не волим. Нисам себичан, али кокетирам са себичношћу. Нисам усамљеник, али обожавам самоћу. Нисам филозоф, а фило - зофирам. Нисам непливач, али умем да се давим. Нисам тих, али ми се свиђа ћутање. Много још ствари нисам или јесам, али на првом месту нисам онај у кога неко треба да се заљуби.

Знам да неке људе привлаче речи које изговарам или пишем, иако никад нисам знао због чега, па разумем да многа срца падају на речи, као што пада и моје. Али, имаш моје књиге, па се диви мојим речима, ако су за дивљење, и грли корице међу којима су оне заробљене. Љуби илустрације и наслове, шапући причама на јастуку. Играј са књигом у наручју, свађај се са њима, поцепај их ако се наљутиш. Шврљај по њима. Носи их на журке, седи с њима у кафић, ради им шта год пожелиш, јер са мном ништа од тога не би могла ако ми није дан. А најчешће ми је мрско.

Немој да се заљубиш у мене. Много си грешака у животу учинила. Шта ће ти још једна? Па и да је заљубљивање у мене права ствар за тебе, избегни ме. Не треба ти толико права ствар кад си научила да живиш и са погрешним. За некога сам сигурно савршен, али нисам за тебе. Иди, заљуби се у Маркеса – њега је тешко не волети. Не поредим се с њим, јер је немогуће, баш колико и то да се ти заљубиш у мене и будеш срећна.

Твој поглед упућен мени је доказ да је љубав слепа и да срце не бира. Али ти буди прва која ће изабрати главом. Лакше је и сигурније. Са мном би била сигурна као месо са вуком.

Немој да се заљубиш у мене. Кажем ти ово на време да не буде после да сам непристојан и да волим да одшутирам људе од себе. Ти си жедна љубави, а ја сам со. Од мене ћеш бити још жеднија.

Гледам у те твоје велике плаве очи и схватам да све ово што ти причам више не значи ништа. Заљубила си се у све оно што сам ти рекао и спремна си да отрпиш.

Знај, од данас, ја сам твоје дугме за самоуништење. О, са колико га само упорности притискаш.